ЧИЈА СУ БРИГА СРБИ У ХРВАТСКОЈ?

Одговор на питање из наслова је једноставан. Нико! Да није тако неко од надлежних би питао надлежне из Хрватске зашто бришу Србе из држављанства државе Хрватске и шта се стварно крије иза овог дискриминаторског односа према представницима конститутивног народа у Хрватској и већинског у Републици Српској Крајини.

Неки кажу да се ових дана повампирило усташтво у Хрватској. Није. Не може се повампирити нешто што никада није ни умрло. Усташтво у Хрватској је свакодневница, само што сада нико од представника усташког режима и не покушава да га заустави. Са таквим усташким режимом издајнички режим у Србији жели сарадњу по сваку цену. Николић је био спреман на сва могућа понижења државе и народа само да би се састао са Ивом Јосиповићем. Ништа чудно. Он је још у изборној ноћи рекао да је он шумадинац и да нема генетске преддиспозиције да мрзи Хрвате. Као да га Срби који нису рођени у Шумадији имају?! Проблем је што ни Николић, Ни Вучић ни Дачић немају преддиспозиције да заштите интересе Срба из Републике Српске Крајине и из Хрватске. Немају преддиспозиције ни да сачувају достојанство својих сународника. Али имају Линту! Тај је успео да превари Србе који су морали напустити своја огњишта под усташким акцијама попут Олује и Бљеска да ће Вучић и напредњаци да заштите њихова стечена права. Нису их заштитили, нису ни Линту. Иако је народни посланик хрватски цариници су га понижавали и задржавали на граници, а режим у Србији ћути. И није проблем што су понижавали Линту, понизио се сам. Проблем је што су понизили народног посланика, а то значи и државу Србију. Нису представници режима реаговали ни на чувено "Србе на врбе" у сред Загреба, ни на Шимунићев усташки поздрав, ни на свакодневну тортуру над Србима који покушавају да се врате у своје родне куће, ни на скидање ћириличних табли у Вуковару, ни на... Не реагују ни сада када хрватски режим тражи од Срба рођених на територији данашње Хрватске да се одјављују из држављанства и да у одјави наведу због чега су боравили у другој држави. Наравно Олуја и Бљесак не смеју да се наведу као разлози напуштања родног огњишта. Признаће им се као оправдано одсуство ако доставе доказ да су "привремено" отишли са територијие Хрватске да би се запослили у некој хрватској фирми у Србији. Остали су неоправдано одсуствовали. Они морају да одјаве пребивалиште или да се врате на територију данашње Хрватске, или ће им одузети држављанство. Брисани из држављанства као да никада тамо нису ни рођени. Зашто је то уопште проблем? Најпре зато што ће се убудуће званично третирати да је у Републици Српској Крајини и у Хрватској било знатно мање Срба него што стварно јесте. Осим тога, може се очекивати и доношење закона о конфискацији имовине чији власници нису држављани ове усташке творевине. Већ прете одузимањем имовине свима који нису платили порез држави из које су протерани. О свему овоме мора да се огласи држава Србија. Ако им је већ толико стало да се друже са Јосиповиће и Милановићем, нека бар покажу мало достојанства и бриге за свој народ. Нису они на државним функцијама ради себе већ ради државе и народа. Тако би требало. Није ни Линта народни посланик да седи у Народној скупштини и да ћути. Мора да проговори. Мора и Вучића да натера да и он проговори или да му запрети отказивањем поверења оних које је безочно преварио. Знам да неће проговорити ни Линта, ни Вучић, ни Дачић ни Николић. Неће јер њих не интересује сопствени народ. Њих интересују налози Брисела и Вашингтона и раде само по њиховим налозима, а у тим налозима нема места за заштиту Срба. Зато ће овај народ морати сам да се заштити. Већ на првим наредним изборима. У памет се Срби!

О КУПУСУ И ПАПРИЦИ УМЕСТО О ЛАЗИ И ДУЛЕТУ

Ова два мученика што су у државним аутомобилима превезли купус, односно паприку најбољи су пример како се спиновањем замењују тезе. Сви медији су се данима бавили овим "великим државним" проблемом и наравно пронашли су "кривце" за све муке ове државе и овог народа. Медије разумем, односно знам зашто су то радили. Њима се диригује, они су под невиђеном аутоцензуром опседнути жељом да се допадну великом вођи. Али нисам разумеле људе на друштвеним мрежама, обичне људе, како их накарадно називају накарадни политичари. И они су се бавили овим "државним проблемом" уз најоштрије осуде најпре овог што је возио купус, а сада и овог што је возио паприку. И, ето, морала сам да реагујем. Никада се није водила оваква медијска хајка против државних функционера који државне аутомобиле свакодневно користе у приватне сврхе. Њих у тим аутомобилима возе и на свадбе и на сахране, возикају њихове жене, чвалерке, децу и наравно довозе им и купус и паприке. Зашто се не поведе хајка против употребе службених аутомобила у партијске сврхе? А ту су највеће злоупотребе. Нико ме није убедио да је  државни интерес да на пример ППВ у тој функцији обилази свако место где се одржавају избори. Да обилази као председник странке разумемем, али би то морао у сопственом или страначком аутомобилу, може и бициклом, што се мене тиче, али службеним аутомобилом не би смео, као што нико о томе не сме да пише. Зато се наместио извесни Зоран Мазињанин који је службеним аутомобилом превезао купус, вероватно од пијаце до куће. Да се разумемо, није то смео да уради, али ни министар му Лаза не би смео да прима четири плате па их прима и нико га не суспендује с посла због тога. Требало је Зорана Мазињанина дисциплински казнити, али суспендовати га и оставити без посла?! Ако је и од Лазе, много је. Захваљујући реформама Лазе, генија са Јејла, осим Зорана Мазињанина без посла ће остати још најмање 100.000 људи. Сто хиљада породица следеће године неће моћи да купи купус, неће ни Мазињанин, али о томе не сме да се пише. Пропаст државе у свим сегментима и погубни потези представника режима морају да се хвале. Зато су се утркивали ко ће више да похвали министра финансија што је човека оставио без посла и без купуса, због купуса. Нормално, неће ваљда да га куде због пада куповне моћи, свакодневних поскупљења, повећања ПДВ-а, стезања каиша....

Ових дана ћемо имати још једну забаву за народ. Појавио се још један службени аутомобил, овај пут са паприком. Возило је НИС-ово, вероватно је и возач запослен у НИС-у. Ето прилике за новинаре лешинаре и улизице да натерају и Бајатовића да суспендује возача паприка и да га остави и без посла и без паприка. И опет ће у сенци овог "великог државног" проблема бити и Бајатовићевих десетак хиљада евра зараде месечно и свакодневно препуцавање између њега и Зоране Михајловић, и извештај ДРИ и ...

Добро овај режим управља медијима, добро за себе, а народу хлеба и игара...

ПРИЧА МОГ ДЕТИЊСТВА И МОЈЕ МЛАДОСТИ

Priča o čuvenom Livanjskom siru

• Izvor:  Srbiju volimo
• utorak, 17 decembar 2013 18:33

Početkom tridesetih godina dvadesetog veka Petar Radeta uputio se iz Livna, tačnije iz Gubera u beli svet. Kod kuće je ostavio tri sina Niku, Stevu i Stojana da rade na velikom porodičnom imanju i da, između ostalog, proizvode kajmak od mleka stotinak ovaca koje su tada imali.
Petar je završio u Švajcarskoj i zaposloio se u nekoj mlekari. Primetio je da se tamo proizvodi ukusan ovčiji sir, "ukrao" recept i vratio se u Guber. Svojoj ženi Mari preneo je recept i počela je proizvodnja.
Iako je ovčiji sir zapravo kačkavalj, uvek je bio poznat kao Livanjski, a u Dalmaciji kao Guberski sir.
Već oko 1925. godine sva domaćinstva iz porodice Radeta počeli su da prave Livanjski sir, a uskoro su taj posao započeli i domaćini iz porodice Laganin, Ždero, Pažin i Arnaut. Ovo su bile srpske porodice, a neposredno pred Drugi svetski rat Hrvati Šošići i Baraći su se prestali sa proizvodnjom kajmaka i prešli na sir.
Tržište za Livanjski sir proizvođači su pronašli u Dalmaciji. U početku su ga pakovali u drvene sanduke i na konjima prevozili do Sinja i Splita dok se jedan musliman, prezivao se Baljak, nije dosetio i počeo da otkupljuje sav sir i da ga vozi u Dalmaciju. Kupci su bili kafedžije iz Sinja, Splita, Šibenika i Makarske. Kažu da su ga oni dalje preprodavali u Italiju.
Poznato je da čuvena Sofija Loren jela isključivo Livanjski sir i u intervjuima je izjavljivala da je to njen eliksir mladosti.
Pedesetih godina dvadesetog veka proizvodnja Livanjskog sira se proširila pa su se u proizvodnju uključile i hrvatska porodica Dolić i muslimanske porodice Milak i Sitnić, a kasnije i porodica Burkić.
Pošto posle poslednjih otadžbinskih ratova u Livnu više nema Srba, preciznije ostao je Milivoj Ždero sa suprugom Ikonijom i oni su jedini Srbi koji još proizvode ovaj čuveni sir. Proizvode ga i Dolići, Sitnići, Burkići i Milaci i kažu da im je glavno tržište i dalje Dalmacija. Može se naći i u Beogradu i to onaj koji proizvodi domaćinstvo Paše Milaka ili livanjska Mlekara.
Interesantno je da proizvodnja Livanjskog sira nije jedini proizvod koji nastaje iz ovčijeg mleka. Iz surutke koja je nus proizvod u drvenim stapovima se pravi izuzetno kvalitetan puter čijim pretapanjem se dobija maslo koje se koristi za pravljenje hurmašica i jedino sa tim maslom može se napraviti autentična hurmašica.
Guberski domaćini su još pre Drugog svetskog rata iz Nemačke nabavljali skupe separatore i u njima se, takođe iz surutke, pravila pavlaka, koju su zvali slačica i kakva nažalost ne postoji nigde osim u livanjskom kraju. Ti separatori su bili veoma skupi pa su ih imućniji roditelji kupovali ćerkama koje su se udavale u „sirarske" porodice umesto šivaće mašine koja je inače bila uobičajen svadbeni poklon.
Livno i Guber koji je od grada udaljen 3,5 km nalaze se na obodu Livanjskog polja koje je najveće kraško polje u Evropi. Seljaci su obrađivali zemlju, deo je bio zasejan žitom za stočnu ishranu, a deo su bile livade sa kojih se sakupljalo seno za ishranu stoke. Zbog toga u periodu od maja do polovine avgusta livanjski stočari nisu imali gde da izvode ovce na ispašu pa su svi pravili košare na brdu Kruzi ili na Korićini, koja je na teritoriji opštine Glamoč i tamo su odlazili sa ovcama oko prvog maja, odmah nakon prodaje jagnjadi koja su se jagnjila u toku februara i ostajali do polovine avgusta, do kraja kosidbe kada je polje ponovo bilo „slobodno" za ispašu ovaca. Proizvođači sira imali su najmanje po sto ovaca, a bilo je stada i do tristotine i svi domaćini su imali čobane koji su čuvali ovce i koji su dolazili uglavnom iz okoline Jajca i Mrkonjić grada. Čobanima su pomagali veliki psi šarplaninci, a svaki domaćin je imao bar po tri rasna psa.
U Livnu je bila, a kažu postoji i sada Mlekara i poljoprivredno dobro na kojem je Mlekara uzgajala ovce, ali su u proizvodnju sira uneli i neke industrijske novotarije i taj sir nikada po kvalitetu nije mogao da se meri sa onim koji su proizvodili livanjski domaćini.
Inače svi proizvođači su imali opremljene sirare i to jednu kod kuće i jednu u košari. Sirare su bile veoma uredne i čiste i redovno su ih obilazili sanitarni inspektori, a svaka domaćica koja je bila zadužena za pravljenje sira morala je da ima sanitarnu knjižici i redovno je išla na sanitetski pregled. U sirari je bio veliki bakarni kazan u kojem se kuvalo mleko. Ispod kazana je bilo ložište, najpre za drva, a kasnije su imali plinske gorionike. Pored već pomenutih stapa i separatora tu je bio i specijalno napravljen „sto" iz kojeg se posebnim „olukom" surutka sipala u drugi manji kazan radi dalje prerade. Sir se stavljao u specijalne lanene „krpe", zatim u šupljikave posude koje su se zvale forme i na koje se stavljao specijalno napravljeni drveni trupac, a zvao se ćutak. Tako pripremljen sir stavljao se pod presu koja je bila učvršćena na zidu i pravljena isključivo za presovanje sira. Sir se u toku dana tri pta „prevrtao" i svaki put se menjala nova krpa. Sutradan se stavljao u velike drvene posude sa slanom vodom i tu je stajao dva dana. Sir se sušio i čuvao u specijalnim prostorijama – magacinima na čijim zidovima su bile drvene polici i svaki dan ja morao da se prevrne na drugu stranu.
Mleko se pre sirenja cedilo kroz najmanje tri specijalne krpe koje su domaćice svaki dan iskuvavale i koje su bile besprekorno čiste, a sir se pravio od početka maja do kraja oktobra.
Autor: Vjerica Radeta

"ХРАБРОСТ" ИНФОРМЕРА

Општепознато је да је Информер службени гласник Александра Вучића. Разлика између Службеног гласника Републике Србије и службеног гласника Александра Вучића је у томе што Службени гласник објављује већ донете одлуке, а службени гласник најављује оне које ће можда бити донете. Можда, зато што неки прозвани у Информру реагују благовремено и на прави начин. Ако тако поступи, прозвани се више не помиње у Вучићевом гласнику. Видећемо колико ће бити сналажљив Петар Матић. видећемо да ли ће га "храбри идобро обавештени" Информер још понекад поменути. Ко је Петар Матић?  Тајкун који се ретко слика, мало ко зна како уопште изгледа и по чему је тајкун. У суботу је Информер објавио да нико никада није смео поменути име Петра Матића и да то, ето, једино они смеју. Па неће бити...Посланици Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије су и смели и хтели и отворено говорили. Када је тадашњи министар за урбанизам Оливер Дулић у Народној скупштини представљао Предлог Закона о планирању и изградњи и промовисао модел конверзије земљишта, били смо јасни и гласни. Нећу  наводити разлоге које смо износили у прилог тврдњи да је Предлог лош и непримењљив. Узгред, лоше је и неће бити примењљиво ни ово што најављује актуелни министар Велимир Илић. Нажалост, сада у Народној скупштини нема српских радикала и јавност ће бити ускраћена за праве и пуне информације о том Вељином предлогу када дође на ред.

Али, тема је "храброст" Информера и "ексклузивност" информација које објављују. Дакле, у току скупштинске расправе о Предлогу Закона о планирању и изградњи рекли смо да ће се конверзијом додатно обогатити тајкуни који су се у криминалним приватизацијама за мале паре докопали најбољих локација у Србији. Дискусије смо илустровали примерима Луке Београд, коју Информрер заобилази у широком луку. Говорили смо о парцелу у центру Београда коју ће без накнаде добити Мирослав Мишковић и више од тога по тадашњем Предлогу, а данашњем Закону држава Србија ће бити у обавези да Мишковићу уплати разлику у односу на порез који је он плаћао за ту парцелу. Порез је био већи од вредности парцеле. Чини ми се да то није део оптужбе против Мишковића. Поменули смо тада и Ушће и Петра Матића и били смо веома интересантни новинарима којима смо давали информације о малверзацијама тог човека зато што пре нас, српских радикала, нико није помињао име мистериозног власника ТЦ Ушће и што је још важније власника парцеле баснословне вредности коју је добио без накнаде, а чији је власник држава Србија. Тада смо тврдили да је морало да се изврши цепање парцеле на којој је саграђен ТЦ Ушће, да се за објекат предвиди површина потребна за неормално коришћење објекта, а да се остатак прода на јавној лицитацији на којој би Петар Матић могао да се појави као равноправан учесник лицитације. Оваквих примера у Србији је много и Вучић и његов службени гласник ћуте о томе. Међутим, тема овог текста није ни Закон о планирању и изградњи, ни Петар Матић, ни криминалне приватизације...

Текст сам написала да бих подсетила јавност да смо ми српски радикали увек имали и храбрости и знања да жигошемо све неправилности и незаконитости у Србији и да смо о томе говорили, пре свега, у Парламенту где народни представници и треба да говоре. Зато је Србија оштећена више него Српска радикална странка што нас нема у Народној скупштини. Подсећам да су на сајту Отворени парламент окачени сви говори свих народних посланика и да би било добро да ко год је у могућности прочита шта смо то ми говорили. Ко то прочита видеће да смо о свим малверзацијама проговорили много пре Вучића и његовог службеног гласника, а видеће и да смо говорили и о многим криминалним радњама и криминалцима о којима Вучић ћути. Схватите ово као упутство за следеће изборе.

РУСКИ КОМИТЕТ ЗА ОДБРАНУ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

Шешељеву болест планирао Хашки трибунал

Из Хашког трибунала стигла је узнемиравајућа вест. Како саопштава српски лист Вечерње новости, лекари су нашли да Војислав Шешељ болује од рака. Према писању листа, лекари сумњају да је Шешељ озбиљно болестан, и препоручили су после прегледа да се хитно изврши детаљно испитивање. Није искључено да ће први човек Српске радикалне странке морати да легне на операциони сто.
Шешељева болст озбиљно је забринула и руску јавност. Шеф друштвеног комитета за одбрану Војслава Шешеља посланик Државне думе РФ Вјачеслав Теткин сматра чињеницу болести лидера српских радикала врло сумњивом. Он то повезује са тим што се Међународни трибунал, како он сматра, одавно већ претворио од судског органа у казнени.
То што се Шешељ налази у затвору већ 11 година, то је већ сама по себи срамна чињеница. Ништа осим негодовања сва његова дејства не могу да изазову. А актуални случај са Шешељом ме подсећа на случајеве са политичким лидерима земаља Латинске Америке који су одједном један за другим почели да обољевајуод рака. У сваком случају, на јужноамеричком континенту распрострањена је сумња да је смрт Уга чавеса од рака везана за нека спољна дејства. Тако да ако се полази од искуства венецуеланског председника, имам осећај да кад анису постигли потпуно поткопавање Шешељевог здравља, са њим су извели неке манипуације које су довеле до онколошког обоељња. Уз то Шешељ, бранећи своја права у Трибуналу, прибегао је штрајку глађу, који је и тако веома поткопао његово здравље. Он се већ тада налазио на самрти. Само интервенција међународне заједнице, између осталог и руских посланика Државне думе, натерала је Хашки трибунал да испуни Шешељеве услове, због чега је он прекинуо штрај глађу.

Према информацијама из Вечерњих новости, Војислава Шешеља планирају да упуте на операцију у једну од болница управо у Хагу. Ова чињеница, по мишљењу Вјачеслава Тетекина, веома наводи на опрез, пошто у вези са тим можемо да се сетимо алармантног случаја бившег председника Југославије Слободана Милошевића.

Код мене већ не изазива никакве сумње квалификација хашких лекара. Овај случај има пре не медицински, већ политички карактер. када су руски лекари прегледали Милошевића у Трибуналу, дошли су до закључка да је тактика његовог лечења погрешна. На пример, висок притисак од којег је патио бивши председник Југославије, покушавали су да спусте, али никако не да уклоне узроке обољења. Тачније, трудили су се само да уклоне симптоме болести, а не саме изворе. Милошевић је сам категорички одбијао да легне у хашку болницу, сумњајући да се неће односити према њему као према пацијенту, већ као политичком затворенику, и да могу да га тамо једноставно убију. И ово негативно искуство са Милошевићем показује да никакво поверење хашка политичка, и ја то подвлачим, медицина, не изазива. Изговор да се Шешељ разболео од рака врло је повољна да се он, грубо говорећи, убије. Пошто судије до сада нису у стању да га осуде, оне су израдиле план да га се једноставно отарасе. У том погледу имају две алтернативе: или да га ослободе, или да га не ослободе. Али могу да га ослободе само у случају ако он умре у затвору. Бојим се да посленици Трибунала воде ствар ка другом, жалосном крају.

Каква ће бити дејства самог руског комитета у тој тешкој ситуацији?

Сада ми, разуме се, планирамо да припремимо одговарајућу изјаву како бисмо информисали о тој чињеници међународну заједницу и дали јој политичку оцену. То је невиђен случај кршења свих нроми међународног права. Ако се човек налази под стражом 11 година, то може да поткопа чак најјачи организам. Ја жу предузимати све како бих посетио Шешеља у затвору и лично сазнао у ком стању се он налази, схватио шта треба да се учини да се не допусти жалостан крај.

Са своје стране надамо се да ће руском комитету поћи за руком да спречи негативни сценарио. У студију Гласа Русије био је извештач Григориј Соколов.