СЕЋАЊЕ НА ЛИВАЊСКЕ СРБЕ ЖРТВЕ УСТАШКОГ ТЕРОРА

На Огњену Марију 1941. године извршен је покољ Срба у Ливну. Уз благослов фратра Срећка Перића усташе су поклале и бациле у крашке јаме све мушкарце које су затекли у кућама. У неким селима клали су и жене и децу. Фра Срећко Перић остао је упамћен по реченици коју је упутио усташким кољачима. Благосиљао им је каме и рекао:"Идите покољите све Србе. Најпре моју сестру која је удата за Србина. После тога дођите да вам опросим грехове."
Мушке главе бројне породице Радета нестали су у вештачкој јами у Прологу. Претходно су зверски убијани међусобно везани бодљикавом жицом. Крвави пир су предводиле комшије. Да случајно неко не би преживео у јаму су бацили живи креч.
Кости ливањских мученика њихови потомци извадили су из јама и сахранили у крипти код православне цркве у Ливну, на Илиндан 1991. године. Опело је служио блаженопочивши патријарх Павле. На сахрани костију окупили су се сви ливањски Срби. Тада сам последњи пут била у свом родном граду, у родној кући, на православном гробљу.

У овом последњем рату Срби су избегли из Ливна. Неки убијени, многи мучени. Кости из крипте су шутирала деца чији су очеви, Хрвати и муслимани, кренули у нови покољ Срба. 

Крипту смо обновили, кости поново сакупили и Црква је отворена. У Ливну са породицом живи и православни свештеник.Служи литургије за неколико од укупно двадесетак Срба који тамо живе. Не венчава. Не крштава. Само сахрањује. Јер у Ливну нема више Срба.Како ко од шачице преосталих умре кућа се затвара.

Има нас хвала Богу, али смо расути широм планете. И не заборављамо. Са нама је и ливањски парох Мирко Јамеџија који је делио судбину својих парохијана и као и сви ливањски Срби који су до 1992. године живели у Ливну завршио као избеглица. 

Окупљамо се сваке године последње суботе уочи Огњене Марије на парастосу злочиначки умореним прецима. Парастос се одржава у Цркви Светог Марка. И служи га "наш поп Мирко". Хвала му. Хвала свима који присуствују парастосу и који се сећају. На заборав немамо право.

Хвала и Буди Симоновићу који је сакупио сведочанства Срба који су као деца успели да се извуку из јама испод тела закланих родитеља. Некако су преживели, ваљда да би могли да сведоче и да би Будо Симоновић њихова сведочанства објавио у књизи Огњена Марија ливањска.

И наравно, у име предака, хвала др Војиславу Шешељу на капиталном делу Римокатолички злочинаки пројекат вештачке хрватске нације у којој је писао и о усташким злочинима над Србима у ливањском крају што нам гарантује да српске жртве никада неће бити заборављене.