НОКАУТ ПОСЛЕ 30 СЕКУНДИ

И у боксу се ретко дешава. У политици се десило јуче. Немања Шаровић је успео да за мање од тридесет секунди нокаутира Томислава Николића. А није га ни пипнуо. Није се ни руковао са њим. Само му је пренео став Српске радикалне странке. - Са напредњацима не намеравамо у владу, а ти Томиславе Николићу одмах поднеси оставку. - Набројао му је Немања разлоге: корупционашке афере, Драгичина фондација, куће и станови, енормно богатство стечено у кратком периоду и неизоставна диплома до које је Николић дошао, а да ни један испит није положио.

Немања се није збунио на Томино:“ Како сте ви Немања данас“, али су Тому збунили Немањини аргументи. И Наташина констатација да је он највећа срамота за Србију. Ако је неко до јуче у то и сумњао, више нема сумњи.

И јесте брука, и јесте срамота да председник државе збуњен и бесан кукавички напусти састанак са представницима парламентарне странке. Састанак који је је он заказао. Да сам јуче уместо Томислава Николића гледала председника неке друге државе вероватно бих се са ужитком смејала. Овако, смејала сам се, али са горчином. Не због Томе. Због моје државе. Председник побегао као мали миш. Збунио је чак и плавокосу лепотицу поред себе. Збуњено је гледала у њега и остала још који секунд да седи иако је он устао и кренуо према излазу. Чак ни Станислава Пак „мудра“ саветница није могла тако нешто да предвиди.

Није Тома непредвидив. Само нема манире државника. Нема ни храбрости да чује истину о себи. Има само пуно пара, које су од њега направиле тешког болесника. Оболелог од похлепе.

У кратком снимку од тридесетак секунди Николић је ломио прсте, презнојавао се и вероватно мислио да би му било боље да и није заказивао овај састанак па макар и прекршио Устав. Ионако му не би било први пут.

Немања је на свом твитер налогу, дан уочи консултација, пиато:“ Шта на поклон однети човеку који има све? Жену, љубавницу, две куће, три викендице, цркву покајницу, фејк факултетску диплому...“ Није морао ни да пита. Отишао је са најбољим поклонима. Аргументима. Од којих је председник државе побегао. И „попио“ нокаут.

Јадан Тома, после Немањиних поклона није знао ни да ли је пошао ни да ли је дошао. Побегао је главом без обзира. Из кабинета је и могао побећи, али од радикалских аргумената неће моћи.

МОЈА ЗАВРШНА РЕЧ

- ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ АНТИСРПСКИ ТАКОЗВАНИ СУД-

Почетком прошле године у медијима се појавила вест да је у Хашком трибуналу покренут поступак за непоштовање суда против нас троје Шешељевих сарадника. Тада су уместо Јове Остојића навели име Немање Шаровића. Била сам изненађења. Али никада уплашена. Морам признати, био је то изазов за мене. И одмах сам се огласила на свом блогу. Изазивала сам их износећи свој став о тој антисрпској творевини. Дан, два се о томе писало и све је утихнуло. Заборавила сам на ту хашку претњу. Шешељ је већ одавно био у Србији, Српска радикална странка у пуној мобилизацији. Сви смо били посвећени реконструкцији страначких одбора и сређивању стања у Странци. Поносни на велику победу нашег председника нико више Хашки трибунал није ни помињао. Осим што смо се повремено присећали председникових сјајних реплика из суднице које се и данас цитирају на друштвеним мрежама и међу младим људима.

Онда се појавила нова вест у медијима. Хашки трибунал издао је налог за хапшење и предају трибуналу окривљених Петра Јојића, Вјерице Радета и Јове Остојића, ради вођења кривичног поступка због непоштовања суда и наводног утицаја на сведоке из предмета др Војислава Шешеља. Месецима је тај поступак „вођен“ у медијима. Без двоумљења сам обавестила јавност да у Хашки трибунал нећу отићи добровољно, да су оптужбе које се помињу лажне, да власти у Србији немају законског основа за наше изручивање и да сам  у сваком моменту доступна за српске правосудне органе. О хашким оптужбама сам размишљала и њима се бавила само када сам одговарала на питања новинара.

Одазвала сам се позиву Вишег суда у Београду - Одељењу за ратне злочине и 17. маја дала изјаву пред судијом Миланом Дилпарићем, који је донео једино правно могуће решење и утврдио да нису испуњене претпоставке за нашу предају и хапшење по налогу Хашког трибунала.

Примила сам много честитки пре свега због храброг, достојанственог и доследног држања у току ове хашке хајке. Истина, има и незадовољних овом одлуком. Сандра Орловић из Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, на пример. Дејан Атанасијевић. Александар Попов из Центра за регионализам. И остали шљам српског друштва. Незадовољан је и усташа Томислав Карамарко. Који ће због неиспоручивања „Шешељевих злочинаца“ стати на пут уласку Србије у Европску унију.

Наравно да ће Војислав Шешељ и српски радикали својом политичком борбом зауставити улазак Србије у ЕУ. Ако ће и ова хашка победа бар мало допринети томе, ја сам срећан човек.