ВУЧИЋ ЈЕ ЖЕЛЕО...

ППВ се свакодневно труди да докаже да га, на високој државној функцији, једино не интересују Србија и српски национални интереси. Било би нам боље када би престао да се доказује, а ни национални понос не би био угрожен. Доказао се Вучић на Косову и Метохији, постидео се што су припадници "његовог" народа учествовали у злочинима у Сребреници, не примећује опасне претње бигамисте Зукорлића...али не крије свој жал што није повукао оптужницу Србије против усташке Хрватске. Мада, и даље стрепим, Вучић је то.

Тај Вучић јуче изјави: "Желели смо да повучемо оптужницу у духу одржавања добрих односа у региону, а Србија је извозник таквих односа. Код нас, рецимо, нема фашистичких испада као у Хрватској, али ми на ту тему не можемо да стављамо со на рану нашим суседима."

Не знам како је први султан Србије наместио прсте, нисам гледала, читала сам, али ово је срамота, ово вређа здрав разум и више од свега вређа национални понос. Не волим да чујем "регион", то ме некако подсећа на неку нову конфедерацију бивших југословенских република, нисам југоносталгичар, ја сам за Велику Србију. Каже Вучић да смо ми извозници добрих односа, а колико знам то се не рачуна у БДП, чини ми се да седам милона наших грађана више обрадовао извоз производа из Србије у тај такозвани регион. Вучић још каже да због фашистичких испада у Хрватској не би да ставља со на рану нашим суседима. Очигледно је Вучић нешто побркао. Чини ми се да хрватски усташки режим не престаје да ставља со на рану сваком Србину, не само у Србији. На њиховим трговима Томсон пева усташке песме, они скидају ћириличне табле у Вуковару, они славе Олују као легитимну војну акцију, они имају тајне спискове Срба за хапшења, они бију Србе који се врате на своја огњишта, они им пале куће, они задржавају Вучићеве посланике на граници, они имају Шимунића и Шимуниће... а ми у Загребу имамо Станимира Вукићевића чији се глас не чује, који ни једну протестну ноту не упути хрватским званичницима и да, Вукићевић је наш амбасадор тамо. Имамо и Соњу Бисерко у Србији, али имамо и Вучића. Вучића, који не крије да је желео повући оптужницу против Хрватске. Свако ко то и помисли или би био спреман да то и уради постао би саучесник у злочинима против Срба. Не због Томсона, Шимунића, вуковарских  "домољуба", Јосиповића и Милановића. О повлачењу тужбе не сме да се размишља због Јасеновца, Олује, Бљеска, Медачког Џепа...Вучић има право да заборави жртве своје породице у Чипуљићу, али српске жртве из Другог светског рата и последњег отаџбинског рата не сме да заборави. Као Александар Вучић може и то, али као потпредседник Владе Републике Србије не може и не сме. Ја жртве усташког злочина над породицом Радета из Ливна никада нећу заборавити, али нећу заборавити ниједну српску жртву. Нећу зато што волим свој народ и то свакао не значи да друге мрзим, не мрзим ни ако позивам на одговорност, ни ако захтевам да држава  истраје у тужби против Хрватске. Не сипам со на њихову рану, само покушавам да зацелим своју, нашу, српску рану. То је најмање што се може учинити за жртве усташких злочина, на то нас обавезује и прошлост и будућност, обавезују и Вучића јер је он, нажалост, садашњост.