УСТАВНИ СУД КАО ПОЛИТИЧКА ПРОСТИТУТКА

У свакој правној држави највиши функционери стоје мирно пред судијама Уставног суда. У свакој правној држави. Не и у Србији. Уставни суд није део правосудног система. Изнад је. Изнад свих је. Требало би да буде. Уставни суд Републике Србије је толико важан да му је у Уставу посвећено цело поглавље од 10 чланова. И све лепо пише. Само још да судије актуелног сазива  прочитају.

Није шала и није за шалу. 

Знам да у овом сазиву Уставног суда постоји бар један судија без мрље у каријери. Жао ми је само зашто се не окуражи и не стане у заштиту професије. Није довољно не гласати за спорне одлуке. А било их је. Прокоментарисаћу три. Драстични примери.

Никад заборављене 2008. године режим Бориса Тадића је активно учествовао у прављену напредњачке странке. Тада је Томислав Николић отео 20 посланичких мандата Српске радикалне странке. Противуставно. Расправљало се тада у Скупштини и скупштинским одборима о томе. Данима. О детаљима неки други пут. Сада о Уставном суду. Било је јавно читање нацрта Закона о измени Закона о избору народних посланика. Сви осим демократа и напредњака заступали су исправан став да је предложено решење неуставно и да наш Устав не дозвољава народним посланицима да располажу мандатима који неспорно припадају странкама са чије су листе изабрани. И онда се десило чудо. Пред крај расправе Гордана Чомић је славодобитно махала неким папиром. И прочитала је одлуку Уставног суда који је прогласио неуставном одредбу Закона о избору народних посланика којом је било исправно регулисано да посланичким мандатима располажу политичке партије као предлагачи изборних листа. Тако је једино могуће у пропорционалном изборном систему који је предвиђен у Уставу Републике Србије. Сви смо били у неверици. Због очигледно противуставне одлуке Уставног суда. Због чињенице да је одлука донета у току скупштинске расправе о тој одредби. Због тога што је текст одлуке добила Гордана Чомић и то пре него што је објављена у Службеном гласнику. Да је тада Чомићка знала шта ће бити после вероватно не би тако обрукала ни себе, ни своју странку, ни судије Уставног суда.

Други драстичан доказ како Уставни суд уместо уставног поретка штити интерес режима десио се почетком ове године. Годинама је у АП Војводина на снази била неуставна Одлука о избору посланика. Пола посланика је бирано по Уставом предвиђеном прпорционалном систему, а пола по неуставном већинском систему. Српска радикална странка је пре неколико година поднела Уставном суду предлог за испитивање уставности одредбе која је то предвиђала. Наша посланичка група је поднела предлог за измену Одлуке о избору посланика у АП Војводина. И онда је скупштина већина Демократске странке одлучила да промени спорну Одлуку и да се и у АП Војводина коначно уведе пропорционални изборни систем. И десило се чудо. Дан након усвајања Одлуке у Скупштини АП Војводина Уставни суд је донео Одлуку да је претходна одлука била неуставна.

Да не буде забуне није Уставни суд служио само Демократској странци и Тадићу и Пајтићу. Пре два дана су неуставном одлуком отворено стали на страну напредњака и Александра Вучића. Донели су политичку одлуку да Закон о привременом уређиваљу начина исплате пензија на основу које су у новембру 2014. године смањене пензије у Србији није противуставан. А јесте.

 Образложењем Одлуке Уставни суд је отворено подржао мере Владе Републике Србије и упустио се у политичке оцене, занемарујући своју основну улогу и уместо заштите уставног поретка, ставио се у заштиту лика и дела Александра Вучића.

Оцена Уставног суда да је оспоравани Закон очувао одрживост пензијског система и обезбедио редовне исплате пензија је политички, а не правни став и представља срамоту о којој ће се дуго причати. Уставни суд се понео као да је њихова обавеза да обезбеде пензије. Заштитили су Владу Републике Србије која има обавезу да обезбеђује исплату пензија.
Тачно је да из Устава не произлази гаранција пензијског давања у одређеном износу, али је начин обрачуна тог износа регулисан Законом о пензијском и инвалидском осигурању, а оспораваним Законом су смањене пензије мимо законом утврђене методологије.
Уставни суд је занемарио чињеницу да држава може да дугује, али не и да смањује пензије. Али влада је обавезна да у том случају о томе обавести јавност и да утврди рок и начин до када ће и на који начин вратити дуг пензионерима. Да Вучић не би морао јавно да призна да није у стању да обезбеди исплату пензија у помоћ је прискочио Уставни суд.
Тврдња Уставног суда да је оспоравани закон привременог карактера и да зато није противуставан била би срамота и за сваког правника приправника, а камоли за судије Уставног суда, који имају најмање 15 година искуства у правној струци. Замислите какве би последице биле да се донесе закон да је дозвољено убијати људе и да се то ограничи на месец дана. По овој логици Уставни суд би утврдио да то није противуставно јер је привременог карактера.
Тврдити да закон није неуставан зато што тим законом нису обухваћени сви пензионери је вређање интелигенције и невиђена глупост.
Доношењем ове недостојне одлуке Уставни суд је показао да није ни самосталан ни независан државни орган који штити уставност и законитост, људска и мањинска права што му је уставна обавеза и топло им препоручујем  да поднесу иницијативу за покретање поступка за разрешење у складу са чланом 174, став 3. Устава Републике Србије јер је то једини начин да после оволико бруке спасу бар трун професионалног достојанства који је, надам се, некима од њих остао.
Да се разумемо. Постаћемо правна држава када Уставни суд буде штитио, а не рушио правни поредак. Ни пре ни после.