УСПЕЛИ СМО, БОГУ ХВАЛА, ДА УСТАШКЕ ЖРТВЕ ИЗ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА ОТМЕМО ОД ЗАБОРАВА

 Успевали су ливањски Срби да сачувају сећање на своје тешко страдале претке. И подсећање да су их ни криве ни дужне на најсвирепији начин усмртиле комшије-усташе. Нисам пропустила ни један парастос, још из времена када ме је покојна баба Ружа за руку водила у цркву, а касније и на стратиште у Прологу где су на Огњену Марију, или ових дана, 1941. године погубљени Срби Губерани. Педесет годиа су ливањски Срби палили свеће својим погубљеним и несахрањеним прецима у православној цркви у Ливну, али и у црквама у селима Доњег Ливањског поља.

Онда су потомци славних предака 1991. године извадили кости мученика из ливањских јама и из стратишта у Прологу, опрали их, сложили и донели у порту цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну. Достојанствено су сахрањени у крипти коју смо изградили у порти цркве. Опело је служио блаженопочивши патријарх српски Павле са епископима и свештенством Српске православне цркве. Некако нам је свима било лакше. Сахранили смо своје претке како ред налаже и Бог заповеда.

Мислили смо да ћемо и у свим наредним годинама, и ми и они који ће доћи после нас, редовно обилазити крипту у којој би наш свештеник, наш поп Мирко, а и други после њега, служио парастост, а сви ми се окупљали, палили свеће и сећали се наших жртава и подсећали на њихове џелате. Да се никада не заборави!

Комшије-усташе- су су и тој нашој племенитој идеји стале на пут. Учинили су све да се, после педесет година, понови злогласна 1941. година. Срби су ту 1991. годину ипак сачекали спремнији и мање наивни. Бар нису дозволили масовни покољ, као онај од пре педесет година.

Од тада, од времена када је Ливно очишћено од Срба, окупио нас је наш поп Мирко и наставили смо са годишњим парастосима. У Београду. У Новом Саду. У Бања Луци. У далекој Флориди, али и у поново отвореној цркви у Ливну и у обновљеним црквама у ливањским селима.

Успели смо да своје претке учинимо бесмртнима. Њих 1571, зверски уморених. Уз помоћ и разумевање Српске православне цркве, која је наше Свештеномученике и мученике ливањске увела у диптих светих имена, а прошле године епископ бихаћко.петровачки, владика Сергије је у цркви у Ливну обелоданио проглашење Светих Свештеномученика и мученика ливањских.

Од тада наши свети преци помињаће се 30. јула у молитвама свих православних храмова широм света. Во вјеки вјекова!

Ове године литургија посвећена Светим Новомученицима ливањским у Београду ће бити служена у Цркви Светог Марка са почетком у девет часова, а ја сам почашћена да будем поносни и захвални домаћин.

Ми, Срби лијевњани, наставићемо да се 30 јула окупљамо на литургијама, у својим црквама, широм планете, и да традиционалну реченицу-Бог душу да им прости заменимо са- Свети Новомученици, молите за нас.

Није Миливојевић сналажљиви мангуп већ се Орлић није снашао

 Имам хиљаду и једну примедбу на то како Владимир Орлић води седнице Народне скупштине, али ово што није умео да објасни циркузански штос Срђана Миливојевића па је од њега направио хероја на друштвеним мрежама је потпуна глупост. Примерак је штосом детета у обданишту постао много важан. Пре њега Орлић је прозвао Бору Новаковића да говори, али Новаковић није био у сали. Онда се Миливојевић сакрио под клупу па је искочио када га је Орлић прозвао да говори. И тако се, како је он објаснио, коначно дочепао микрофона. Каже, на превару.

Стало ми је до институција система зато имам потребу да објасним оно што Орлић није умео.

Народни посланик се јавља за реч притиском на дугме на посланичкој јединици која се налази испред посланика, наравно претходно мора да убаци картицу у посланичку јединицу. На екрану  испред председавајућег појављује се име народног посланика који се јавио за реч. Председавајући, када прозива народног посланика да говори, гледа у екран испред себе и не тражи посланика погледом по сали.

Борислав Новаковић, познат као Бора Солунац, се пријавио да говори и изашао из сале. Навикао човек да гласа из Солуна па је ваљда мислио и да може да говори из скупштинског бифеа. Прекршио је Пословник зато што није понео посланичку картицу са собом када је излазио и председник Народне скупштине га због тога није опоменуо. А морао је, одмах када је то приметио. Не гледањем у салу већ када је на екрану испред себе прочитао да се јавио да говори па побегао.

Примерак Миливојевић је тај Орлићев пропуст искористио да га намагарчи и исмеје. Да се Орлић снашао, исмејан би и намагарчен био Миливојевић, који је својом глупошћу намагарчио све који су у том моменту пратили седницу Народне скупштине и поверовали да је Миливојевић мангупски прешао Орлића. Имала сам потребу да ово напишем да бих објаснила оно што људи који нису, или нису били, народни посланици не могу да знају. Желим да знају и да се и овога сете када следећи пут на парламентарним изборима буду бирали. Желим да знају да их и Орлић и Миливојевић исмевају. Обојица знају ово што пишем. Први не уме да примени, а други мисли да је много паметан што се наругао са Народном скупштином.

Да су у Народној скупштини били посланици Српске радикалне странке, ово би народу одмах било објашњено.

Десило се недавно и са послаником Заветника, Драганом Николићем. И он је изашао из сале, а у посланичкој јединици оставио своју картицу коју је злоупотребила његова колегиница, такође посланик Заветника. И то је прошло без последица, а Николић је, када је злоупотрба откривена, рекао да он мисли да ништа није погрешио и да је он "овластио" колегиницу да гласа у његово име. Овластио да гласа! Николић је дипломирани правник и адвокат.

То што народ Народну скупштину гледа као ријалити проглам одговорни су управо народни посланици. Сви. И они из власти и они из опозиције. И једни и други време на седницама Народне скупштине користе за само две речи. Власт-Браво, Вучићу. Опозиција-Уа, Вучићу. Шта је на дневно реду, шта народ чека након изгласавања неког закона, нити знају нити их је брига. То се народним посланицима Српске радикалне странке никада није десило. Расправљали смо жустро, али аргументовано. Увек припремљени за тачку дневног реда о којој се расправља. Ови актуелни  свакодневно доказују да је Народна скупштина без српских радикала бесмислена.

А напредњаци и демократе само потврђују колико су исти. Само су им методи различити. Владимир Орлић начином вођења седница неодољиво подсећа на Наташу Мићић и Гордану Чомић. Све троје мисле да је тренирање строгоће и 126 посланика  исто што и познавање и правилна примема Пословника Народне скупштине. Није исто.

Скупштинска већина може изгласати и да је Земља равна плоча, али Земља ипак остаје округла. Све би било боље када би власт у сваком моменту имала свест о томе. Свака власт.

Ништа бољи нису ни квази националисти који су мислили да се територијални интегритет и суверенитет Србије чува тучом у Народној скупштини.

Свети Свештеномученици и мученици ливањски

 Усташе су их зверски побиле пре осамдесет и једну годину. Пре тридесет и једну годину потомци су им извадили кости из ливањских јама и уз опело патријарха Павла сахранили у крипти православне цркве у Ливну.

Тада сам последњи пут била у родном Ливну. И није ми недостајало. Није ми било жао. Све до сада. Да није потернице Хашког трибунала у суботу бих била у Ливну и присуствовала литургији на којој ће еписко бихаћко-петровачки, владика Сергије обелоданити проглашење Светих Свештеномученика и мученика ливањских. Биће сви моји. Молићу Свете Мученике ливањске да ми опросте што нећу присуствовати том величанственом чину. Разумеће. Непријатељи српског народа су неуморни, али њихова мржња према васколиком српству нема јачину наше вере и наде. Ваљда зато што ми њих не мрзимо. Само презиремо.

Хвала Српској православној цркви што је покланим и измученим ливањским Србима подарила место у Сабору светих и омогућила и нама и свим будућим поколењима да им целивамо икону.

Посебну захвалност за овај свети чин дугујемо нашем пароху, ливањском свештенику Мирку Јамеџији који је све ове године остао уз свој народ и годишњим парастосима учинио да потомци ливањских мученика не забораве страдање својих сродника.

Ливањске усташе су мислиле да ће у зверском покољу својих комшија, пријатеља и кумова заувек затрти српско семе у Ливну. Што нису успели 1941. године, наставили су 1991. Али, хвала Богу претекли смо оба покоља, истина расути по свету, али од ове године под заштитом Светих Новомученика ливањских који ће нас поново објединити у молитви која ће се сваке године у литургијама слушати 30. јула са олтара свих православних храмова широм света. И тако вјеки вјекова.

Злокобна усташка кама учинила је наше свете претке бесмртним, а нама њиховим потомцима остаје аманет да се молимо Светим Новомученицима ливањским као што ће се они пред Господом молити за нас.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на мајском Сабору 2020. године у диптих светих имена увео је и друге страдалнике и мученике, Жртве зверских усташких и муслиманских хорди.  Своје место међу светим новомученицима добио је и дечак светац Слободан Стојановић који је постао симбол страдања српске нејачи од усташких логора до НАТО бомби.

Свети Новомученици, молите се за нас.

"НЕ" ЗА ПРАВНУ СИГУРНОСТ НАРОДА

 Од када је власт исхитрено, удовољавајући некаквој Венецијанској комисији, расписала референдум функционери Српске радикалне странке су упозоравали да је то лош потез и да би позитиван исход референдума довео до потпуне отуђености судске гране власти од народа, а то значи да би судска грана власти била нелегитимна.

Нисмо се служили политикантским и демагошким флоскулама. Нисмо збуњивали народ тврдњама да овај референдум има везе са Преамбулом Устава, са Рио Тинтом или Косовом и Метохијом. Нисмо, зато што никада нисмо обмањивали јавност и никада нисмо државне интересе користили за политичке поене. Износили смо само стручне правничке и државотворне ставове.

Овај референдум односи се искључиво на промену начина избора судија и јавних тужилаца. И то погрешно. И штетно. Штетно и за народ и за унапређење демократских принципа у Србији. Све је почело још 2000. године, траје и данас,  када су наше власти без икакве логике почеле да промовишу некакав европски пут и жељу да Србија постане члан Европске уније. У знак "захвалности" којекакви европски чиновници су почели да се мешају у све сфере наших живота. Одавно су започели реформу правосуђа. Они. Нашег. Више од две деценије нешто што се зове Венецијанска комисија активно учествује у уништавању и срозавању српског правосуђа. По налогу Венецијанске комисије власт је спроводила реформе, реформирине реформе, реформириних реформи реформе...и тако неколико пута. После сваке од тих "Венецијанских" реформи правосуђе је било све зависније од сраних амбасада. Ваља подсетити на "заслуге" Венецијанске комисије. Најпре су нам увели такозвани суд за ратне злочине. У којем се наравно судило само Србима. Под палицом тужиоца Владимира Вукчевића, Наташе Кандић и Американца Сем Назара, који је диктирао све пресуде против Срба за наводне ратне злочине. Онда су, уз помоћ власти Демократске странке, уместо реизбора извршили нов избор свих судија и укинули судске јединице у десетинама општина у Србији. Потом су нам, по узору на Хашки трибунал, увели бесмислену тужилачку истрагу. Сада су спремили завршни ударац. Судску грану власти, по налогу Венецијанске комисије, треба да бирају саме судије. Као када би народни посланици бирали сами себе или када када би се чланови владе постваљали међусобно.

Намера тих европских чиновника је да нам потпуно обесмисле постојање три гране власти. Законодавну, извршну и судску. Да. То су три гране власти. И све три морају имати основ у народној вољи. Морају узајамно да се контролишу, али не и да се једна другој мешају у надлежности. Једино тако је демократски и легитимно. Тај принцип 16. јануара морамо да сачувамо.

Велика је лаж да ће судије бити независне ако их бира Високи савет судства. Важи и за тужиоце. Биће супротно. Десет људи ће у "мрачној" соби, далеко од очију јавности бирати судије и тужиоце. По само њима знаним критеријумима. Судије ће предлагати богати тајкуни, стране амбасаде, невладине организације, утицајни политичари власти...А, где је ту народ?! Остаће само формално у судским одлукама, у оном "У име народа", мада би могло да стоји и "У име Високог савета судства".  

Треба разјаснити још једну заблуду коју заговорници референдума намећу. Кажу, ако после измена Устава неко не буде задовољан радом неког суда или судије, неће се морати питати Скупштина зашто је то тако. Одговараће, кажу, Високи савет судства. Не кажу коме. А, то је кључно питање на које нико није смислио уверљив одговор. Није, јер не постоји. Одговор је она стара, Кадија те тужи, кадија ти суди. Е, то би био позитиван исход овог нелегитимног референдума. 

Још нешто. Високи савет судства и до сада је имао важну улогу у избору судија. Управо они су Народној скупштини предлагали кандидате за избор судија. Наравно, скупштина је имала право и могућност да неког кандидата уз аргументе оспори и то се дешавало. Као и то да неки од кандидата не буду изабрани јер ни посланици скупштинске већине нису гласали за некога ко је очигледно корумпиран. Јавност је ипак пресудна.

Важно је нагласити да су већина судија поштени професионалци, али се њихов глас на предложене измене Устава не чује. Њих не зову у медије, зато што знају да су то судије које не подржавају ставове Венецијанске комисије, којима не смета избор судија у Народној скупштини, зато што се они не плаше народне воље. У медијима су се оглашавале судије које су тврдиле да ће после референдума судије бити самосталне и без политичког утицаја. До сада су значи били под утицајем и нису били самостални. Заправо, признају да су били корумпирани.

Ваља подсетити да нам је Европска унија преко Венецијанске комисије наметнула и јавне извршитеље. Резултат њиховог деловања је општепознат. Оправдан је страх да би предложене измене Устава увеле још једну од народа независну касту која би била штетнија чак и од озлоглашених извршитеља.

Интересантно је да се за промене Устава у јавности најгласније залаже самозвани правни експерт сорошевац Милан Антонијевић. Наивни би рекли, можда се намеће у Високи савет судства. Мудрији би тврдили, место му је већ обећано у западним амбасадама. Размишљајте и о томе.

Дакле, животно је важно да сви изађу на референдум и да се на листићу заокружи "НЕ". Супротно би имало далекосежне штетне последице. И, да. Однарођена судска грана власти не би радила у интересу народа. Не би се 17. јануара решила ниједна парница која траје већ 17 година. Тешко да би се окончала и у наредних 17. Западне амбасаде, тајкуни и невладине организације немају интереса да помажу народу. Помагаће се узајамно у нелегитимним судовима, уколико на референдуму не победи велико народно "НЕ".

ОБЕЋАЛИ СМО И ИСПУНИЋЕМО ОБЕЋАЊЕ, УКИНУЋЕМО ЈАВНЕ ИЗВРШИТЕЉЕ

 

Ових дана медији су писали о предлозима закона које су годинама уназад подносили народни посланици. Ради се о предлозима који никада нису уврштени у дневни ред и који годинама имају статус аката у поступку. Подсетили су на неке, али је интересантно да ни се ни новинари „нису сетили“ да су српски радикали још 17. септембра 2019. године у скупштинску процедуру предали Предлог закона о извршном поступку и обезбеђењу. Уз предлог закона и петицију за укидање јавних извршитеља предали смо више од сто хиљада потписа грађана. Све су то напредњаци игнорисали, али ми смо спремни да истрајемо у намери да извршни поступак вратимо у надлежност судова и да зауставимо једну од највећих пљачки коју бездушно проводе јавни извршитељи. То ће нам бити први посао по повратку у Народну скупштину.

Ништа им није свето

Јавни извршитељи непрекидно атакују на имовину грађана Србије, својим бахатим понашањем остављају људе без имовине, породице без крова над главом и све то раде захваљујући лошем закону који је послове извршења из судске надлежности пренео на ту групу људи који су буквално савремене харачлије и који су постали најбогатија каста у Србији.

Знамо ми да се дугови морају враћати, зато смо нашим предлогом закона заштитила и повериоце и дужнике и што је најважније предвидели да нико не може остати без крова над главом, а да се дуг у складу са законом може враћати и тако да не угрожава егзистенцију и достојанство дужника. И најважније, било какав дуг да је у питању дужнику се мора оставити 8 м2 стамбеног простора по члану породице.

Много је тужних и потресних слика које извршитељи остављају за собом. Уплакану децу, очајне родитеље, чак и болесног човека прикљученог на апарат за дисање. Без милости избацују људе на улицу, често и без правног основа.

Зашто ћути тужилаштво?

Ми смо крајем марта ове године имали информацију да је још у децембру 2020. године Апелационо тужилаштво издало обавезно упутство вишем  јавном тужиоцу да покрене поступак поводом пријаве против јавног извршитеља Мирјане Димитријевић која је пријављена због покушаја одузимања стана који се наводи у пресуди, а који заправо не постоји на адреси на којој је Мирјана Димитријевић више пута покушавала да породици Милене Марковић одузме стан. Прича госпође Марковић је интересантна за правнике посебно за Више јавно тужилаштво које не реагује по решењу Апелационог јавног тужилаштва у Београду КТПО бр.539/20 од 10. децембра 2020. године. Податке објављујемо уз сагласност Милене Марковић. Њен проблем биће јасан и онима који нису правници када прочитају понешто о Мирјани Димитријевић. Много је оних који се могу поистоветити са госпођом Миленом Марковић, а око 280 сличних Мирјани Димитријевић. Толико је у Србији јавних извршитеља.

Зашто је нама Мирјана Димитријевић интересантна? Зато што смо ми још када смо у Народној скупштини говорили о Предлогу измена Закона о извршном поступку, који је поднела тада и сада напредњачка владајућа већина, а ми тада представљали и бранили Предлог закона о извршењу и обезбеђењу, који је поднела посланичка група Српске радикалне странке Мирјану Димитријевић назвали извршитељком из пакла и, наравно, тачно смо знали и наводили због чега смо је тако назвали.

Мирјана Димитријевић је од судских извршитеља још 2016. године добила предмет Милене Марковић за који су судски извршитељи након спроведеног поступка и вештачења утврдили да нема основа за извршење. Мирјана Димитријевић је противправно поновила поступак, ангажовала неке своје вештаке, своје геометре и добила налаз који је тражила. Када она буде одговарала и њени ће сарадници јер је Апелационо јавно тужилаштво тражило покретање поступка против целе „дружине“.  

Извршитељка из пакла

Ко је Мирјана Димитријевић? Она је увек игнорисала судске одлуке и редовно извршавала предмете где је извршење фактички било немогуће спровести зато што се или некретнина односила на неке друге људе, или некретнина није уопште била предмет неког судског спора. Њој је било важно да она заврши тај поступак, да отме људима имовину и да, наравно, наплати невероватно високе трошкове. То се у напредњачком закону зове награда за извршитеље.

Рецимо, извршитељ некој породици узме стан зато што су банци дужни рату кредита коју нису могли у одређеном моменту да плате. Из разних разлога. Члан породице  на пример добио отказ, разболео се, умро и извршитељ без трунке разумевања и емпатије узме тај стан. Онај ко је остао без стана мора да плати трошкове извршења који се зову награда. Огромни трошкови и ироничан назив. Наградите извршитеља који вас је избацио на улицу.

Од „награда“ 900.000 евра годишње

По чему је још Мирјана Димитријевић позната?! Она је пре две године пријавила да је њена годишта зарада 900.000 евра. Дакле, 75.000 евра је месечна зарада Мирјане Димитријевић. Позната је и по томе да је буквално опљачкала Добрилу Петровић. То је једна старија госпођа, која је 45 година живела у стану, тада са ћерком и двоје унучади и она је потпуно мимо закона ту породицу избацила на улицу. Добила је „награду“ од невероватних 11.000 евра коју је Добрила Петровић морала да плати. Наравно, жена није имала тај новац и њој ће се од пензије до краја живота, ако буде довољно дугo живела да све то врати, узимати две трећине, зато што треба да плати 11.000 евра Мирјани Димитријевић.

Због чега је баш Мирјана Димитријевић интересантна? Била је судија и важна напредњачкој власти. Напустила је фини и уважени судијски посао, који је и пристојно плаћен и отишла у мало, али одабрано друштво пљачкаша које зову јавни извршитељи. Интересантно је да је Мирјана Димитријевић била у тиму Српске напредне странке, њиховог министарства правде за  изради Нацрта закона о извршењу и обезбеђењу. То је било једино у Хагу. У Хашком трибуналу су судије и тужиоци сами доносили прописе по којима су радили. Тако је и Мирјана Димитријевић учествовала у изради нацрта, касније предлога, данас и закона који се, нажалост, примењује. Она је сама утврђивала и колике ће им бити накнаде и како ће они да раде и како ће да избацују људе на улицу.

Доста смо и често и говорили и писали о јавним извршитељима, они који су имали срећу да још увек нису имали блиски сусрет са овим крвопијама кроз овај кратки опис рада извршитељке из пакла најбоље ће разумети зашто треба укинути јавне извршитеље и поступак извршења вратити у надлежност судова одакле никада нису смели бити ни измештени.

Посебно је интересантна спрега банака, извршитеља и њихових намештених купаца, али о томе неки други пут.

 

ВАКЦИНИШЕТЕ СЕ, ЉУДИ!

 

Већ више од годину и по дана Србија се бори са опаким вирусом Ковид 19. Бори се цео свет. Свима је короне на врх главе. Полако, да нисмо ни примећивали, живот нам је променила. Морамо опрезно да живимо. Да се не виђамо ни са најдражима, ако се баш не мора. Крсне славе се славе у кругу породице. Нема црквених венчања и великих свадби. Само регистрација у општини. Најчешће да се дете роди у браку. Свадбе се планирају за „једног дана“. Када се буде могло. На жалост, избегавамо и сахране. Испраћамо само чланове породице. Навикли смо да се не поздрављамо када сретнемо комшију, колегу, рођака. Нема ни традиционалног љубљена. Српски, три пута.

До нас је

Када је прошле године почело да се пише и прича да ће се ускоро појавити вакцина против овог страшног вируса, чинило се да су сви једва чекали да се вакцине појаве у Србији. Чинило се да ћемо се сви вакцинисати. Само да дођу вакцине. Да се коначно ослободимо пошасти и да се вратимо нормалном животу. Ипак се само чинило. Вакцине смо добили, али вољу за вакцинацијом изгледа изгубили.

Многи који су жалили лекаре и остало медицинско осообље и све запослене у здравству као да су напрасно заборавили да ти лекари и сада раде у скафандерима, да и даље не виђају ни најужу породицу, да се лавовски боре за сваки живот. И да непрестано апелују, моле да се народ вакцинише. И због њих. Због себе, пре свега, због свих оних које највише волимо.

Када су првих дана и првих месеци короне медији преносили статистичке податке о броју оболелих и умрлих, некако је то било далеко од сваког однас. Као да се то дешавало тамо негде. И оболели и умрли били су само бројеви. Некако неприметно ти бројеви су одједном постали познати људ, чланови породице, комшије, рођаци, колеге. Данас се чини да је више оболелих него оних које је корона заобишла. За сада.

Медијска промоција антиваксера

Последњих неколико месеци у медијима су непрестано присутни људи који апелују да се народ вакцинише. Убеђују на све могуће начине. Плаше, моле, захтевају...Чини се касно.

Скоро годину дана од појаве Ковида 19 главни гости у медијима били су антиваксери. Чудни неки људи који су без аргумената, више лупетали него сувисло причали о „штетности“ вакцина. Разни су се смењивали и јавно размењивали којекаве теорије завере о вакцинама. Слушали смо да нас трују, да нас чипују, да нам мењају гене, да...Глупости су ређале и нажалост много људи се залудело неком од тих теорија завере. Многи су напрасно постали и вирусолози и микробиолози и имунолози и све то под утицајем опскурних ликова из медија. Тако су паралелно са обезбеђивањем вакцина настали антиваксери. Невероватно је да антиваксере предводе неки лекари. И да су се неки од њих вакцинисали. своје здравље чувају, а наивне људе убеђују да не треба да се вакцинишу. Такви лицемери су у јавности најжешћи противници вакцинације против Ковида 19. Они који не желе да се вакцинишу користе управо аргументе које су чули на телевизији или прочитали у новинама у изјавама „симпатичног“ Несторовића или „велике Српкиње“ Јоване стојковић. Интересантно је да нас ни медији ни државни званичници нису обавестили да се, још од пре Короне, против ово двоје назови лекара води поступак пред Етичким комитетом Српског лекарског друштва.

Нехумана и опасна борба за гласове антиваксера

Корона узима данак. По педесет људских живота сваки дан. Податак који плаши, ужасава, упозорава. И не дешава се ништа. Осим размишљања власти и неких из опозиције да се приближавају избори и да није добро супротстављати се антиваксерима. Због гласова, јер њих је много. Много више него вакцинисаних. Само, лоша им је рачуница. И опасна. Невскцинисаних је све мање. По педесетак мање дневно.

Због оних који не желе да се вакцинишу у опасности је цела држава, заражавају се и умиру млади људи, деца, труднице, породиље. Застрашујуће. Донедавно ти је ишло на душу пропагатора антиваксера, од скора одговорност деле и власт и неки представници опозиције.

Власт не не жели да примењује правне инструменте које има на располагању. Пребројавајући број невакцинисаних, подилазе антиваксерима, не предузимају одговарајуће мере које им стоје на располагању. Да би сакрили свој страх од губитка гласова антиваксера на предстојећим изборима крију се иза података колико су вакцина обезбедили. Јесу. И на томе им свака част. Али вакцине у фрижидерима неће зауставити Корону. Људи морају да се вакцинишу. Власт мора да прописима „убеди“ људе да се вакцинишу, калкулације због избора могу имати катастрофалне последице.

С друге стране Бошкић Љотићевац и луди Радуле не престају да на друштвеним мрежама убеђују народ да нико не може да их натера да се вакцинишу, да држава не сме ништа да предузима против воље антиваксера. И они би да омрсе брк антиваксерским гласовима. Колико ће антиваксера преживети није их брига. Није их брига ни здравље вакцинисаних који живе у страху због невакцинисаног окружења.

Није због гласова, због живота и здравља народа је

Први који је у једној телевизијској емисији објаснио да вакцинација не може бити обавезна је председник српских радикала др Војислав Шешељ. Аргументовано објаснио. Не само за вакцинацију већ за све врсте и начине лечења. Не може нико никога да натера да се лечи, да спашава свој живот и своје здравље. Али, нико нема право да својим понашањем угрожава друге.

Држава има могућности да обезбеди да се вакцинише потребан број људи да би се цело становништво заштитило. Неке земље су достигле тај проценат и наставили су нормалан живот. И људи, и привреда, и држава. У тим државама одговорних људи и одговорне власти живи се пуним плућима, чак и без заштитних маски. И у Србији се то мора обезбедити по цену губитка неког гласа на изборима. Опстанак народа је пречи.

Све се може кад се хоће

Држава мора одмах организовати вакцинисање школске деце. Медицинска наука каже од дванаест до осамнаест година. Уставни однос за то постоји. За васпитање и образовање малолетне деце одговорни су и родитељи и држава. Одговорност је подељења. Ако родитељи не желе да вакцинишу децу, онда то држава мора да уради. Сада баш мора јер су пацијенти у ковид болницама све чешће малолетна деца.

Одавно је Народна скупштина морала да донесе закон који би, ради функционисања државе и заштите здравља народа, прописао обавезно вакцинисање војске, полиције, запослених у државним органима и органима локалне самоуправе.

Законом је могуће прописати и сагласност за приватне фирме да могу запослене који не желе да се вакцинишу условљавати радним местом. Условљавање радним местом ради угрожавања осталих запослених и процеса рада.

Дакле, крајње је време да се власт пробуди и да предузме мере које ће заштити здравље и животе људи. То им је обавеза, а ако не знају како, ево пише у „Великој Србији“.

 

Вјерица Радета

 

ЛИВАЊСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, НИ ЗАБОРАВИТИ НИ ОПРОСТИТИ

 

 

Пре осамдест година, у Независној држави Хрватској, учињени су најмонструознији злочини над српским народом. Злочини који имају апсолутно све карактеристике геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, која је усвојена на Генералној скупштини Уједињених нација 9. децембра 1948. године и ступила на снагу 12. јануара 1951. године.

У мом родном Ливну усташе су поклале, живе бацали у јаме и друга стратишта, живе посипали живим кречом и најмонструозније погубили све Србе које су затекли у кућама. Њих 1571. У неколико села су затрли српско име.

Сви ми, потомци зверски уморених Срба, морамо да чувамо успомену на њихову жртву. Никада не смемо заборавити усташка зверства. Заборавити не смемо, опростити не можемо. Немамо право. Само жртва може да опрости. Њих 1571 нису имали прилику за то.

Ливањски Срби су увек посећивали стратишта и на Огњену Марију давали парастос својим погинулим сродницима. Тако је било све до 1991. године када су претходно повађене кости сахрањене у крипти у порти ливањске православне цркве. Опојане и сахрањене. Оплакане. Ни кости новомученика нису имале мира у крипти. Већ 1992. године потомци оних који су их поклали разрушили су крипту и по порти разбацали кости покојника. И наравно, наставили свој бестијални чин са Србима који су последњи рат дочекали у Ливну. Срећом, овај пут многи су на време прешли на српске територије. Они који су остали или су зверски побијени, или су мучени или малтретирани на све могуће начине. Оне који само усташама могу пасти на памет.

После ових последњих отаџбинских ратова ливањски Срби су се разишли буквално по целом свету. Они који живе у Србији и Републици Српској и неколико њих у Ливну наставили су традицију и сваке године се парастосом сећамо својих мученика. Парастоси се служе у Београду, Новом Саду и Бања Луци. Последњих година и у Ливну и најстрадалнијим ливањским селима. Крипту смо обновили, у цркви се служе литургије, захваљујући младим свештеницима који често служе у скоро празној цркви јер нажалост у Ливну Срба скоро да више и нема.

Традицију служења парастоса у Србији- у Београду и Новом Саду, хвала Богу, наставили су наш ливањски свештеник Мирко Јамеџија и двојица браће Врућинић који су као деца избегли из родног Ливна. Хвала им што нам помажу у незабораву.

Ове године обележавамо осамдесет година од страшних погубљена ливањских Срба, а ја, ето, имам потребу да нешто напишем о члановима моје фамилије, мојим Радетама, Лаганима моје покојне мајке Зоре и Пажинима моје покојне бабе Руже.

Радете су из Великог Губера код Ливна. Усташе су на стратишу у селу Пролог побиле или живе бацали у свеже ископану рупу и све их залили живим кречом 119 Срба, 51 је био из фамилије Радета. Побијени су одрасли мушкарци, међу њима и мој покојни деда Стево, солунски борац. Храбар и поштен, вратио се жив са солунског фронта и поверовао комшијама који су га на превару, као и остале, одвели на стратиште у Прологу. Усташки план је био да наредних дана побију и жене и децу. План им је осујећен. Нисам то учила у историји, али сам запамтила причу покојне бабе Руже, неписмене жене која ми је говорила да ја историју учим из књига да добијем петицу, а да ће ми она испричати праву истину. Испричала ми је да жене и деца из Великог Губера нису побијени зато што је у село дошла „талијанска“ војска и четник Раде Ждеро са својом јединицом. Он је био из оближњег села Коморани и њему су усташе побиле сву мушку чељад у фамилији.

Из фамилије Лаганин одакле је родом моја мајка Зора побијено је 16 одраслих мушкараца. И Лагани су из Великог Губера и жене и деца су преживели захваљујући Ради Ждери који је био страх и трепет за усташе, који су иначе били храбри само када су на превару Србе везали бодљикавом жицом и онда се над њима иживљавали. Од четника Раде Ждере и његових сабораца сакрили су се у мишје рупе.

Моја покојна баба Ружа родом је била из села Голињево. У том селу усташе су побили апсолутно све Србе. Од детета у колевци до најстаријег деде у селу. Када су побили народ убијали су српске псе и мачке по селу да ништа српско не би остало у животу. Моја покојна баба и још неколико жена имале су срећу или несрећу да преживе масакр зато што су се пре 1941. године удале и отишле из Голињева, углавном у Губер. Баба Ружа је 1941. године остала са петоро деце, без мужа и без икога из свога рода из Голињева. До краја живота није скинула црнину. У Губеру је имала сестру Стану, која је остала са четворо деце. У Голињеву је иначе усмрћено 232 Срба, а из фамилије Пажин одакле је родом била покојна баба Ружа њих 135.

Све Српкиње у ливањском крају, удовице од 1941. године цео живот су носиле црнину па ми, док сам била мала, није било јасно зашто бабе мојиш школских другарица Хрватица не носе црнину. И то сам још у детињству научила.

Ова тужна статистика мора заувек да нас подсећа на обавезу да се сећамо својих, на правди Бога, на најмонструознији начин побијених сродника. Мора да се сећа цео српски народ, да памтимо да нам се не би поновило.

Памте и књиге Буде Симоновића - Огњена Марија Ливањска и др Војислава Шешеља - Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације. Добро је да постоје ове књиге и да да Бог да их буде још јер памћење не сме престати нашим нестанком са овог света.

Бог душу да прости ливањским новомученицима!