Писала сам 9. априла ове године да је Николић избегао долазак на суђење по тужби др Војислава Шешеља који је Николића тужио због гнусних лажи да је Шешељ наручио његово убиство. Тужба је чамила у фиоци судије скоро четири године. У међувремену је промењен судија, исправније је рећи, нађен је судија који не мари за закон. "Судија" Мирјана Грујичић. Ко се имало разуме у право, не мора бити ни судија ни адвокат, зна да се процеси не завршавају на припремном рочишту. Мирјана Грујичић не зна. Можда је само "заборавила". Видело се на почетку рочишта, припремног, да је Грујичићева већ одлучила. Спуштеног погледа неколико пута је поновила да је већ уморна и помало деконцентрисана. Није била ни једно ни друго. Било је ипак мало срамота. Без образложења је одбила све доказне предлоге Шешељевог адвоката. Прихватила је предлоге Николићевог адвоката да се изврши увид у текстове Времена, е-новина, Загребачког Јутарњег листа, Блица...
Када је обелоданила да је поступак тавршен, једино адвокат Томислава Николића није била изненађена. А адвокат је Весна Лончар, жена министра Златибора Лончара. Овај податак је важан да би се схватила суштина притисака на суд. Наравно, не мислим да Весна Лончар не треба да се бави својим послом зато што јој је муж министар. Не треба и не сме да утиче на независне судове. Убеђена сам да је управо то било пресудно у оваквом грубом кршењу права од стране изабраног судије.
Овај случај је школски пример да у Србији нису сви исти пред законом и да закон није једнак за све.
Знамо већ да наши судови све више личе на Хашки трибунал, али неки се бар потруде да формално спроведу поступак. Не и Мирјана Грујичић.
Судију Мирјану Грујичић добро је упознао и самохрани отац Стеван Јовановић. Он тврди да већ седам година води судски спор за остваривање права на алиментацију за своје две девојчице, а једна је асматичар и нема пара за лекове. Мајка их је напустила и живи у Аустрији. Вероватно није сиромашна.
Стеван већ две године има правоснажну пресуду, али пресуда не може да се изврши. За то је одговорна судија Грујичић. Како Стеван тврди, она прихвата све папире које приложи његова бивша супруга и који су најчешће лажни. Прихвата и одуговлачи. Тако већ седам година.
Адвокат др Војислава Шешеља је поднела жалбу на небулозну одлуку Мирјане Грујичић. Чека се став другостепеног суда. Не бих да утичем на суд овим текстом, али изгледа да је у Србији потребно упозоравати правосудне органе да им Устав гарантује самосталност и независност у раду. И да не подлежу ниским страстима. Обавеза им је да штите професију и да се одлучно одупру инструментализацији правосуђа у политичке сврхе.
Случај Стевана Јовановића могао би бити последица подлегању ниских страсти. Случај Томислава Николића јесте инструментализација у политичке сврхе. Два у један. Мирјана Грујичић.
Када је обелоданила да је поступак тавршен, једино адвокат Томислава Николића није била изненађена. А адвокат је Весна Лончар, жена министра Златибора Лончара. Овај податак је важан да би се схватила суштина притисака на суд. Наравно, не мислим да Весна Лончар не треба да се бави својим послом зато што јој је муж министар. Не треба и не сме да утиче на независне судове. Убеђена сам да је управо то било пресудно у оваквом грубом кршењу права од стране изабраног судије.
Овај случај је школски пример да у Србији нису сви исти пред законом и да закон није једнак за све.
Знамо већ да наши судови све више личе на Хашки трибунал, али неки се бар потруде да формално спроведу поступак. Не и Мирјана Грујичић.
Судију Мирјану Грујичић добро је упознао и самохрани отац Стеван Јовановић. Он тврди да већ седам година води судски спор за остваривање права на алиментацију за своје две девојчице, а једна је асматичар и нема пара за лекове. Мајка их је напустила и живи у Аустрији. Вероватно није сиромашна.
Стеван већ две године има правоснажну пресуду, али пресуда не може да се изврши. За то је одговорна судија Грујичић. Како Стеван тврди, она прихвата све папире које приложи његова бивша супруга и који су најчешће лажни. Прихвата и одуговлачи. Тако већ седам година.
Адвокат др Војислава Шешеља је поднела жалбу на небулозну одлуку Мирјане Грујичић. Чека се став другостепеног суда. Не бих да утичем на суд овим текстом, али изгледа да је у Србији потребно упозоравати правосудне органе да им Устав гарантује самосталност и независност у раду. И да не подлежу ниским страстима. Обавеза им је да штите професију и да се одлучно одупру инструментализацији правосуђа у политичке сврхе.
Случај Стевана Јовановића могао би бити последица подлегању ниских страсти. Случај Томислава Николића јесте инструментализација у политичке сврхе. Два у један. Мирјана Грујичић.
