ЧИЈА СУ БРИГА СРБИ У ХРВАТСКОЈ?

Одговор на питање из наслова је једноставан. Нико! Да није тако неко од надлежних би питао надлежне из Хрватске зашто бришу Србе из држављанства државе Хрватске и шта се стварно крије иза овог дискриминаторског односа према представницима конститутивног народа у Хрватској и већинског у Републици Српској Крајини.

Неки кажу да се ових дана повампирило усташтво у Хрватској. Није. Не може се повампирити нешто што никада није ни умрло. Усташтво у Хрватској је свакодневница, само што сада нико од представника усташког режима и не покушава да га заустави. Са таквим усташким режимом издајнички режим у Србији жели сарадњу по сваку цену. Николић је био спреман на сва могућа понижења државе и народа само да би се састао са Ивом Јосиповићем. Ништа чудно. Он је још у изборној ноћи рекао да је он шумадинац и да нема генетске преддиспозиције да мрзи Хрвате. Као да га Срби који нису рођени у Шумадији имају?! Проблем је што ни Николић, Ни Вучић ни Дачић немају преддиспозиције да заштите интересе Срба из Републике Српске Крајине и из Хрватске. Немају преддиспозиције ни да сачувају достојанство својих сународника. Али имају Линту! Тај је успео да превари Србе који су морали напустити своја огњишта под усташким акцијама попут Олује и Бљеска да ће Вучић и напредњаци да заштите њихова стечена права. Нису их заштитили, нису ни Линту. Иако је народни посланик хрватски цариници су га понижавали и задржавали на граници, а режим у Србији ћути. И није проблем што су понижавали Линту, понизио се сам. Проблем је што су понизили народног посланика, а то значи и државу Србију. Нису представници режима реаговали ни на чувено "Србе на врбе" у сред Загреба, ни на Шимунићев усташки поздрав, ни на свакодневну тортуру над Србима који покушавају да се врате у своје родне куће, ни на скидање ћириличних табли у Вуковару, ни на... Не реагују ни сада када хрватски режим тражи од Срба рођених на територији данашње Хрватске да се одјављују из држављанства и да у одјави наведу због чега су боравили у другој држави. Наравно Олуја и Бљесак не смеју да се наведу као разлози напуштања родног огњишта. Признаће им се као оправдано одсуство ако доставе доказ да су "привремено" отишли са територијие Хрватске да би се запослили у некој хрватској фирми у Србији. Остали су неоправдано одсуствовали. Они морају да одјаве пребивалиште или да се врате на територију данашње Хрватске, или ће им одузети држављанство. Брисани из држављанства као да никада тамо нису ни рођени. Зашто је то уопште проблем? Најпре зато што ће се убудуће званично третирати да је у Републици Српској Крајини и у Хрватској било знатно мање Срба него што стварно јесте. Осим тога, може се очекивати и доношење закона о конфискацији имовине чији власници нису држављани ове усташке творевине. Већ прете одузимањем имовине свима који нису платили порез држави из које су протерани. О свему овоме мора да се огласи држава Србија. Ако им је већ толико стало да се друже са Јосиповиће и Милановићем, нека бар покажу мало достојанства и бриге за свој народ. Нису они на државним функцијама ради себе већ ради државе и народа. Тако би требало. Није ни Линта народни посланик да седи у Народној скупштини и да ћути. Мора да проговори. Мора и Вучића да натера да и он проговори или да му запрети отказивањем поверења оних које је безочно преварио. Знам да неће проговорити ни Линта, ни Вучић, ни Дачић ни Николић. Неће јер њих не интересује сопствени народ. Њих интересују налози Брисела и Вашингтона и раде само по њиховим налозима, а у тим налозима нема места за заштиту Срба. Зато ће овај народ морати сам да се заштити. Већ на првим наредним изборима. У памет се Срби!

О КУПУСУ И ПАПРИЦИ УМЕСТО О ЛАЗИ И ДУЛЕТУ

Ова два мученика што су у државним аутомобилима превезли купус, односно паприку најбољи су пример како се спиновањем замењују тезе. Сви медији су се данима бавили овим "великим државним" проблемом и наравно пронашли су "кривце" за све муке ове државе и овог народа. Медије разумем, односно знам зашто су то радили. Њима се диригује, они су под невиђеном аутоцензуром опседнути жељом да се допадну великом вођи. Али нисам разумеле људе на друштвеним мрежама, обичне људе, како их накарадно називају накарадни политичари. И они су се бавили овим "државним проблемом" уз најоштрије осуде најпре овог што је возио купус, а сада и овог што је возио паприку. И, ето, морала сам да реагујем. Никада се није водила оваква медијска хајка против државних функционера који државне аутомобиле свакодневно користе у приватне сврхе. Њих у тим аутомобилима возе и на свадбе и на сахране, возикају њихове жене, чвалерке, децу и наравно довозе им и купус и паприке. Зашто се не поведе хајка против употребе службених аутомобила у партијске сврхе? А ту су највеће злоупотребе. Нико ме није убедио да је  државни интерес да на пример ППВ у тој функцији обилази свако место где се одржавају избори. Да обилази као председник странке разумемем, али би то морао у сопственом или страначком аутомобилу, може и бициклом, што се мене тиче, али службеним аутомобилом не би смео, као што нико о томе не сме да пише. Зато се наместио извесни Зоран Мазињанин који је службеним аутомобилом превезао купус, вероватно од пијаце до куће. Да се разумемо, није то смео да уради, али ни министар му Лаза не би смео да прима четири плате па их прима и нико га не суспендује с посла због тога. Требало је Зорана Мазињанина дисциплински казнити, али суспендовати га и оставити без посла?! Ако је и од Лазе, много је. Захваљујући реформама Лазе, генија са Јејла, осим Зорана Мазињанина без посла ће остати још најмање 100.000 људи. Сто хиљада породица следеће године неће моћи да купи купус, неће ни Мазињанин, али о томе не сме да се пише. Пропаст државе у свим сегментима и погубни потези представника режима морају да се хвале. Зато су се утркивали ко ће више да похвали министра финансија што је човека оставио без посла и без купуса, због купуса. Нормално, неће ваљда да га куде због пада куповне моћи, свакодневних поскупљења, повећања ПДВ-а, стезања каиша....

Ових дана ћемо имати још једну забаву за народ. Појавио се још један службени аутомобил, овај пут са паприком. Возило је НИС-ово, вероватно је и возач запослен у НИС-у. Ето прилике за новинаре лешинаре и улизице да натерају и Бајатовића да суспендује возача паприка и да га остави и без посла и без паприка. И опет ће у сенци овог "великог државног" проблема бити и Бајатовићевих десетак хиљада евра зараде месечно и свакодневно препуцавање између њега и Зоране Михајловић, и извештај ДРИ и ...

Добро овај режим управља медијима, добро за себе, а народу хлеба и игара...

ПРИЧА МОГ ДЕТИЊСТВА И МОЈЕ МЛАДОСТИ

Priča o čuvenom Livanjskom siru

• Izvor:  Srbiju volimo
• utorak, 17 decembar 2013 18:33

Početkom tridesetih godina dvadesetog veka Petar Radeta uputio se iz Livna, tačnije iz Gubera u beli svet. Kod kuće je ostavio tri sina Niku, Stevu i Stojana da rade na velikom porodičnom imanju i da, između ostalog, proizvode kajmak od mleka stotinak ovaca koje su tada imali.
Petar je završio u Švajcarskoj i zaposloio se u nekoj mlekari. Primetio je da se tamo proizvodi ukusan ovčiji sir, "ukrao" recept i vratio se u Guber. Svojoj ženi Mari preneo je recept i počela je proizvodnja.
Iako je ovčiji sir zapravo kačkavalj, uvek je bio poznat kao Livanjski, a u Dalmaciji kao Guberski sir.
Već oko 1925. godine sva domaćinstva iz porodice Radeta počeli su da prave Livanjski sir, a uskoro su taj posao započeli i domaćini iz porodice Laganin, Ždero, Pažin i Arnaut. Ovo su bile srpske porodice, a neposredno pred Drugi svetski rat Hrvati Šošići i Baraći su se prestali sa proizvodnjom kajmaka i prešli na sir.
Tržište za Livanjski sir proizvođači su pronašli u Dalmaciji. U početku su ga pakovali u drvene sanduke i na konjima prevozili do Sinja i Splita dok se jedan musliman, prezivao se Baljak, nije dosetio i počeo da otkupljuje sav sir i da ga vozi u Dalmaciju. Kupci su bili kafedžije iz Sinja, Splita, Šibenika i Makarske. Kažu da su ga oni dalje preprodavali u Italiju.
Poznato je da čuvena Sofija Loren jela isključivo Livanjski sir i u intervjuima je izjavljivala da je to njen eliksir mladosti.
Pedesetih godina dvadesetog veka proizvodnja Livanjskog sira se proširila pa su se u proizvodnju uključile i hrvatska porodica Dolić i muslimanske porodice Milak i Sitnić, a kasnije i porodica Burkić.
Pošto posle poslednjih otadžbinskih ratova u Livnu više nema Srba, preciznije ostao je Milivoj Ždero sa suprugom Ikonijom i oni su jedini Srbi koji još proizvode ovaj čuveni sir. Proizvode ga i Dolići, Sitnići, Burkići i Milaci i kažu da im je glavno tržište i dalje Dalmacija. Može se naći i u Beogradu i to onaj koji proizvodi domaćinstvo Paše Milaka ili livanjska Mlekara.
Interesantno je da proizvodnja Livanjskog sira nije jedini proizvod koji nastaje iz ovčijeg mleka. Iz surutke koja je nus proizvod u drvenim stapovima se pravi izuzetno kvalitetan puter čijim pretapanjem se dobija maslo koje se koristi za pravljenje hurmašica i jedino sa tim maslom može se napraviti autentična hurmašica.
Guberski domaćini su još pre Drugog svetskog rata iz Nemačke nabavljali skupe separatore i u njima se, takođe iz surutke, pravila pavlaka, koju su zvali slačica i kakva nažalost ne postoji nigde osim u livanjskom kraju. Ti separatori su bili veoma skupi pa su ih imućniji roditelji kupovali ćerkama koje su se udavale u „sirarske" porodice umesto šivaće mašine koja je inače bila uobičajen svadbeni poklon.
Livno i Guber koji je od grada udaljen 3,5 km nalaze se na obodu Livanjskog polja koje je najveće kraško polje u Evropi. Seljaci su obrađivali zemlju, deo je bio zasejan žitom za stočnu ishranu, a deo su bile livade sa kojih se sakupljalo seno za ishranu stoke. Zbog toga u periodu od maja do polovine avgusta livanjski stočari nisu imali gde da izvode ovce na ispašu pa su svi pravili košare na brdu Kruzi ili na Korićini, koja je na teritoriji opštine Glamoč i tamo su odlazili sa ovcama oko prvog maja, odmah nakon prodaje jagnjadi koja su se jagnjila u toku februara i ostajali do polovine avgusta, do kraja kosidbe kada je polje ponovo bilo „slobodno" za ispašu ovaca. Proizvođači sira imali su najmanje po sto ovaca, a bilo je stada i do tristotine i svi domaćini su imali čobane koji su čuvali ovce i koji su dolazili uglavnom iz okoline Jajca i Mrkonjić grada. Čobanima su pomagali veliki psi šarplaninci, a svaki domaćin je imao bar po tri rasna psa.
U Livnu je bila, a kažu postoji i sada Mlekara i poljoprivredno dobro na kojem je Mlekara uzgajala ovce, ali su u proizvodnju sira uneli i neke industrijske novotarije i taj sir nikada po kvalitetu nije mogao da se meri sa onim koji su proizvodili livanjski domaćini.
Inače svi proizvođači su imali opremljene sirare i to jednu kod kuće i jednu u košari. Sirare su bile veoma uredne i čiste i redovno su ih obilazili sanitarni inspektori, a svaka domaćica koja je bila zadužena za pravljenje sira morala je da ima sanitarnu knjižici i redovno je išla na sanitetski pregled. U sirari je bio veliki bakarni kazan u kojem se kuvalo mleko. Ispod kazana je bilo ložište, najpre za drva, a kasnije su imali plinske gorionike. Pored već pomenutih stapa i separatora tu je bio i specijalno napravljen „sto" iz kojeg se posebnim „olukom" surutka sipala u drugi manji kazan radi dalje prerade. Sir se stavljao u specijalne lanene „krpe", zatim u šupljikave posude koje su se zvale forme i na koje se stavljao specijalno napravljeni drveni trupac, a zvao se ćutak. Tako pripremljen sir stavljao se pod presu koja je bila učvršćena na zidu i pravljena isključivo za presovanje sira. Sir se u toku dana tri pta „prevrtao" i svaki put se menjala nova krpa. Sutradan se stavljao u velike drvene posude sa slanom vodom i tu je stajao dva dana. Sir se sušio i čuvao u specijalnim prostorijama – magacinima na čijim zidovima su bile drvene polici i svaki dan ja morao da se prevrne na drugu stranu.
Mleko se pre sirenja cedilo kroz najmanje tri specijalne krpe koje su domaćice svaki dan iskuvavale i koje su bile besprekorno čiste, a sir se pravio od početka maja do kraja oktobra.
Autor: Vjerica Radeta

"ХРАБРОСТ" ИНФОРМЕРА

Општепознато је да је Информер службени гласник Александра Вучића. Разлика између Службеног гласника Републике Србије и службеног гласника Александра Вучића је у томе што Службени гласник објављује већ донете одлуке, а службени гласник најављује оне које ће можда бити донете. Можда, зато што неки прозвани у Информру реагују благовремено и на прави начин. Ако тако поступи, прозвани се више не помиње у Вучићевом гласнику. Видећемо колико ће бити сналажљив Петар Матић. видећемо да ли ће га "храбри идобро обавештени" Информер још понекад поменути. Ко је Петар Матић?  Тајкун који се ретко слика, мало ко зна како уопште изгледа и по чему је тајкун. У суботу је Информер објавио да нико никада није смео поменути име Петра Матића и да то, ето, једино они смеју. Па неће бити...Посланици Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије су и смели и хтели и отворено говорили. Када је тадашњи министар за урбанизам Оливер Дулић у Народној скупштини представљао Предлог Закона о планирању и изградњи и промовисао модел конверзије земљишта, били смо јасни и гласни. Нећу  наводити разлоге које смо износили у прилог тврдњи да је Предлог лош и непримењљив. Узгред, лоше је и неће бити примењљиво ни ово што најављује актуелни министар Велимир Илић. Нажалост, сада у Народној скупштини нема српских радикала и јавност ће бити ускраћена за праве и пуне информације о том Вељином предлогу када дође на ред.

Али, тема је "храброст" Информера и "ексклузивност" информација које објављују. Дакле, у току скупштинске расправе о Предлогу Закона о планирању и изградњи рекли смо да ће се конверзијом додатно обогатити тајкуни који су се у криминалним приватизацијама за мале паре докопали најбољих локација у Србији. Дискусије смо илустровали примерима Луке Београд, коју Информрер заобилази у широком луку. Говорили смо о парцелу у центру Београда коју ће без накнаде добити Мирослав Мишковић и више од тога по тадашњем Предлогу, а данашњем Закону држава Србија ће бити у обавези да Мишковићу уплати разлику у односу на порез који је он плаћао за ту парцелу. Порез је био већи од вредности парцеле. Чини ми се да то није део оптужбе против Мишковића. Поменули смо тада и Ушће и Петра Матића и били смо веома интересантни новинарима којима смо давали информације о малверзацијама тог човека зато што пре нас, српских радикала, нико није помињао име мистериозног власника ТЦ Ушће и што је још важније власника парцеле баснословне вредности коју је добио без накнаде, а чији је власник држава Србија. Тада смо тврдили да је морало да се изврши цепање парцеле на којој је саграђен ТЦ Ушће, да се за објекат предвиди површина потребна за неормално коришћење објекта, а да се остатак прода на јавној лицитацији на којој би Петар Матић могао да се појави као равноправан учесник лицитације. Оваквих примера у Србији је много и Вучић и његов службени гласник ћуте о томе. Међутим, тема овог текста није ни Закон о планирању и изградњи, ни Петар Матић, ни криминалне приватизације...

Текст сам написала да бих подсетила јавност да смо ми српски радикали увек имали и храбрости и знања да жигошемо све неправилности и незаконитости у Србији и да смо о томе говорили, пре свега, у Парламенту где народни представници и треба да говоре. Зато је Србија оштећена више него Српска радикална странка што нас нема у Народној скупштини. Подсећам да су на сајту Отворени парламент окачени сви говори свих народних посланика и да би било добро да ко год је у могућности прочита шта смо то ми говорили. Ко то прочита видеће да смо о свим малверзацијама проговорили много пре Вучића и његовог службеног гласника, а видеће и да смо говорили и о многим криминалним радњама и криминалцима о којима Вучић ћути. Схватите ово као упутство за следеће изборе.

РУСКИ КОМИТЕТ ЗА ОДБРАНУ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

Шешељеву болест планирао Хашки трибунал

Из Хашког трибунала стигла је узнемиравајућа вест. Како саопштава српски лист Вечерње новости, лекари су нашли да Војислав Шешељ болује од рака. Према писању листа, лекари сумњају да је Шешељ озбиљно болестан, и препоручили су после прегледа да се хитно изврши детаљно испитивање. Није искључено да ће први човек Српске радикалне странке морати да легне на операциони сто.
Шешељева болст озбиљно је забринула и руску јавност. Шеф друштвеног комитета за одбрану Војслава Шешеља посланик Државне думе РФ Вјачеслав Теткин сматра чињеницу болести лидера српских радикала врло сумњивом. Он то повезује са тим што се Међународни трибунал, како он сматра, одавно већ претворио од судског органа у казнени.
То што се Шешељ налази у затвору већ 11 година, то је већ сама по себи срамна чињеница. Ништа осим негодовања сва његова дејства не могу да изазову. А актуални случај са Шешељом ме подсећа на случајеве са политичким лидерима земаља Латинске Америке који су одједном један за другим почели да обољевајуод рака. У сваком случају, на јужноамеричком континенту распрострањена је сумња да је смрт Уга чавеса од рака везана за нека спољна дејства. Тако да ако се полази од искуства венецуеланског председника, имам осећај да кад анису постигли потпуно поткопавање Шешељевог здравља, са њим су извели неке манипуације које су довеле до онколошког обоељња. Уз то Шешељ, бранећи своја права у Трибуналу, прибегао је штрајку глађу, који је и тако веома поткопао његово здравље. Он се већ тада налазио на самрти. Само интервенција међународне заједнице, између осталог и руских посланика Државне думе, натерала је Хашки трибунал да испуни Шешељеве услове, због чега је он прекинуо штрај глађу.

Према информацијама из Вечерњих новости, Војислава Шешеља планирају да упуте на операцију у једну од болница управо у Хагу. Ова чињеница, по мишљењу Вјачеслава Тетекина, веома наводи на опрез, пошто у вези са тим можемо да се сетимо алармантног случаја бившег председника Југославије Слободана Милошевића.

Код мене већ не изазива никакве сумње квалификација хашких лекара. Овај случај има пре не медицински, већ политички карактер. када су руски лекари прегледали Милошевића у Трибуналу, дошли су до закључка да је тактика његовог лечења погрешна. На пример, висок притисак од којег је патио бивши председник Југославије, покушавали су да спусте, али никако не да уклоне узроке обољења. Тачније, трудили су се само да уклоне симптоме болести, а не саме изворе. Милошевић је сам категорички одбијао да легне у хашку болницу, сумњајући да се неће односити према њему као према пацијенту, већ као политичком затворенику, и да могу да га тамо једноставно убију. И ово негативно искуство са Милошевићем показује да никакво поверење хашка политичка, и ја то подвлачим, медицина, не изазива. Изговор да се Шешељ разболео од рака врло је повољна да се он, грубо говорећи, убије. Пошто судије до сада нису у стању да га осуде, оне су израдиле план да га се једноставно отарасе. У том погледу имају две алтернативе: или да га ослободе, или да га не ослободе. Али могу да га ослободе само у случају ако он умре у затвору. Бојим се да посленици Трибунала воде ствар ка другом, жалосном крају.

Каква ће бити дејства самог руског комитета у тој тешкој ситуацији?

Сада ми, разуме се, планирамо да припремимо одговарајућу изјаву како бисмо информисали о тој чињеници међународну заједницу и дали јој политичку оцену. То је невиђен случај кршења свих нроми међународног права. Ако се човек налази под стражом 11 година, то може да поткопа чак најјачи организам. Ја жу предузимати све како бих посетио Шешеља у затвору и лично сазнао у ком стању се он налази, схватио шта треба да се учини да се не допусти жалостан крај.

Са своје стране надамо се да ће руском комитету поћи за руком да спречи негативни сценарио. У студију Гласа Русије био је извештач Григориј Соколов.

ОД ЛИЧНИХ СУКОБА ДО ПОДРИВАЊА ДРЖАВЕ

Од када је формирана актуелна Влада Републике Србије народ се забавља причама о њиховим међусобним сукобима. Пошто знам како су се склепали нисам обраћала пажњу на такво, очекивано, стање међу режимлијама. Нисам обраћала пажњу, али знам.

Знам, а и цела Србија зна, за све отворенији сукоб између Томислава Николића и Александра Вучића. Мање се зна да у ствари Вучић хоће да се ослободи "политичког оца", а овај се бори својим и глупостима Оливера Антића. У решавање "случаја" Антић умешао се први потпредседник првог потпредседника чувени Бата Сантост који није сигуран да ли је Антић "извисио" за неку страначку функцију или Вучић још није одлучио. Не знам да ли је случајно на напредњачким просторијама у Смедереву разбијен прозор на којем је Николићева слика, а онај поред, са Вучићевом сликом остао нетакнут. Не знам, а и не занима ме, а да је чудно, чудно је.

Знам и да су се пре неколико месеци у Бачевићевом кабинету у Влади Србије потукли Зорана и Бачевић. Не знам ко је извукао дебљи крај, а могла сам да сазнам да сам хтела. Да ли су се тукли Зорана и Бајатовић још нема података, мада, ко зна?

О сукобу између министра Мркића и бившег амбасадора Спасојевића о томе ко је "узео" више државних пара ових дана нас забављају медији. И као што то увек бива када се свђају двоје који се добро познају треба веровати обојици, ипак се они најбоље познају!

Сукоб  министра Саше Радуловића са свима, осим са стечајним судијама који су му намештали уносне послове, баш као и он својој жени, ни Вучић више не може да сакрије. Сакрио би он, али Радуловић демонстративно не присуствује седницама Владе па ту "ситницу" не могу да сакрију ни највернији Вучићеви уредници Вучићевих медија.

О успонима и падовима љубавног транса између социјалиста и напредњака могло би се извештавати по систему "из минута у минут", као и о чудној Вучићевој љубави према Динкићу којег Дачић не љуби. Од оваквих примера могли би се исписати томови књига, али све то ипак није интересантно, а није ни пристојно препричавати "породичне" свађе. То се ипак тиче само њих, истина и свих нас, али ми смо у проблему и због саме чињенице да државом управљају "рогови у врећи". О њиховој погубној националној, економској, социјалној владавини, изневереним предизборним обећањима и поданичкој, издајничкој проевропској политици други пут, а сада о скандалу који је направила Зорана Михајловић, друго "ја" Александра Вучића или неко од министара који по њеној тврдњи ради против интереса државе Србије.

Не пада ми на памет да правим фото робот Зораниног колеге, нити да нагађам ко би то могао бити. У суштину сви они појединачно, а и Влада као целина раде против интереса државе и народа, али овај Зоранин је доспео у дипломатске депеше. Он се изгледа усредсредио само на сопствене интересе, занемарује чак и налоге, драге им, Европске уније.

Интресантно је да ових дана сви траже од Зоране Михајловић да каже име инкриминисаног колеге, а нико, осим Српске радикалне странке, да се обрати на праву адресу. Права адреса је државни тужилац. Он је већ морао да реагује. Његова уставна и законска обавеза била је да одмах пошто је чуо изјаву "госпође министарке" предузме одређене активности и по хитном поступку утврди ко је тај министар који ради директно против интереса државе, да покрене кривични поступак против њега и да затражи најстрожу казну, а надлежни суд да је у најкраћем року изрекне и да осумњичени министар заврши на дугогодишњој робији.

Могуће је и да такав министар не постоји, да је плод маште плавокосе даме која иначе воли сензационалистичке изјаве и ако је тако онда она мора да одговара. И опет је морао да реагује државни тужилац. Ако је Зорана Михајловић изнела лажну информацију, против ње се мора покренути кривични поступак због узнемиравања јавности и она мора да дугогодишњу робију. Дакле, на потезу је Загорка Доловац, или ће једног министра сместити у затвор, или ће ћутањем признати да између газде Вучића и самосталности јавнотужилачке функције бира газду, а то тужиоцу не би могло служити на част, али би је могло довести до затвора, јер се и за то кривично одговара.

ВУЧИЋ ЈЕ ЖЕЛЕО...

ППВ се свакодневно труди да докаже да га, на високој државној функцији, једино не интересују Србија и српски национални интереси. Било би нам боље када би престао да се доказује, а ни национални понос не би био угрожен. Доказао се Вучић на Косову и Метохији, постидео се што су припадници "његовог" народа учествовали у злочинима у Сребреници, не примећује опасне претње бигамисте Зукорлића...али не крије свој жал што није повукао оптужницу Србије против усташке Хрватске. Мада, и даље стрепим, Вучић је то.

Тај Вучић јуче изјави: "Желели смо да повучемо оптужницу у духу одржавања добрих односа у региону, а Србија је извозник таквих односа. Код нас, рецимо, нема фашистичких испада као у Хрватској, али ми на ту тему не можемо да стављамо со на рану нашим суседима."

Не знам како је први султан Србије наместио прсте, нисам гледала, читала сам, али ово је срамота, ово вређа здрав разум и више од свега вређа национални понос. Не волим да чујем "регион", то ме некако подсећа на неку нову конфедерацију бивших југословенских република, нисам југоносталгичар, ја сам за Велику Србију. Каже Вучић да смо ми извозници добрих односа, а колико знам то се не рачуна у БДП, чини ми се да седам милона наших грађана више обрадовао извоз производа из Србије у тај такозвани регион. Вучић још каже да због фашистичких испада у Хрватској не би да ставља со на рану нашим суседима. Очигледно је Вучић нешто побркао. Чини ми се да хрватски усташки режим не престаје да ставља со на рану сваком Србину, не само у Србији. На њиховим трговима Томсон пева усташке песме, они скидају ћириличне табле у Вуковару, они славе Олују као легитимну војну акцију, они имају тајне спискове Срба за хапшења, они бију Србе који се врате на своја огњишта, они им пале куће, они задржавају Вучићеве посланике на граници, они имају Шимунића и Шимуниће... а ми у Загребу имамо Станимира Вукићевића чији се глас не чује, који ни једну протестну ноту не упути хрватским званичницима и да, Вукићевић је наш амбасадор тамо. Имамо и Соњу Бисерко у Србији, али имамо и Вучића. Вучића, који не крије да је желео повући оптужницу против Хрватске. Свако ко то и помисли или би био спреман да то и уради постао би саучесник у злочинима против Срба. Не због Томсона, Шимунића, вуковарских  "домољуба", Јосиповића и Милановића. О повлачењу тужбе не сме да се размишља због Јасеновца, Олује, Бљеска, Медачког Џепа...Вучић има право да заборави жртве своје породице у Чипуљићу, али српске жртве из Другог светског рата и последњег отаџбинског рата не сме да заборави. Као Александар Вучић може и то, али као потпредседник Владе Републике Србије не може и не сме. Ја жртве усташког злочина над породицом Радета из Ливна никада нећу заборавити, али нећу заборавити ниједну српску жртву. Нећу зато што волим свој народ и то свакао не значи да друге мрзим, не мрзим ни ако позивам на одговорност, ни ако захтевам да држава  истраје у тужби против Хрватске. Не сипам со на њихову рану, само покушавам да зацелим своју, нашу, српску рану. То је најмање што се може учинити за жртве усташких злочина, на то нас обавезује и прошлост и будућност, обавезују и Вучића јер је он, нажалост, садашњост.

ОПЕТ ИЗ ДРУГОГ УГЛА

Ових дана неки медији се баве "ликом и делом" директора ЈП Железнице Србије, али само делимично. Изнели су данас пет разлога због чега би Драгољуб Симоновић скоро постављени директор морао да поднесе оставку. И то јесу разлози. Отужују га да је државним парама отпочеу градњу надвожњака за своју фамилију. Значи негде код Врчина или Мале Иванче. Симоновић живи у Врчину, а шира му фамилија у Малој Иванчи и није важно где се гради надвожњак ако је стварно потребан. Сећам се да је пре именовања за директора Железнице Симоновић као председник Општине Гроцка иницирао да се сокак у којем је изградио породичну кућу именује са Улица браће Симоновић. Дакле, човек је већ показао склоност ка локапатриотизму. Зато је ваљда, а и по страначком налогу, пола Врчина запослио у Железницу, што му се  такође ставља на душу као разлог због којег би требало да поднесе оставку. Истина је да је одмах по преузимању функције отпустио велики број запослених да би направио место за своје, мислим за финанасијере локалног им напредњачког одбора. Кажу морао би да поднесе оставку и због хиљада евра потрошених за ручкове. А како је њему било када је морао, први пут у животу,  да једе кавијар и тартуфе, нико неће да брине. Јадан Сима. Па да поднесе оставку зато што је у СДПР ухлебио сина, а није он. У СДПР-у Сима се зове Бранислав Простран.  То је онај што је био председник Општине Земун док га на тој функцији није заменио бивши Вучићев шофер Дејан Матић. Е, па Простран је у СДПР одвео пола Батајнице па му је Симин Јовица добродошао да га "злонамерни" не би оптужили за Батајницу као Симоновића за Врчин.

И још га оптужују да је  стање у Железници и даље катастрофално. Немогуће, тамо се баш добро једе, а задовољни су и Симини рођаци и партијски послушници и финансијери.

Сви ови разлози због којих би, како пишу медији, Драгољуб Симоновић морао да поднесе оставку последица су разлога због којег никада није смео ни да буде изабран. Драгољуб Симоновић, познат као Сима Циганин (ништа лоше о Циганима, ово је стварно Симин надимак) некада је радио у Железници и то у складу са својим образовањем. Са трогодишњом машинском школом "куцкао" је шине, признајем, не знам тачно зашто се то ради, али верујем да је потребно, као што верујем да је то Сима добро радио. Требало је да то ради и када је постатао власт. Могао је Вучић да му учини да не иде на терен већ да "куцка" ту негде око Врчина, али Сима је хтео више. Када је чуо да се Вучић жали да напредњаци немају кадрова потрудио се да на брзину прибави некакву факултетску диплому, искуство на Железници има и ето га...Сима директор. Е, то је прави проблем, да није било овог почетног, главног, не би било ни ових пет због којег га прозивају. Не шалим се са овим, сувише је озбиљно, али истинито. Када би она Вучићева комисија за испитивање сумњивих диплома стварно радила не би испитивали само Томину диплому, морали би да баце поглед и на дипломе свих поменутих у овом чланку. Не само њих. Напредњачке сумњиве дипломе су јавна тајна данас у Србији и то јесте озбиљан проблем. 

Разумели сте, дакле, Драгољуба Симоновића Влада Србије мора хитно разрешити функције директора Железница Србије зато што човек није стручан за овако одговорно функцију. Нестручан и напредњачки покварен, ако остане на овој функцији, ређаће и нове разлоге због којих би требало да поднесе оставку... на добром путу да заврши у затвору...И не само он.

ДА НЕ БУДЕ ЗАБУНЕ

Ових дана актуелни су састанци Чедомира Јовановића и Вука Драшковића са Александром Вучићем. И, врло интересантно, користећи утицај на скоро све медије у Србији Вучић је успео да расправу о томе окрене на сасвим супротну страну. Класична замена теза. Сви се баве оним што је Вучић некада говорио о овој двојици и то свакако није без значаја јер говори о политичком  кредибилтету ових "моралних громада". Ипак, нећу се бавити подсећањима на то. Нека Чеда и Вук размишљају о томе када се ујутру погледају у огледало. Нека се запитају да ли виде себе сада или себе онакве каквим их је описивао први манипулатор Србије Александар Вучић. Да се разумемо, Вучић је некада о њима говорио истину. Данас сусретима са Чедом и Вуком износи истину о себи. Показује да се политика његове напредњачке власти не разликује од политике коју заступају Драшковић и Јовановић. Чедомир Јовановић од почетка бављења политиком, а Вук Драшковић у свом новијем издању. Идентичност политика показали су на Косову и Метохији. Вучић је урадио оно што никада није обећавао, али су обећавали и заговарали Чеда и Вук. Та политика је политика издаје, данас Косова и Метохије, сутра неког другог дела Србије. Којег? Њима тројици је свеједно. Они само чекају налог својих западних пријатеља и финансијера. Они су продали веру за вечеру и ту критријума више нема. Опет се намеће питање због чега се онда јавно састају и најављују сарадњу, а неспорно је да су сарађивали и до сада. Није то само због пукок уласка у неку будућу власт. Разлог је много озбиљнији. Разлог је промена Устава Републике Србије. Увелико се најављује доношење Уставног закона о Заједници српских општина на КиМ. Наравно сам назив закона је ругање Србима са Косова и Метохије и вређање интелигенције сваког мислећег човека. Нажалост, Вучићев режим је предао КиМ у шиптарске руке и тамо више нема српских општина. Нема разлике да ли ће председник Косовске Митровице бити извесни Дева или извесни Пантић. Ко год да буде биће предедник шиптарске општине. Биће подређен Хашиму Тачију и самопроглашеној држави Косова. Држава Србија тамо више нема ингеренција. Тако је одлучио Вучић.

Вучић и његови неће стати на томе. Они ће доношење тог Уставног закона искористити за промену устава. Брисаће Косово и Метохију из Преамбуле. Либерализоваће могућност отцепљења и створити услове за све сепаратисте у Србији, и ко зна шта још...Да би реализовао паклени план Вучићу је потребна двотрећинска већина у Народној скупштини Републике Србије и монструм је смислио. Обелоданио је љубав са Чедом и Вуком у циљу припреме јавног мнења на још једну издају, а све под изговором "за добробит грађана". Када се за који месец појаве са предлогом за измену Уставу Чедина и Вукова подршка у Скупштини неће бити изненађење и неће бити наменска. Биће заједнички став истомишљеника. Ето, зато се Вучић састаје са Вуком и Чедом. Могу да се зауставе ако се ово озбиљно схвати. А баш је озбиљно!

ЈЕДИНО ПРАВНО МОГУЋЕ

Хашки трибунал ће морати да призна. Шешељ их је сатерао у ћошак. Пред мноштвом аргумената   које је изнео задао им је домаћи задатак. Затражио је хитно пуштање на слободу и накнаду од 12.000.000 евра на име нематеријалне штете. Прочитајте ово, веома је поучно и корисно.  http://www.vseselj.com/files/subm/513.pdf …

ШЕШЕЉЕВ КОМИТЕТ УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА

Комитет за одбрану Војислава Шешеља упутио је писмо Савету безбедности Уједињених нација са захтевом да на основу надлежности које имају подрже захтев Српске радикалне странке за хитно пуштање Шешеља на слободу. СБ УН ће на редовној децембарској седници разматрати извештај председника МКСЈ  Теодора Мерона и главног хашког тужиоца Сержа Брамерца. Надамо се и писмо Комитета за одбрану Војислава Шешеља, које предлажем да се прочита. Изволите.
srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/3522

НИЈЕ ЛЕП НИ ПАМЕТАН, АЛИ ГА ПОДРЖАВАМ

У Србији никад гора ситуација. У сваком погледу. Еуфорија око борбе против корупције и криминала полако сплашњава, или је спласнула?! Хапшење непопуларних добро је прошло. Добро за ППВ. Подигло му популарност. О томе се више не пише и не говори. Не сме. Не сме зато што би отварање те теме захтевало претходно објашњење у вези са одлуком Уставног суда и обавезом да се из државног буџету Мишковићу исплати одштета због незаконитог притвора. Мишковић је са Уставним судом отворио Пандорину кутију. Сви који су незаконито били у притвору тражиће одштету. И добиће. Плаћађе народ који порезима и доприносима пуне буџет.
Србија је прошла овај пут. После неуставне акције Сабља. Истина, тада је било много више противправних притвора, био је и други основ. Иста је неозбиљност представника режима. Жутих и напредних. И једни и други не раде у интерсу државе и народа већ у сопственом интересу. У интересу нарцисоидне популарности.
ППВ више не може да прикрије истину о предаји Косова и Метохије. Нико више не верује у бајку да је режим учинио најбоље за Србе са Космета. Свима је јасно да је актуелни режим завршио прљаве послове које је започео претходни.
Реконструкција Владе и довођење којекаквих истрошених кадрова из белог света на челу са стручњаком са Јејла није дала очекиване резултате. Људи су схватили да су промене у Влади пука козметика и да је реалност сурова. Реалност је да нова-стара Влада не ради у интересу народа. Повећали су ПДВ, повећали цене роба широке потрошње, поскупели су компјутери и ђачке књигње, повећани су комунални рачуни. Припремају отказе за више од сто хиљада људи, а свакодневно удомљавају своје страначке активисте и послушнике. О укидању агенција помињаних у изборној кампањи ни помена, као ни о конкурсима за директоре јавних предузећа.
Стиже време за наплату, за истину о предизборној кампањи. Истина је да су сва обећања у кампањи била лаж и обмана да би се добили гласови и преузела власт.
Популарност ППВ у медијима које контролише расте геометријском брзином, прети да пређе 100% што би било математички спорно, али...ако каже свевишњи владар...
Он, Вучић, зна да живот није онакав како га он и његови представљају у медијима зато мора да скрене пажњу у другом правцу, интересантнијем гладном народу. Шетао је крезубог шеика, сакупио естраду у Арени, два дана показивао да авион може да лети, чак и ако је стар 9 година а лети на промотивном лету. Заправо Вучић је од политике направио естраду, он сам глумата и изазива гађење озбиљних мислећих људи. Зна да се његово глуматање и лаж све више препознају и да је све више оних који се буде из напредњачке коме и зато данас ово. РТС обавештава јавност, у информативном, а не забавном програму, да Александра Вучића и његову политику подржава Лепа Брена. И она рече да не мора бити паметан и леп да би га она подржала, важно је како рече интелектуална громада да је за промене. Е, сад што није приметила да је он увео промене на горе, није много важно. Њој и њему свакако је боље и то би ваљда трбало свима да буде важно. И, да чујем да су на Фарми  ППВ подржали и Јелена Голубовић и Лепи Мића. Екремово изјашњавање се чека...

"ВАШЕ ПРАВО ДА ЗНАТЕ СВЕ" - ТРИ У ЈЕДАН

Јавни срвис европске Србије. Хоћу да користим моје право да знам све. Гледам Упитник. И не верујем. мисија посвећена успешним-неуспешним изборима на Косову и Метохији. Гости Милован Дрецун, Крстимир Пантић и Оливер Ивановић. И питање, зашто три у један? Шта је аутор емисије желела да покаже у емисији? Ова евротројка би, ваљда, требало да нас убеди да су сви Срби подржали шиптарске изборе на Косову и Метохији. А нису! Већина није.
Мучно је слушати овог Дрецуна, сакупљача станова, који је стварао каријеру на Космету као наводни заштитник српских интерса како булазни о остварењу тих интреса после недељних избора. Нелегалних, али он то не каже. Тридесет јудиних сребрњака заменило је патриотизам и заштиту Срба на Косову и Метохији. Заборавио је шта је некада говорио, зашта се залагао, заборавио је књиге које је објавио. Неодољиво подсећа на газду му Вучића. Амнезија је изглда прелазна болест. Благо свима који су далеко од Вучића, остаће здрави, бар што се амнезије тиче.
Гледам овог Пантића. Тешко је слушати га. Гледам фластер на бради и чудим се. Први дан појавио се са фластером на десној страни браде, сада је на средини и знатно већи од првобитног. Јутрос се појавио без фластера. Не бих коментарисала, само примећујем.
А Оливер Ивановић, он бар годинама прича исту причу. Њему је увек лично ухлебљење било важније од статуса његових сународника, рођака, комшија...и није битно ко га ухлебљује, није гадљив ни на шиптарски новац. Као и ова двојица, уосталом. Нећу више о њима. Нису вредни пажње, они су само Вучићеви полтрони, слуге без морала и карактера, народ би рекао подрепаши.
Тема је заправо поданички односи удворништво  Јавног сервиса. Потпуна непрофесионалност. У једној емисији три истомишљеника, променила сам канал. Не дозвољавам да ми вређају интелигенцију.
Сада мало о њиховој теми из другог угла. Од када је Атифете Јахјага расписала шиптарске изборе на територији Републике Србије "објективни" медији нас обавештавају да је једино ДСС против одржавања тих избора. Објављивали су само њихове конфренције и њихова саопштења. Кампања Српске радикалне странке против нелегалних избора на Косову и Метохији прошла је у тоталном медијском мраку. А била је озбиљна кампања. И почела је са Косова и Метохије, из Штрпца.
Оглашавали смо се на страначком сајту, на фејсбуку, твитеру...и имали велику подршку неистомишљеника.
Евроиздајници су имали и имају контролу над свим медијима. Промовисали су такозвани Бриселски споразум, позивали Уставни суд да не одлучује о иницијативи за оцену уставности тог споразума, позивали на Јахјагине изборе...и да, наглашавали да је иницијативу за оцену уставности тзв. Бриселског споразума поднела ДСС. Нису приметили да су то први урадили српски радикали.
Много су и често режимски медији извештавали и о вртоглавом расту рејтинга напредњака, али је остало нејасно да ли је у тај проценат урачуната и подршка и оних три, четири посто Срба на северу Косова и Метохије који су унедељу исказали подршку напредњачком режиму и њиховој издајничкој политици баш у том проценту.
Зато је вечерас чувени Упитник са три једнојајчана госта. Мора се спречити да се јавно говори о Вучићевом неуспеху, не само на Космету већ и код лепе Кети, што је њему већи и озбиљнији проблем.
Ако сте разумели, ово је текст о медијском мраку у Србији, никад већем и никад отворенијем.
Све остало што сте прочитали само је илустрација. Медијског мрака и диктатуре. Медији ћуте, Србија пропада, у сваком погледу, политичком, територијалном, економском, социјалном...

РЕФОРМА РЕФОРМЕ

Претходни режим на сва звона је оглашавао реформу правосуђа, све у складу са, како су волели да наглашавају, европским стандардима. И као и све што Србији намеће Европска унија и ова реформа се у пракси показала као веома лоше решење за правосудну грану власти, која би према Уставу Републике Србије требало да буде независно и самостално. Представници данашњег режима у Народно Скупштини Републике Србије тада нису имали значајних примедби на предлоге закона из области правосуђа јер, где би они против налога Европске уније, њиховог генералног налогодавца, заједно са Сједињеним америчким државама.

Још се није стишала бура о лошим изменама Законика о кривичном поступку и увођењу тужилачке уместо судијске истраге „реформатори“ нуде нову мрежу судова.

Тужилачком истрагом фаворизује се трибунализација српског правосуђа. Ако ће, а хоће, за извођење доказа бити задужене странке у поступку, онда се поставља питање како ће се сиромашна странка судити са неким ко је богат и ко неће имати проблем да ангажује тимове најскупљих адвоката. Одговор је јасан, ко нема пара неће ни добити правду, уосталом као ни адекватно лечење и лекове. Како ће странка која нема новца за адвокатске услуге да спроведе унакрсно испитивање, што се предвиђа баш као у Хашком трибуналу. Окривљени нема права жалбе на одлуку тужиоца о покретању истраге, што је противуставно, а ако нема средства за ангажовање адвоката у старту ће бити неравноправан са тужилаштвом као другом страном у поступку. Чињеница да тужиоце иманује Влада доводи под сумњу њихову самосталност, јер су они фактички Владини службеници, што доводи у питање уставну категорију самосталности и независности судске гране власти.

Актуелни министра правде непрестано критикује своју претходницу због лоших резултата „реформисаног“ правосуђа, и у праву је, али...

Млађани Селаковић се упустио у нову-стару реформу без јасне визије о стварној улози треће гране власти. Потези које предузима показују да само отаљава посао и да о озбиљној реформи и не размишља.

Пракса је показала да такозвана мрежа судова коју је успоставио претходни режим није дала резултате. Напротив! Тада смо упозаравали и износили аргументе против укидања судова у седиштима општина. Ти аргументи су и данас исти.

Малим местима, варошицама које су седишта општина карактеристике града дају управо постојање судова у тим местима, поред бар једне средње школе, болнице, управе Министарства унутрашњих послова, управе прихода, катастра. Ако се у тим малим општинама укидају чак и основне школе, ако уместо болница имају, углавном, неадекватне домове здравља, ако им се укину и судови, шта им онда остаје...управа прихода и принудна наплата пореза. Зар је то равномерни регионални развој којим се представници режима декларативно диче?

Шта су практични разлози због којих свака општина мора имати суд? Судски поступци нису само кривица и парница. Ванпарнични поступак је поступак са којим се у животу суочи сваки грађанин, на пример у оставинском поступку. Велики број грађана живи у селима који су више десетина километара удаљена од седишта њихове општине па због лоших путева и слабо организованог превоза тешко долазе и до тог свог града, а да оду до суда у други град треба да обезбеде ноћење јер не могу истог дана да се врате кући. Адвокатске услуге у тим местима морају бити скупље зато што адвокат у своју услугу мора да урачуна и путне трошкове. Исто је и са вештацима, сведоцима, судским тумачима...

Питање је ко је тај ко себи даје овлашћење да уназађује општине у Србији, а морао би као део режима да чини све да их унапређује? Шта је руководило Селаковића да предложи да без суда и даље буду на пример Љиг, Богатић, Коцељева, Лучани...или да уместо суда у Кули, Инђији, Тополи, Ковину...буду судске јединице које су сведене на канцеларију месне заједнице за оверу потписа.

Министар је објаснио за Кулу, каже удаљена је свега 9 или 11 км од Врбаса, али није претпоставио да ће сви адвокати из Куле отворити канцеларије у Врбасу па ће грађани Куле за сваку консултацију морати у другу општину. Заборавио је и да сви грађани општине Кула не живе у седишту општине. Неки су и од седишта своје општине удаљени десетине километара.

Да ли би малу Реу и њену мајку морали да бране грађани Љига да је о старатељству одлучивао суд у Љигу, уместо у Ваљеву? Да ли би у том случају Александар Вучић пре судије из тог места „сазнао“ да је мајка мале Рее била злостављана у браку са њеним оцем, држављанином Републике Хрватске?

Две године је отворено питање о којем се ћути, о којем режимски медији не говоре. Када је због претходне мреже судова и такозване реформе око хиљаду судија остало без посла, Вучић је јавно рекао да се њих више од 600 учланило у Српску напредну странку. Уставни суд их је вратио на посао, поново су судије. Нико није обавестио да ли су и даље чланови СНС-а. Ако јесу, онда је то супротно Уставу Републике Србије. Мада, очекивати да у складу са Уставом делују представници режима који су потписали неуставни, такозвани, Бриселски споразум било би прилично неозбиљно.

И закон који данас доносе је противуставан јер не обухвата мрежу судова на Косову и Метохији, кажу то ће регулисати другим законом или ће, бојим се, прихватити Тачијеву мрежу на територији Републике Србије.

Неозбиљни су ипак заговорници реформе која то није. Истина је да је и овај покушај само испуњавње налога Европске и Венецијанске комисије који су истински креатори правосудног систена у Србији.

ММФ, КРСТИЋ, ВУЧИЋ, ВЛАДА СРБИЈЕ, МЕРЕ ЗА УНИШТАВАЊЕ ИМОВИНЕ И ЉУДИ

У предизборној кампањи Вучић, Николић и Дачић обећавали да неће доводити ММФ у Србију. Да ли би били власт да су народу рекли истину?!

Не само о Косову и Метохији.

 Коначно нам обелоданише дуго најављиване мере „за спас“ Србије. И обавестише да је Србија пред банкротом. Истина нису рекли да ли смо пред банкротом због оних шест милијарди евра за које су нас они задужили. Не знамо ни зашто. Али то није важно. Важно је да су од озбиљног државног посла направили представу. Са главним глумцем.

Јавност је најпре видела и чула натуршчика, генија са Јејла, млађаног министра Крстића. Разумели смо да ће смањити плате, повећати порез и цене хране и повећати старосну границу за одлазак у пензију. За ову генијалност није морао баш на Јејл. Могао је и на Мегатренд.

Чули смо и епизодисту, председника Владе. И он је нешто причао. Најупечатљивије је било да се у целости слаже са Лазом. Министром Крстићем.

Улога главног глумца остала је за крај. Рекла бих да је Вучић баш заслужио главну улогу, добро глуми. Утисак остављају визуелни ефекти. Изостали су спојени прсти. Махао је рукама, претио прстом, извештачено се смејао, правио гримасе забринутог човека и наравно, као, подржао Лазу. Министра Крстића.

Да, тако је то изгледало у директном преносу на државној телевизији. Представа је требало да сакрије суштину. А суштина је...

Представљене мере ће озбиљно погодити најшире слојеве друштва, читај сиромашне, понижене и обесправљене. Нажалост, у Србији је таквих највише.

Подизање нижег ПДВ-а са 8 на 10 процената, односно за 25% значи да ће у том проценту да поскупе хлеб, млеко, месо, воће, поврће, ђачке књиге, компјутери, комуналне услуге и остала роба широке потрошње. Нисам баш разумела како је министар Крстић израчунао да ће потрошачка корпа поскупети за „само“ 0,7%. Мислим да нису разумели ни глумци ове фарсичне представе.

Смањење зарада погодиће само „обичне“ чиновнике, лекаре, професоре, судије...Чланове Владе, посланике владајуће коалиције, директоре јавних предузећа и остале „заслужне грађане“ свакако неће. Неће зато што они поред редовних зарада имају и управне одборе који не подлежу опорезивању зато што су појединачно нижи од шездесет хиљада динара, а у колико ће управних одбора ко од њих бити зависи од заслуга које се процењују на главнин одборима њихових странака. Неко је на друштвеним мрежама лепо објаснио. Ако у двочланој породици обоје раде и имају зараде од по 60.000 динара, њихова поредица не подлеже Вучићевим мерама, али ако у четворочланој породици ради један члан и има зараду од 70.000 динара, е, та породица биће опорезована. Наравно, пример су ретке срећне породице које уопште имају запослене чланове.

Главни и остали глумци у својој представи нису заборавили ни незапослене. И они ће осетити мере Владе. Обећали су да ће сузбити сиву економију. И нагласили, нема више продаје дувана на улицама. То је пример, али неће бити ни продаје других производа на улици, чак ни половне, изношене гардеробе коју покушавају да продају најсиромашнији. У држави у којој је милион незапослених и још најмање толико са примањима од којих не може да се преживи је неозбиљно. Или је озбиљан злочин?!

Ниједан од глумаца који су се појавили у представи нису поменули борбу против монополиста. А ту би државни буџет имао озбиљан прилив. Нису поменули ни апсолутно непотребне агенције које запошљавају страначке активисте странака на власти и који имају зараде знатно више од оних које имају запослени у министраствима. Укидање ових агенција значајно би се осетило у државном буџету.

Обећали су и подизање старосне границе за одлазак у пензију. Женама. Истина нису помињали да ли ће изложеним мерама уопште моћи да обезбеде пензије, а чини се тешко. Ни речи о запошљавању младих људи који су до сада морали да чекају да им бабе и деде оду у пензију да би они могли да се надају запослењу. Сада ће чекати и мајке и очеве. Једино је нејасно када ће они имати услове да постану мајке и очеви.

Причали су и о субвенцијама, које ће смањити. Пољопривредницима. Наравно субвенције за наводна радна места странцима остају. Патриотски, нема шта!

Уз све епохалне „уштеде“ најавили су и нове кредите, наводно јефтиније. Сваки грађанин ове земље зна да Србија више не сме да се задужује и да смо на добром путу да паднемо у дужничко ропство, ако већ нисмо.

Јасно је, дакле, да творци ових „спаносних“ мера не размишљају о грађанима Србије као што је јасно да у овим мерама нема никакве солидарности већ да ће погодити оне који најтеже живе и којих је у Србији највише.

Зашто је обелодањивање мера Владе фарсична представа? Најпре зато што то нису мере Владе, односно те мере није смислио ниједан члан Владе. Само су их слепо послушнички преузели од трећеразредних чиновника ММФ-а. А кога је од тих белосветских протува брига како живи и како ће живети грађани Србије?!

Текст објашњава наслов! Наслов објашњава текст!

ТРИНАЕСТ ГОДИНА ПРОПАДАЊА СРБИЈЕ

Одавно је спласнула петооктобарска еуфорија.

Десио се пуч. Давно, 2000. године.

Пре тринаест година, и још пре тога, у Србији се тешко живело. Тешко се живи и данас, још теже. Немаштина и беда били су одлична подлога за увођење „демократије“ у земљи. То су одлично знали петооктобарски пучисти окупљени у тада најпопуларнији ДОС, а знали су и у Стејт департменту и у Европској унији. Зато су их и окупили. Лажна обећања о бољем животу, о парама које чекају негде на граници и које ће бити подељене само ако Милошевић оде са власти, о безграничним правима и слободама... били су довољни да ДОС те 2000. године победи на изборима. Победили су, али неорганизовани и спремни на насиље, нису знали како да прикупе изборне резултате. Добили су их у Српској радикалној странци која је позната по томе да увек прва има обједињене изборне резултате и да их увек прва саопштава јавности макар се радило и о резултатима који су за ту странку неповољни.

Досовци, финансирани и инструисани са запада нису се задовољили само изборном победом већ су морали и да покажу силу и да као прави револуцуонари преузму власт.

Многи  знани и незнани су помогли петооктобарски пуч. Резултат пуча није био бољи живот већ један угашен живот, десетине повређених, разрушен Београд, запаљена и опљачкана зграда Савезне скупштине, криминалне приватизације, откази, економска криза и социјална беда...Косово и Метохија предато у шиптарске руке, страх од даљег цепања Србије.

Петооктобарски прваци данас су или „угледни“ бизнисмени или чекају пресуде које ће, због садашње лажне борбе против криминала и корупције, углавном бити ослобађајуће. Додуше има их и који уживају у својим удобним становима заваљени у стилску фотељу донету из Савезне скупштине са погледом упереним у скупу уметничку слику, такође донету из Савезне скупштине. Они још увек не чекају суђење!

Издајничку, поданичку, проевропску политику од распаднутог ДОС-а преузела је Демократска странка, а од Демократске странке, уз обећање да ће евроинтеграције спроводити брже, Српска напредна странка. Некада велики критичари „петог октобра“ данас су главни протагонисти петооктобарских тековина. Због тога данас и пишем о „петом октобру“.

На сваком кораку, у сваком сегменту друштва су докази лошег живота, никад горег, а у Србији се тринаест година смењују режими, сваки нови гори од претходног. У сваком погледу.

Грађани, учесници петооктобарског пуча, више не желе ни да се сећају да су пре тринаест година помогли једној групи страних плаћеника да у Србији воде политику у интересу оних који су их плаћали, а не у интересу државе и народа као што су обећавали. Разочарење у тадашњи погрешан избор резултирало је новим погрешним избором. А све је почело 5. октобра 2000. године. Почео је морални суноврат и пропаст свега што се упропастити може. У Србији се данас живи или на ивици егзистенције, као већина, или у раскошном богатству, као мали број оних који су популарно названо време транзиције искористили за лично богаћење. Милиони грађана Србије су такозване жртве транзиције.

Главни доказ да за ових претходних тринаест година у Србији ништа није било добро је то што се све чешће чују коментари да се пре тринаест, петнаест или двадесет година живело боље него што се данас живи. А то није нормално, није нормално, ако ни због чега другог онда бар због технолошког напретка који би требало да гарантује квалитетнији живот сваког појединца. У свакој земљи на свету да, али не и у Србији.

Искрено се надам да ће већ неки наредни избори показати да бирачи у Србији неће гласати са емоцијама већ рационално, не наседајући на лажна обећања и лепе речи добро припремљених политичара. Политичари којима треба веровати морају бити људи од речи, доследни у спровођењу своје политике, људи који су показали да нису спремни на компромисе само да би освојили власт. Људи који су нас научили да им је национални и општи интерсе испред личног. Када тако будемо бирали, свима ће бити боље, а сећање на „пети октобар“ биће са мање горчине и мање беса зато што се некада лоше бирало.