МУКЕ С НОТАРИМА

МУКЕ С НОТАРИМА

            Није нам драго сваки пут када се испостави да смо били у праву. А били смо у праву када смо тврдили да јавни бележници-нотари не треба да преузимају од судова и локалних самоуправа послове овере потписа. Овај пут реч је о овери потписа и о проблемима око овере потписа бирача који подржавају изборне листе Српске радикалне странке за изборе који су на свим нивоима расписани за 26. април 2020. године.

            Објективни проблем јавља се због чињенице да Србија нема довољан број јавних бележника за овај обиман посао и да у неким мањим општинама јавних бележника уопште нема. На жалост, у неким општинама суочили смо се и са низом субјективних разлога због којих поједини нотари нису хтели да по позиву дођу у просторије Српске радикалне странке да би се тамо оверавали потписи подршке бирача.

            Невероватно је, али десило се. Један нотар је одбио да уопште прими захтев нашег општинског одбора и упутио нашег представника да са захтевом дође тек 16. марта, а да ће он тада утврдити када ће моћи да дође да би бирачи оверили своје потписе подршке Српској радикалној странци.

Десило се и да један нотар каже да је он члан Српске напредне странке и да не жели с нама да сарађује. Као да је његов посао ствар добре воље и сарадње!

Било је уобичајено да у неким одборима добијемо нотара на сат-два, што је било недовољно за посао који је требало да се обави.

 Дешавало се и да нотар прекине рад иако је било људи који су чекали да би им се оверио потпис и без трунке стида су говорили да морају да иду код нејих других странакаа. Помињали су на пример СПАС и ПОКС.

Неки су отворено говорили да не могу нигде да иду док не овере све потписе у просторијама Српске напредне странке, а затим и Социјалистичке партије Србије.

У једној нотарској канцеларији нотар је био на годишњем одмору, а да помоћници нису добили инструкције за посао овере потребан за расписане изборе.

Неки нотари су каснили у односу на договорено време што је представљало посебан проблем због људи који су дошли у заказано време. Некима је било хладно, некима није одговарао простор у канцеларији где су се сакупљали потписи. Да није тужно, било би баш смешно.

Посебан проблем био је што неке јавнобележничке канцеларије нису радиле недељом иако је законом прописана обавеза свих органа који раде било који посао у вези са изборним циклусом да морају непрекидно бити на располагању сваком подносиоцу изборне листе.

У овом тексту говоримо о проблему и не помињемо имена јавних бележника зато што што ћемо о свим проблемима које смо имали у вези са оверама потписа обавестити Јавнобележничку комору, а у једном од следећих бројева Велике Србије упознаћемо јавност о реакцији Коморе у сваком конкретном случају.

            Никада нисмо били склони да генерализујемо ствари па зато и сада кажемо да су неки нотари показали високу професионалност и да су свој посао обавили у складу са правилима струке.

Било би добро да овакво непрофесионално понашање неких јавних бележника није последица њихове реакције на јавно изнети став Српске радикалне странке о увођењу јавних бележника у наш правни систем. Ако јесте, онда је то разлог више да се у следећем скупштинском сазиву залажемо да се послови овере потписа врате у надлежност судова и локалних самоуправа зато што је пракса показала да је то ефикаснији и сваком грађанину ближи и једноставнији начин за обављање свакодневних послова. Јавни бележници односно нотари треба да се баве сачињавањем, закључивањем или солемизацијом уговора о промету непокретности и то по избору уговорних страна.

Вјерица Радета

           

СРПСКИ РАДИКАЛИ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Српски радикали у Народној скупштини

У досадашњем сазиву Народне скупштине посланичка група Српске радикалне странке деловала је као највећа опозициона посланичка група.

Само српски радикали у Скупштини говоре истину

Захваљујући радикалским посланицима јавност у Србији је могла да сазна о чему се расправља и какве законе усвајају посланици већине. Наши посланици су показали знање и политичку храброст и на најбољи могући начин су скретали пажњу на грешке власти.

Да у Народној скупштини није било посланика Српске радикалне странке јавност никада не би чула за афере Вучићевих министара, као ни за чињеницу да је заправо Народна скупштина само инструмент у рукама Владе Републике Србије. Уместо да министри за свој рад одговарају народним посланицима посланици власти су само извршавали налоге које су добијали из Немањине 11. Уосталом, један народни посланик власти је и рекао да се у Скупштини не доносе закони, да се тамо само гласа о Владиним предлозима. И то јесте истина.

Посланици власти су наступали са позиција силе. Бахатим понашањем су само показивали своје незнање и упорно доказивали да не знају шта је парламентарна демократија и да моћ демократије лежи у броју посланика. И без обзира на то посланици српске радикалне странке су успевали да у правом смислу представе бираче који су гласали за српске радикале, али и да целој Србији покажу да су представници странке која не води дневну политику већ се увек залаже за интересе народа и државе.

Четири године наши посланици су инсистирали да владајућа већина промени Пословник Народне скупштине да би се у Скупштину вратио дух парламентаризма. Власт на то није пристајала иако су и сами својевремено били против Пословника који су наследили и прихватили и тврдили да тај Пословник у суштини онемогућава рад народних посланика.

Посланици Српске радикалне странке „отварали су очи“ народу и коментаришући предлоге закона које је Влада Републике Србије достављала Народној скупштини објашњавали лоше стране сваког предлога, упозоравали да се доносе непримењиви закони и да се закони доносе по директивама Европске уније, уместо да се доносе у интересу свих грађана који живе у Србији.

Лоши закони власти зато што су одбијали радикалске амандмане

Наши посланици су подносили амандмане на предлоге закона са искреном намером да се поправи предложени текст и да закон добије одређени смисао и сврсисходност. За наше амандмане није било слуха. Деловало је као да их нико и не чита, већ су их одбијали само зато што смо их ми предлагали. Последица неприхватања сугестија и амандмана посланика Српске радикалне странке биле су честе измене и допуне постојећих закона. Неке су мењали чак двадесетак пута и то је најбољи доказ неозбиљног и неодговорног рада скупштинске већине.

Српски радикали су свој однос према држави и народу показивали и тако што су неколико пута гласали за предлоге Владе. Увек смо процењивали шта је општи интерес и стављали га испред сваког другог ужег интереса.

Гласали смо за предлоге у државном и националном интересу

Били смо задовољни када је Влада предлагала добре споразуме са Руском Федерацијом, Белорусијом, Кином, Азербејџаном и другим пријатељским земљама и за такве споразуме смо гласали. Чинили смо то зато што је Влада Републике Србије, а пре свега Александар Вучић, кроз те споразуме заправо промовисао политику Српске радикалне странке, политику за коју се ми доследно боримо од оснивања Странке.

Осим ових редовних посланичких обавеза наши народни посланици су без устезања говорили о аферама Вучићевих министара. Да није било српских радикала у Народној скупштини све те афере би биле покреивене велом тајни. То никада нисмо дозвољавали и познати смо по томе. Никада никог нисмо нападали без разлога и никада без аргумената, али никада нисмо ни ћутали када смо имали аргументе којима смо потврђивали наше тврдње.

 Отворено о аферама Вучићевих министара

Да није било  наших посланика у Народној скупштини у Србији се не би знало да министар у Влади Републике Србије Зорана Михајловић заправо страни шпијун у Вкади и да ради за интересе страних служби. Један од доказа који смо износили јесте тај да је Зорана Михаловић опструисала рад државног катастра више од годину дана. Толико је катастар био паралисан, а нико у Србији није могао катастарски провести ни један уговор о куповини, закупу, поклону, наслеђивању или деоби непокретности. Јвно смо говорили и о криминалним радњама Зоране Михајловић. Више од годину дана смо тврдили да је унапред уговорила посао на делу коридора од Прељине до Појата са америчким Бехтелом и то по цени која је за 300 милиона евра већа од цене за који би тај посао урадила кинеска или азербејџанска компанија. Наши посланици трпели су притиске и увреде од посланика власти који су бранили Зорану Михајловић и тврдили да ми измишљамо и да није тачно да је тај посао резервисан за Бехтел. Ућутали су тек када је обелодањено потписивање уговора са том компанијом, али срећом наши посланици нису ћутали па је Србија све то унапред знала. Захваљујући нашим посланицима Србија је чула и да је Зорана Михајловић са картице Владе Републике Србије потрошила више од милион и по динара за куповину доњег веша и шминке док је као министар путовала по белом свету. Када смо јавно проговорили о томе Зорана је вратила новац на картицу, али је остало непознато одакле једном министру толики новац и то у готовини, да тако брзо врати украдено.

И ту дилему су разрешили наши народни посланици када су отворили јавну полемику о најближим сарадницима Зоране Михајловић који су или у притвору или се бране са слободе, а рекли су да су део украденог новца давали управо Зорани Михајловић и њено невенчаном  мужу.

Открили смо и да Зорана носи брош од пет хиљада евра, привезак од три хиљаде, огрлицу од 14.000 евра, рукавице које коштају нешто више од минималне зараде у Србији, али и скупе комплете које себи могу приуштити само тајкуни или криминалци. Колико је познато Зорана није тајкун. Баш као и Драгица Николић.

И о њој и њеном мужу Томиславу Николићу отворено су говорили само посланици Српске радикалне странке. Драгица Николић је, док је глумила прву даму, сваки дан на себи носила гардеробу вредну десетак хиљада евра. Није ни чудо, с обзиром да је десетине милиона евра украла преко своје фондације. Скретали смо пажњу јавности и на ненормално богатство Томислава Николића. Нисмо добили одговор на питање одакле му толики новац да купи кућу на Сењаку, стан у „паметној“ згради, да изгради три виле на Сави, цркву и вилу у Бајчетини...

Посланици Српске радикалне странке говорили су и о криминалним радњама министара Златибора Лончара, Вање Удовичића, Расима Љајића, Небојше Стефановића...

Први смо отворили тему лажних диплома. Почели смо са Томиславом Николићем. Обелоданили смо и да је докторат Јоргованке Табаковић лажан, баш као и докторат, али и диплома основних студија, актуелног министра Небојше Стефановића.

Предлози од државног значаја које су напредњаци одбили

Радикалски посланици су у току својих активности у Народној скупштини увек водили рачуна о националним интересима.

Иницирали смо формирање Института за анализу хашких пресуда. И поред јавног обећања министра Младена Шарчевића да ће се министарство бавити овом темом то се није десило. Српски радикали ће наставити да на томе инсистирају у следећем скупштинском сазиву зато што је формирање таквог института неопходно да би се са научне стране разобличио рад и антисрпско деловање Хашког трибунала.

Због целокупног српског народа, због предака и потомака, најважније је пропагирање истине да у Сребреници није било геноцида. Нажалост, у Србији је све више Срба по рођењу, страних плаћеника, који у покединим медијима отворено заступају лаж да су Срби у Сребреници починили геноцид. Свесни да ширење такве лажи мора да се заустави тражили смо да се кроз измене Кривичног законика инкриминише као кривично дело и да се казни затворском казном свако ко јавно каже да се у Сребреници десио геноцид. Нажалост, власт није разумела колико је то битно и нису прихватили предлог српских радикала.

Напредњаци игнорисали више од 100.000 грађана Србије

Тражили смо укидање јавних извршитеља и предложили нов Закон о извршном поступку и обезбеђењу. Уз предлог смо приложили више од 100.000 потписа грађана који деле наш став да се поступак извршења мора вратити у судску надлежност, да нико због дуга не може остати без крова над главом и да се мора прекинути са ненормалним богаћењем јавних извршитеља на несрећи сопственог народа. Нашим предлогом закона повериоцима се омогућава да наплате свој дуг, али се и чува достојанство дужника. И тај наш предлог напредњаци нису прихватили, а најгоре је што су потпуно игнорисали мишљење вие од 100.000 грађана.

Више пута смо потенцирали да представницима Руско-српског хуманитарног центра треба дати дипломатски стату, најмање онолико колико је дато представницима НАТО који слободно вршљају по нашој земљи. Ни тај предлог нам није прихваћен, као ни предлог да се у Новом Саду отвори још један такав центар. За овај предлог имали смо подрчку више од 35.000 грана који су, због надлежноси, предати Скупштини Аутономне покрајине Војводина. И тамо су игнорисани грађани који су својим потписима подржали предлог Српске радикалне странке.

Чудно је да Вучићеве напредњаке не интересује мишљење толиког броја људи, а с друге стране лако су прихватили да се у Народној скупштини расправља о предлозима Ненада Чанка, Гордане Чомић и Татјане Мацуре. Јасно је нама да су то урадили зато што су се са овом „тројком“ договорили да изађу на наредне изборе, да би Вучић својим европским „пријатељима“ могао да докаже да на изборе излази и такозвана проевропска опозиција. Али без обзира на тај мотив, остаје чињеница да Српска напредна странка заправо не води рачуна о мишљењу сопственог народа и да им је драже да удовољавају хировима којекаквих истрошених или актуелних европских чиновника.

Посланичким мандатом не сме да се тргује

Тражили смо да се у закон врати одредба из Устава по којој је народни посланик слободан да свој мандат стави на располагање странци са чије је листе изабран за народног посланика. Ни то није прихваћено иако је брисањем те одредбе настао прави хаос у Скупштини и прелетање посланика са мандатом од једне до друге странке. Буквално посланички мандати, а то значи изборна воља бирача, су на продају.

Није прихваћен ни предлог српских радикала да да се власт у Србији озбиљније укључи у решавање проблема Срба у Црној Гори, тражили смо конкретно да наша власт тражи хитну седницу Савета безбедности Уједиљинеих нација са том тачком дневног реда. Није прихваћено.

Није прихваћен ни наш предлог да се из буџета не финансирају невладине организације које нескривено воде антисрпску пропаганду и које раде за стране службе.

Захтевали смо да се за лечење ретких болести обезбеде услови у Србији и конкретно предложили да се утврди где нестаје 20% буџета за здравство који би могао да се користи за ову намену.

Од свих наших захтева прихваћено је и реализовано да се велики булевар у Београду назове по херојима са Кошара и да Влада Репшублике Србије финансира штампање сабраних дела Петера Хандкеа. За ово имамо обећање, а да ли ће бити реализације, ко зна?!

Напредњаци одбили да најнижа плата и пензија буду 37.000 динара

Месецима смо инсистирали да најнижа плата и најнижа пензија морају бити најмање 37.000 динара зато што је толика вредност најниже потрошачке корпе. Износили смо и предлоге одакле је то могуће финансирати.

Због доследности редни број 3

Све ове предлоге понављаћемо и у наредном сазиву Народне скупштине и моћи ћемо да их реализујемо, поготово када нас у Народној скупштини буде много више него у овом сазиву. Посао који смо започели и који смо спремни да завршимо довољан је разлог да се бирачи на наредним изборима одлуче за Српску радикалну странку. Лако је. Само се на гласачком листићу заокружи редни број 3.

Вјерица Радета

ШТА СМО НАУЧИЛИ ОД КОРОНЕ

У почетку људи су били својеглави. Нису слушали. Брзо су научили да слушају упутства. Да помажу себи и својима па онда и свима.

Остаје да видимо да ли је и режим нешто научио. За опште добро.

Од појаве корона вируса у Кини, у Вухану, до његовог доласка у Србију свашта смо се наслушали. Баш свашта. Од најсмешнијег вируса до вируса који је озбиљна претња, који сеје смрт, прошло је само неколико дана.

Најсмешнији вирус постао смртна опасност

Када се тај најсмешнији од свих вируса уозбиљио и наша власт се нагло уозбиљила. И опет смо свашта слушали. И имали доста примедби о којима смо ћутали. Зато што смо одговорни људи свесни тежине ситуације. Нисмо се бавили начином увођења ванредног стања, а знали смо да је то морала да уради Народна скупштина. Нисмо зато што смо одговорни људи и што су нам здравље и животи наших људи испред свега. Нисмо се бавили ни конференцијама за новинаре и неретко опречним изјавама. Нисмо зато што знамо да одредимо приоритете.

Опозиција власти, не држави

Нисмо коментарисали ни збуњујућа упутства и упозорења да се из куће не излази без заштних рукавица и маске. А ни рукавица ни маски нигде ни за лек. Нисмо реаговали ни на поруке представника режима да су продавнице пуне. Нисмо реаговали, али смо веровали својим очима. Видели смо празне рафове у супер маркетима. Без основних животних намирница. Нисмо реаговали зато што смо опозиција власти, али нисмо опотиција држави и народу. Ситуација је налагала да не реагујемо.

Показали смо да смо ми српски радикали патриоте, да се не бавимо дневно-политичким темама ради добијања понеког политичког поена већ да нам је интерес сопственог народа на првом месту.

Где је било прилике у медијима, а прилика је било мало,  позивали смо људе да поштују све прописане мере и наглашавали да ћемо када све прође давати политичке оцене, износити замерке и похвале у зависности од тога каве ће кораке власт предузимати и какве ће то ефекте дати. Користили смо и друштвене мреже да позивамо народ да поштује полицијски час, да се што више времена проводи у кући како би се што пре и са што је могуће мање жртава ослободили опаког вируса.

Европска унија нема емпатије

Солидарност је нешто што би требало увек да прати неке страшне догађаје који сеју смрт. Али, у току борбе против коронавируса упадљиво је било понашање Европске уније. Деценијама су нас убеђивали да је то хумана, демократска заједница која брише границе међу државама и која је спремна да помогне. Увек и свакоме. Нажалост, у Србији су већ двадесет година на власти режими који су поверовали у добробит Европске уније и водили су Србију тим путем, усклађивали наше прописе са њиховим директивама, кршили сопствени Устав по њиховим саветима, задуживали се код њихових финансијских установа. Радили све што је супротно интересима нааше државе и нашег народа.

Једино је Српска радикална странка заступала непромењен став да је Европска унија гробница малих народа и да Србији тамо није место. Једини смо на време препознали ту велику превару и увек отворено говорили о томе. Упозоравали смо да се под Европском унијом крије интересна група похлепних појединаца и да они немају емпатије за земље чланице, а посебно земље кандидате за улазак у Европску унију. Њихов интерес је новац који усисавају кроз огромне таксе и разно разне дажбине које у европске фондове уплаћују све државе. Често смо због оваквог става стигматизовани и проглашавани реликтима прошлости.

Радикали су опет били у праву

Однос према Европској унији замерали су нам и власт и проевропска опозиција. И тако двадесет година. Док смо говорили о погубности такозваног европског пута Србије, сви остали на нашој политичкој сцени су се додворавали којекавим чиновницима који су долазили из Европске уније и доносили нам „радне задатке“. Лезилебовићи, задригли и охоли у лице су онима који су их у Србији примали, говорили да је Косово држава, да Србија то мора да призна, да Србија мора ово, да Србија мора оно. Сви онако, божемипрости, наказни понашали су се као праве газде, а ови наши бескичмењаци као поданици. Без стида и без поноса.

И, ето, корона је потврдила да смо били у праву. Као ни раније, када су били у питању неки глобални проблеми, Европска унија ни сада није показала интерес да се против пошасти коју је донео корона вирус бори заједничким снагама и заједничким средствима. Први корак у борби против опаког вируса који су учиниле Државе чланови Европске уније било је затварање непостојећих граница. И битка у свом атару. Наши европски „пријатељи“ ни прстом нису мрднули да Србији пошаљу неку помоћ, да бар питају да ли нам нешто треба.

И ако ово није довољно да  Србија одмах прекине преговоре о уласку у Европску унију, ако ово није кап која је прелила чашу, онда су еврофанатици стварно безнадежан случај. Кажу из сваке несреће треба нешто да се научи. Ваљда ће режим научити да разликује праве од лажних пријатеља и да се дефинитивно окрене свеобухватној сарадњи са правим пријатељима. Корона је показала ко су.

Можда ће режим научити лекцију. Извући поуку. Можда већ јесу. Видећемо. Појавио се један добар знак. У Палати Србија, у сали где су се држале свакодневне конференције о ужасима корона вируса није било заставе Европске уније.

Вјерица Радета

ПРИЧЕ ИЗ ХРТКОВАЦА

Сведочанство о једном времену које се не сме заборавити. Хртковчани то и не желе.

          Када је проф. др Војислав Шешељ обелоданио да ће тражити обнову свог хашког поступка било је јасно да ће бити посла за чланове тима који помаже припрему његове одбране. Сазвао је састанак тима и обавестио нас да треба обавити разговор са што је могуће више људи из Хртковаца. Ти разговори, односно изјаве које настају из тих разговора су нови докази против којих ни Хашки трибунал неће имати аргумената.

Истином из Хртковаца против лажи из Хага

Шешељ је одлучио да у поновљеном поступку пред Међународним резидуалним механизмом за кривичне судове, правним следбеником Међународног кривичног суда за бившу Југославију докаже да ни један Хрват из Хртковаца није депортован, да су сви који су отишли претходно тамо негде изабрали српска имања и прогоњене Србе натерали да та имања мењају за њихова у Хртковцима. Углавном на невиђено. И углавном много мање материјалне вредности.

            С обзиром да правила Хашког трибунала захтевају нове доказе да би се уопште дозволило понављање поступке чланови Тима који помаже одбрану др Војислава Шешеља потражили су и нашли те доказе баш у Хртковцима. У разговорима са скоро седам стотина мештана.

            Питали смо се да ли ће људи које је мука довела у Хртковце бити спремни да се после скоро тридесет година врате у прошлост, да врате болна сећања и већ након неколико разговора схватили да је у животима тих људи прошлост и даље жива. Као и болна сећања. Живот у овом лепом сремачком селу се наставио, наизглед као да су одувек били ту, али у душама тих људи живи завичај, живе муке кроз које су прошли, живе сећања на некадашње комшије Хрвате којима су напрасно постали крвни непријатељи и који су се веома потрудили да их отерају из њихових прадедовских домова.

Сећање Хртковчана

Разговору са члановима Шешељевог тима сви су се радо одазивали. И рођени Хртковчани. И они које је мука натерала да се тамо доселе. Разговарали смо и са Србима, и са Хрватима, и са Мађарима, и са Ромима. Сви су желели да отворе душу. Са пуно поштовања и поверења према Војиславу Шешељу, и нама, члановима Шешељевог тима, указали су поверење и кроз разговор се вратили скоро тридесет година уназад.

            Лично нисам била изненађења што су Хртковчани, посебно они који су ту дошли мимо своје воље прихватили да разговарају. Шта више да отворе душу. Без страха од последица. И сама сам често слушала избегличке приче моје мајке, тетака, рођака и комшија који су 1992. године спашавајући голи живот, напустили родне куће и без игде ичега кренули у слободу. У мајку Србију, како су Срби с оне стране Дрине одувек доживљавали своју матичну државу. Ни један сусрет са тим драгим људима није прошао без препричавања бар једног сегмента од страхота које су преживели у усташком окружењу у Ливну. Често сам се питала зашто имају потребу да непрестано причају о томе. Зар им не би било лакше да забораве?! Или бар да покушају.

            Због личног искуства сам знала да ће Хртковчани радо поделити своје успомене. Поготово са члановима Шешељевог тима. И било је тако.

            Сви разговори били су у основи исти, а опет потпуно различити. Сваки је био једна судбина. Проткана са много бола и тешких тренутака. Било је и смеха и суза. Највише дубоких уздаха и жеље да се зло које је деведесетих година задесило српски народ никада не понови. Дешавало се да неко од тих добрих људи на почетку разговора упозоре да немају Бог зна шта да кажу. И почну. Конфузно, нејасно, с теме на тему...А, онда када се „отвори дизна“, навру сећања, смењују се успомене. Од оних најлепших из детињства, одрастања, младости, формирања породице, кућења...до оних ружних, срашних, невероватних...Такви разговори су најдуже трајали. У разлиштом расположењу. Од радости до туге. Преко равнодушности.

У Хртковце их мука довела, љубав комшија задржала

Присећали су се људи који су због претњи и разних других притисака били приморани да напусте своја огњишта како је изгледао њихов први сусрет са Хртковцима. Много их који су нам рекли да никада пре нису ни чули за то место, а неки никада за живота нису напуштали своје родни крај. У Хртковце их је мука довела. У међувремену су се навикли на то питомо сремачко место. Скућили су се, деца одрасла. Поудавали се и поженили. Стигли унуци којима су Хртковци родно место. Ипак, завичај не желе да забораве. Неки су пожелели да их породица сахрани у њиховим родним местима. Да се бар мртви врате тамо где због усташког прогона нису могли да живе.

Осим истинитих, а филмских, животних прича било је интересантно и слушати различите локализме којима су се скоро сви саговорници већ након десетак минута враћали. Неке изразе нам и „преводили“. Неких смо се и сами после много година сетили јер су се користили и у нашим родним местима. Због много чега ови разговори су били веома интересантни. Не само због чињенице да ће бити кључни аргументи којима ће др Војислав Шешељ натерати хашке судије да понове поступак и да на крају донесу једину исправну пресуду. Војислав Шешељ није крив.

Који год локални израз да су користили наши саговорници, колико год тешко говорили о прошлим временима сви су јединствени у једном. Нико од Хрвата није отишао из Хртковаца зато што је морао. Свима који су отишли то је био лични избор. Они који су присуствовали ђурђевданском митингу Српске радикалне странке, те 1992. године сећају се говора Војислава Шешеља. Кажу вратио им је вољу за живот. Подржао Србе преко Дрине и Дунава, а њима је тада једино подршка била потребна. Причали су и да је атмосфера у селу после митинга била уобичајена. Сви су се бавили својим свакодневним пословима и нико није имао никаквих проблема. Бар не због Шешељевог митинга. И Шешељевог говора на том митингу.

Ђурђевдански митинг као подршка

На митинингу је било много људи. Било је Срба Хртковчана, Срба Крајишника, Хрвата, Мађара, Рома. Сви су после митинга отишли својим кућама. Потпуно мирно. Уобичајено за политичке скупове. Нико никоме није претио, нико никога није узнемиравао. То је општи став свих људи са којима смо разговарали. Они злонамерни који су отишли да истерују Србе из њихових кућа и да им у замену нуде своје, много лошије и мање вредне, су ти који су ширили лажи о Шешељу и његовом говору на митингу. Ваљда су хтели да оптужујући Шешеља оправдају своју грамзивост и безобразлук. Да оправдају то што су Србе уселили у своје неусловне куће, а отишли у њихове луксузне. Да оправдају то што су се обогатили на туђој муци.

Интересантно је било слушати како они који су дошли у Хртковце и они које су тамо затекли причају једни о другима. Тек то је било лепо слушати. Они се узајамно поштују, воле, помажу, разумеју. И тако је било од почетка. Нико од оних што су дошли није доживео ни једну непријатност од комшија који су у Хртковцима рођени. Нити они од оних који су у Хртковце дошли. И без обтира на верску и националну припадност. Они су од првог сусрета једноставно добре комшије. И једни и други поносни на то.

Кућа Војислава Шешеља обасјала Хртковце

И једнима и другима је драго што им је Војислав Шешељ нови комшија. Кажу, добро је да и они имају у свом селу неког тако познатог и тако популарног. Јављају му се кад га виде испред куће, он им одговара. Одмахује када му у пролазу махну. Препричавају како се увече заустављају возила и да сликају Кућу Војислава Шешеља. Кажу баш је лепа. Ноћу светли, што је посебно обрадовало једну мештанку која мора рано на посао па је ту на углу увек било страх. Било је мрачно, а сада, какже, све сија.

Чули смо у Хртковцима много истинитих прича. Импресија. Сећања. Жала и туге. Прчапуних бола, али пре свега поноса. Ово су потресне приче које никога не могу оставити равнодушним. И помоћу којих ће Војислав Шешељ доказати своју невиност.

Вјерица Радета