СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ

Нема места никаквој еуфорији због отварања Поглавља 23 и 24 за придруживање Србије Европској унији, и то из више разлога.

Прво, Србија никада неће ући у Европску унију. Европска унија се распада и то ваљда једино еврофанатицима у Србији није јасно.

Отварање ових поглавља, као и осталих поглавља, подразумева низ понижења и низ услова које ће Србија морати да испуни, а неће добити оно што актуелни режим жели и оно што желе режими од 2000. године, а постоји некаква суманута жеља и потреба да се наглашава да Европска унија нема алтернативу.

Познат је став Српске радикалне странке о уласку Србије у Европску унију и ми тај став нисмо мењали, а околности показују да смо ми били апсолутно у праву. Сада највеће и најмоћније државе излазе из Европске уније. Почела је Велика Британија и тај процес се, наравно, неће зауставити. Бесмислено је да се ми подвргавамо некаквим правилима Европске уније, а да народ, да грађани Србије немају никакве користи од тога.

Ми смо данас и хтели да ову конференцију посветимо управо тој теми да бисмо скренули пажњу јавности и да бисмо скренули пажњу грађанима Србије шта заправо нама значи отварање ових поглавља. Када кажем нама, мислим на државу Србију и мислим на све грађане који живе у Србији.

Отварање Поглавља 23 и 24 подразумева да Србија у неком наредном периоду мора да испуни 91 услов који ћемо добити из Европске уније.

Оно што нама представници режима желе да представе као нешто чему би сви требало да се радују јесте да ће у Србији отварањем ових поглавља наступити владавина права, да ће се скратити и грађански и кривични процеси у нашем правосуђу, у нашем судском систему. То, наравно, нема никакве везе са отварањем ових поглавља. То има везе са односом извршне власти према судској грани власти и то је тако било увек.

Правосуђе у Србији, нажалост, никада није било независно, али оно што је сада на делу и оно што је било у претходним режимима је нешто што ваљда није виђено нигде у свету.

Наш Устав, Устав Републике Србије јасно каже да у Србији постоје три независне гране власти: законодавна власт, извршна власт и судска власт. То би значило да применом, односно поштујући Устав Републике Србије нико не сме на било који начин да утиче на рад правосудних органа. Да ли је то тако? Наравно, сваком је јасно да то у Србији није тако.

Е сад, ова поглавља подразумевају да ћемо поново ићи у реформу правосудног система, а ја вас подсећам на реформу од пре неколико година коју је, у време режима Бориса Тадића, предводила тада министар правде Снежана Маловић. Ми смо се тада као народни посланици најоштрије супротстављали таквој реформи. Од те реформе дошли смо до тога да је велики број малих места, малих општина у Србији остало без судова. То је, наравно, подразумевало много веће трошкове за евентуално остваривање права грађана из тих општина, јер су морали да иду у седишта округа, па су онда морали да воде и плаћају адвокате, па вештаке, па тумаче и тако даље. Дакле, оно што су тада пропагирали у јавности представници тог Тадићевог режима, да желе равномеран развој Србије, показали су управо на мрежи судова да им то не пада на памет.

Оно што је остало, чини ми се мало се о томе говори, а везано је за реизбор судија у том периоду. Подсећамо да је тада више од 600 њих остало без судијских функција, а да нису реизабрани у тој реформи, условно речено, Снежане Маловић.

Е, онда су дошле реформе које је спровео у име режима Александра Вучића министар Никола Селаковић. Када су те нереизабране судије остале без посла, онда је Српска напредна странка одржала конференцију, представила те неке, тада бивше судије и обавестила јавност да је 600 судија, који нису поново изабрани, прешло и да су постали чланови Српске напредне странке.

У међувремену је Уставни суд Републике Србије ставио ван снаге одлуку Високог савета судства и све те судије су поново враћене на судијске функције. Питање на које јавност у Србији није добила одговор је да ли су тих 600 судија и даље чланови Српске напредне странке. Шта је са онима за које се тврдило да су именовани у кабинету Душана Петровића, тада заменика председника Демократске странке? Е, то су ти суштински проблеми у којима нама не може помоћи отварање било којег поглавља.

Ми имамо Устав Републике Србије који то регулише, ми имамо добре законе, ми имамо доста добрих и часних судија, али нажалост, они су негде у неком ћошку, смирили се, седе, чекају нека боља времена, чекају време када ће судијама извршна власт рећи – радите свој посао, нико неће утицати на ваше одлуке, а они који раде у интересу режима постоје и сада, као што су постојали и у оном претходном режиму. Ми српски радикали тврдимо да то неће променити отварање ових поглавља.

Али шта се још крије иза тих поглавља? Ово што се најављује да би судије биле независније када их не би бирала Народна скупштина, па да би се то реализовало мора да се мења Устав. Куд год кренемо када је у питању Брисел, када су у питању преговори око уласка Србије у Европску унију, све се врти око Устава Републике Србије. Крајњи циљ је да се из Устава Републике Србије брише преамбула и да Косово и Метохија и дефинитивно не буде ни у уставном, ни у правном поретку Републике Србије. Да би се то некако ставило у други план, да би се то маскирало или закамуфлирало, онда се прича о томе да ће се Устав мењати да би се поправило стање у судству, а пошто народ зна да је стање у судству катастрофално, онда ће да кажу – браво, нека се мења или ће да кажу – треба да се смањи и број народних посланика и тако даље. Дакле, говори се оно што грађани воле да чују, оно што прија ушима грађана, а суштина је оно што се заправо крије иза тога.

Желим да подсетим и на преговарачку платформу везано за Поглавље 35, отварање тог поглавља које је иза нас. И тада се причала потпуно друга прича од оног што се суштински десило. Та преговарачка платформа изнедрила је Бриселске споразуме, а Бриселски споразуми су фактичко признавање самопрокламоване државе Косово. И сада представници режима изађу и кажу – нама нико није тражио да признамо Косово. Па није и неће, а и што би, али су тражили да потпишете Бриселске споразуме. По тим Бриселским споразумима нема више српских институција на Косову и Метохији, нема избора на локалном нивоу на Косову и Метохији. Уместо административних прелаза фактички постоје, буквално, границе. Тамо важе закони које доноси та лажна скупштина Косова и то је последица пута ка Европској унији и среће режима због отварања неких поглавља.

Врло кратко о ова два поглавља нешто конкретније.

Поглавље 23, на пример, подразумева оно што прете Хрвати да ће тражити од Србије, да се ван снаге стави Закон о универзалној јурисдикцији. То је закон који је апсолутно у складу са међународним правом и то је закон на основу којег у Србији може да се ухапси свако онај против кога постоји оптужница за ратни злочин.

Хрвати не дозвољавају да се у Србији хапсе усташки кољачи, они који су убијали, клали Србе на најсвирепији могући начин. Таквих има на списку негде око 300 и захваљујући томе што власт у Србији (Србија то не жели, него власт у Србији) жели да иде у Европску унију, тих 300 усташких кољача моћи ће да се шетају по Србији, да се ругају онима које су акцијама „Олуја“ и „Бљесак“ протерали са њихових вековних огњишта. Против таквих ствари се Српска радикална странка бори, борила се и борићемо се докле год постојимо.

Када је у питању Поглавље 24 – говорим само о оним најдрастичнијим случајевима, не говорим о свих оних 91 услова које ћемо морати да испунимо – Поглавље 24 између осталог подразумева уређивање спољних граница. Шта то значи? Опет ће се појавити Хрвати и тражиће 10.000 хектара на левој обали Дунава код Апатина. О томе се већ говори. Ми смо на конференцији већ упозорили Александра Вучића да му не падне на памет, да никако не сме да прихвати да се некаква међународна арбитража бави решавањем овог питања, него да мора да се инсистира на томе да се граница постави средином тока реке Дунав, као што је то свуда у међународном праву признато и прихваћено. Говоре о владавини права која ће наступити отварањем ових споразума. Па владавина права би могла и сада да постоји, само да се режим, односно да се представници извршне власти не мешају у рад судова. Ми имамо законе, ми имамо стручне људе и нама заиста не требају никакви нови европски прописи. Ништа они тамо нису измислили што већ не постоји и што ми већ немамо.

Кажу – скратиће рокове у судским процесима. Па ево, ми подсећамо, ако не знају представници режима, да ми и данас имамо одређене спорове у Србији, у нашем законодавству, регулисане као спорови хитног карактера. На пример радно-правни спорови, спорови за мобинг, старатељство над малолетном децом, али нажалост, разним утицајима на судије и на судове ти спорови, рецимо радни спорови, трају по пет, шест година, спорови за мобинг трају по пет, шест година, за старатељство над децом спорови се воде док деца не постану пунолетна, поступци застаревају, али да бисмо то превазишли, да бисмо те проблеме решили не требају нам поглавља, не треба нам Европска унија. Треба само ми да се понашамо у складу са законом, сви надлежни органи да се понашају у складу са законом и да прекинемо са тим некаквим независним институцијама јер се такође предвиђа још јаче и самосталније деловање тих институција, које само доводи до још већих проблема и још већих неспоразума и када је у питању однос власти и опозиције и када су у питању неки конкретни случајеви. Дакле, само је потребно да се институцијама система врате овлашћења, односно да им се дозволи да се понашају у оквиру својих овлашћења која су регулисана законом.

Како ћемо ми да будемо успешнији у борби против корупције и криминала зато што смо отворили Поглавље 24, које о томе говори? Па нећемо никако ако се та борба настави овако како се до сада водила, ако се неселективно боримо против корупције. Корупција је у Србији ушла у сваку пору друштва. Такође, оно што јавност мање зна, зато што се о томе мање говори, ако је у питању криминал који је проистекао из неког корупционашког посла, ту је онај криминалац најмање крив. Ту је најодговорнији тај државни службеник, општински службеник, функционер, који је заправо извор корупције. Па зар нам зато требају стручњаци из Европске уније и отварање поглавља да би нам ово објаснили? Има нас, хвала Богу, и учених и паметних и поштених који бисмо одлично знали све то да урадимо, а има их много и који су у институцијама система данас који би то могли да ураде само када би им било дозвољено.

Постоји ли већа афера у Европи од тога да неко, већ колико година је председник државе, а да и птице на грани знају да има лажну диплому. Говорим о Томиславу Николићу и његовој лажној дипломи. Постоји ли неко, а да се не исмева, чак и напредњаци, са Томином лажном дипломом? И онда ми говоримо о борби против корупције, а нема озбиљније корупције од куповине диплома или стицања диплома без полагања испита. Можда он није ни купио, можда су му поклонили, није сад ствар цене, него начина како је дошао до дипломе.

Шта је још овде битно? Пратећи ова поглавља и журећи да се отворе још нека нова, ми ћемо испуњавати све и свашта што се буде стављало пред нас. Кад кажем ми, мислим пре свега на режим, ми свакако нећемо. Важно је да се та сва отворена поглавља затварају тек кад евентуално дође до преговора о чланству. И зашто бисмо ми сад унапред радили оно што није интерес ни грађана Србије, ни државе Србије, ако је на дугачком штапу, што би народ рекао, тај дан када ће се евентуално разговарати о тим преговорима. Тај дан никада неће доћи. Па зар није боље да ми своју државу уредимо у складу са нашим законодавством, у складу са нашим Уставом, да дозволимо да институције система раде свој посао, па да онда кад та Европска унија каже – ево, хајде, добро нам дошли, ми кажемо – добро, ево, сад ћемо ми зачас да ускладимо то што још евентуално треба да се усклади. Али се иде наопако. Иде се зато што је постало модерно од 2000. године срљати негде где не знају заправо ни шта их чека, ни због чега желе да срљају. Ево, то су неки од детаља о којима смо данас овде говорили, а има их још много о којима ћемо говорити на разним другим скуповима, у Скупштини, на будућим конференцијама и тако даље. Тврдим да постоји и велики број државних службеника, чак и оних који иду да преговарају у Брисел, а да нису ушли у суштину и да не знају колико зло заправо доносе Србији и српском народу срљајући у ту Европску унију.

Уосталом, Александар Вучић, када се онако значајно јавио из Брисела, је рекао да ће се тек за пет година осетити неки бољитак везано за отварање ова два поглавља. Па, колико пута по пет година ми треба да чекамо да се коначно власт и режим усмере да раде у интересу народа и у интересу државе?

Српска радикална странка подсећа такође да нас чека још једно поглавље, а то је Поглавље 31. Све више се говори о отварању тог поглавља и најављује се можда већ за наредну годину. Отварање тога поглавља значи да ће Србија морати да усклади своју спољну политику са политиком земаља Европске уније, а то у преводу значи да ће Србија коначно морати увести санкције Руској Федерацији.

Српска радикална странка још једанпут позива Александра Вучића и представнике власти, да, поготово пошто још нису направили владу, имају времена да се предомисле, да се окану пута у Европску унију, да се окрену сарадњи са Руском Федерацијом, да се окрену придруживању ОДКБ-у, да се окрену интеграцијама са Русијом и да коначно овај народ и ова држава крену правим путем.

ЧИЊЕНИЦЕ О ФИЈАТУ

Још  8. октобра 2015. др Војислав Шешељ захтевао је у име Српске радикалне странке да се одмах покрене истрага у вези са уговором са италијанским Фијатом и да се сви кривци за закључивање овако штетног уговора изведу пред лице правде и казне строго у складу са законом. Уговор који је био тајна Шешљ је показао новинарима, а они се правили као да ништа нису видели.

Да је овај уговор у најмању руку сумњив потврђује и интересантан податак да су се за  три године променила чак четири председника Надзорног одбора: Александар Љубић, Јуриј Бајец, Синиша Мали и сада Данило Цицмил.

Експертски тим Српске радикалне странке утврдио је да ово није никакав велики извозни посао како се у јавности представља, већ је ово чисти извоз Италије, у транзиту преко Србије. Уговор је представљао добар посао за породицу Ањели.

 А за Србију и запослене у Фијату?

Уговор о заједничком улагању истиче 31. децембра 2018. године. Тим уговором предвиђен је рок од 10 година. Значи утврђен је рок, а не и обавеза производње 1,5 до два милиона аутомобила годишње.

Одложни приход у износу од 4.056.899.000 динара односи се на износ од 50.000.000 евра бесповратног готовинског давања, примљеног од Владе Републике Србије у складу са Уговором.

Све погодности и давања уговорени су са Владом Републике Србије. Председник владе  био је Мирко Цветковић, али је главни властодржац у Србији био Борис Тадић. Одговорност напредњачког режима због последица изазваних овим Уговором огледа се у томе што још нико није одговарао за енормну штету нанету републичком буџету, а то значи да напредњаци  прикривају и заташкавају тешка кривична дела.

Вреди подсетити да је Фијат  у складу са уговором и подстицајним планом стеко право на подстицајну меру од 10.000 евра за сваког запосленог, што је укупно више од 35 милиона евра из буџета Републике Србије. Десет хиљада евра за сваког запосленог! Замислите да су тим радницима дали по 10.000 евра, колико су они могли да буду успешнији да се снађу, а да не терете државу даљим обавезама које су преузете на криминалан начин. Оно о чему се не прича је економски изум Млађана Динкића. Он је Уговором предвидео да Фијат сваког месеца из буџета Републике Србије добија износ који је потребан за уплаћивање доприноса за све запослене у Фијату. Тај новац се одмах враћа у буџет на име тих доприноса, а то значи да се иста количина новца „врти“ од буџета до Фијата и назад, а да Фијат заправо из сопствених средстава уопште не уплаћује доприносе за запослене.

Уговор и бројна пратећа документа потписали су Млађан Динкић у име Владе Србије и Маркионе у име „Фијата“. Од 500 милиона евра кредита за изградњу нове фабрике у Крагујевцу, узетог од Европске банке, Република Србија је дала гаранцију за 169,5 милиона евра.

Фабрика „Фиат аутомобили Србија, д.о.о“ уписана је у регистар АПР-а 14. октобра 2008. године, као привредно друштво у власништву италијанске фирме (66, 67 процената) и Републике Србије (33,33 процента), са укупним капиталом од 304,5 милиона евра, од чега је капитал Републике Србије 101,5 милион евра.

Проблем је што су ови подаци тајни за јавност, а сада кад Фијат намерава да напусти Србију и опет остави армију незапослених у Крагујевцу, јавља се и нови проблем. Мандатар за састав нове владе Александар Вучић најављује решавање овог проблема и тврди да ће Фијат дуго остати у Србији. Али, најављује и да су разговори са представницима Фијата тајна о којој не сме да прича. Ако буде личло на претходни Уговор, не пише нам се добро. Јер, кога су змије уједале и гуштера се плаши. Зато Вучићу, откриј нам тајне из Торина и коначно се обрати надлежним органима због одговорности твојих претходника за штету коју су нам нанели чувајући Фијатове тајне.

ПАЛА КУЛА ОД КАРАТА

Не тако давно била је јерес јавно рећи да ће се Европска унија распасти и да је бесмислено срљати у тај амбис. Ми српски радикали смо ипак то говорили. Кад год нам се пружила прилика. Некада су нам се смејали, некада се згражавали. Осуђивали нас. Лагали да се залажемо за изолацију Србије. Да не мислимо добро ни држави ни народу. Знали смо да се залажемо за праве вредности зарад добробити и државе и народа и нисмо одустајали. Никада. И никада нећемо.

Као озбиљни политичари били смо стрпљиви. Чекали да се лавина покрене. И покренула се. Можда пре и него што се могло очекивати. Почело је у Великој Британији. И неће се ту стати. Све је више политичара у земљама Европске уније који се залажу за излазак њихових земаља из те пљачкашке и за Србију непријатељске творевине. И имају све више присталица у својим земљама.

Не желе људи више да живе у гету под контролом једног броја европских чиновника који примају астрономске суме новца добијеног из земаља чланица чији грађани, обични људи, све теже живе. Поготово грађани сиромашних земаља. Који су постали још сиромашнији под „европским“ кишобраном.

Већину грађана Србије обрадовала је вест о резултатима референдума у Великој Британији. И охрабрила. Очекивали су промену курса и у нашој земљи. Логично. Јер, зашто би неко ишао путем на којем ће бити безброј препрека које ће се, као и до сада, „прескакати“ на штету националних интереса. Али, није се десило. На жалост. Или, није још увек.

Ипак, вест је добра. И стимулативна. И даје легитимитет легалној борби против уласка Србие у Европску унију. Српска радикална странка наставља своју борбу. Користићемо сва расположива средства да даљим разобличивањем погрешне политике режима и неодустајања од Европске уније објаснимо нашим грађанима да не морају да трпе терор европских чиновника чијом вољом им смањују плате и пензије, повећавају цену енергената и роба широке потрошње, деле отказе, запостављају домаћу производљу и уништавју српског сељака. И да објашњавамо добробит интеграција са Руском Федерацијом и прикључивање ОДКБ-у. Једино уз моћу Русију можемо бити сигурни да ће нам бити боље. У економском, социјалном, војном, политичком, културно  и сваком другом смислу.

И да натерамо режим да попусти пред необоривим аргументима. Због државе и народа. Други интерес не смеју да имају.

11. сазив Парламента

Од обнављања вишепартијског система у Србији прошло је двадесет и шест година. Логично би било очекивати да смо у међувремену достигли озбиљан ниво парламентарне демократије. Било би логично, али није се десило. Најразвијенију парламентарну демократију имали смо у прим скупштинским сазивима. Онда је дошла „демократија“. Она на булдожеру. Тада је скупштинска већина почела да терорише мањину. Кроз Пословник Народне скупштине. И постепено укидање функције народног посланика. Који мора да има могућност, а има и обавезу, да говори о свим актуелним темама.

Скупштинске већине су сваки пословник прилагођавале својим интересима. Да се што мање чује и сазна. Да грађани „не примете“ шта им који предлог закона у ствари значи. То су постизали тако што су сваки пут када посланици „открију“ могућност да говоре мењали пословник. Корак по корак дошло се до тога да председавајући покушава да усмери народног посланика о чему треба да говори. У времену које је пословником сведено на минимум. И новчаним казнама. Већ шеснаест година најчешће речи које изговарају председавајући су „тема“ и „време“. А ни тема ни време не смеју бити ограничавајући за народног посланика. Народ очекује супротно. Народни посланик то мора да поштује.

Рестриктивним пословницима посланицима је фактички онемогућено да критикују и контролишу извршну власт. А то им је основна функција. Поготово посланицима опозиционих странака. Уместо тога посланици владајућих коалиција се понашају као адвокати извршне власти, а опозициони се ућуткавају пословником.

Истина у претхода два скупштинска сазива и није било праве опозиције. И власт и опозиција су делили такозване европске вредности па се и због тога изгубила парламентарн функција Народне скупштине.

Повратком српских радикала у Народну скупштину поново ће се чути глас опозиције и озбиљна, аргументована и квалификована критика власти. Верујем по неком новом истински демократичном пословнику. Овај привремени мора да се мења. Верујем да хоће. На овај пословник највише примедби имају посланици Демократске странке и свих њених појавних облика. Творци овог најрестриктивнијег акта. Напредњацима би то требало да буде наук. Пословник мора да одговора посланицима опозиције. Јер ниједна власт није вечна. Ни напредњачка.

Сила се сваком кад тад обије о главу.

"УДЕЛИ МИ" И ЦЕНЗУС КОАЛИЦИЈЕ

На ванредним парламентарним изборима који су одржани 24. априла ове године изборни цензус прешло је седам изборних листа. Пет мањинских листа прешло је природни праг и освојили укупно 7 посланичких мандата. У духу Закона о избору народних посланика било би логично да је у овом скупштинском сазиву формирано седам посланичких група, уз могућност удруживања самосталних посланика са мањинских листа у једну посланичку групу.

Али, било је другачије. Формирано је шеснаест посланичких група. Са тенденцијом повећања броја.

„Удели ми“ странке у Народну скупштину је увео Александар Вучић на својој изборној листи, а цензус коалиције амерички амбасадор Скот, на својим неформалним изборним листама. Добро, ни Скот не би могао сам.

Све ове странке појединачно  би освојиле по неки промил или проценат гласова, али оне ће ведрити и облачити. Они ће доносити одлуке по вољи Владе Србије. Они ће уцењивати за утицајна и добро плаћена радна места и државне функције. Они могу све јер им је тако „удељено“. Предизборне коалиције обесмишљавају утврђивање изборног цензуса јер и странка са два промила гласова може постати парламентарна. И учествовати у извршној власти. И условљавати. Бесмислено је да странке које скоро да и немају чланство постану парламентарне. Она политичка партија која нема подршку бар 5% грађана мора остати ванпарламентарна. Све остало је злоупотреба, трговина и задовољавање појединачних интереса.

Овај скупштински сазив најбоље осликава злоупотребу закона. А закон је јасан. У Парламент улазе странке које освоје најмање 5% гласова бирача који су гласали. Све остало је превара. И предизборна и постизборна. Можда термин изборна листа у закону дозвољава и овакво тумачење. Дух закона не дозвољава. А и неморално је. Као што је неморално и силом и страним утицајима ући у Парламент.

Српска радикална странка је једина политичка партија која је на изборе изашла самостално, поштујући и закон и народ. И вољом бирача појединачно је друга по снази у Народној скупштини Републике Србије.

О овоме се ћути да се не би покварила идила Вучићеве „убедљиве победе по вољи народа.“

НЕПРИНЦИПИЈЕЛНА БОРБА ЗА МЕДИЈЕ

Промена руководства и уређивачког тима Радио - телевизије Војводине изазвала је велику медијску пажњу. Чуо се глас неких новинарских удружења, самозваних „независних“ аналитичара, јавних личности, али и политичара. Тачније, посебно политичара.

Некима је обавеза да се баве медијима. Али, не на овај начин. Не могу се штити изабрани новинари и изабрани медији. Мора се штитити независност медија. И борити против медијског мрака. Али, стварно. Посебно у такозваним јавним сервисима.

Можда бих и прихватила разлоге који се износе против смена у Радио – телевизији Војводине када би ово сада било први пут. Али, није. Ови смењени изабрани су и постављени на исти начин као и ови сада изабрани и постављени. Можда бих и прихватила разлоге против смена да сам у последњих годину и по дана чула или прочитала да се неко од ових букача јавно запитао зашто на Радио – телевизији Војводине ниједанпут није гостовао проф. др Војислав Шешељ. Човек који се дванаест година у Хашком трибуналу борио за националне интересе. И победио. Нису се питали ни зашто није имао ниједно гостовање на Радио – телевизији Србије. А морао је. И морали су да се побуне. И новинарска удружења, и аналитичари, и јавне личности. Па и политичари. Бар онда када су прављене емисије о др Шешељу, а у студијима није било ни њега нити било кога из Српске радикалне странке.

Не замерам телевизијама са националном фреквенцијом које јавно имају газду. Они имају право да бирају. Ови са неформалним газдама то не би смели. Они морају да се руководе интересима свих грађана Србије. Не само изабраних по њиховом, или укусу њихових невидљивих газда. Морали би зато што имају статус јавних сервиса. И зато што их финансирају грађани Србије. Два пута. Кроз порезе и доприносе које уплаћују у буџет Србије и кроз наметнуту таксу   коју тешко могу избећи јер је везана за рачун о утрошку електричне енергије.

Да се разумемо. Не очекујем ја ништа бољи третман на РТВ ни после ових смена. Само доказујем да се и представници претходних и актуелног режима понашају на исти начин. И једни и други ће учинити све да остваре потпуни утицај на што је могуће више медија. Ни једнима ни другима није стало до медијских слобода и зато немају право да се буне када буду лично погођени. Када њихови уредници и новинари буду замењени онима који су сада неком другом „наши“.

НОКАУТ ПОСЛЕ 30 СЕКУНДИ

И у боксу се ретко дешава. У политици се десило јуче. Немања Шаровић је успео да за мање од тридесет секунди нокаутира Томислава Николића. А није га ни пипнуо. Није се ни руковао са њим. Само му је пренео став Српске радикалне странке. - Са напредњацима не намеравамо у владу, а ти Томиславе Николићу одмах поднеси оставку. - Набројао му је Немања разлоге: корупционашке афере, Драгичина фондација, куће и станови, енормно богатство стечено у кратком периоду и неизоставна диплома до које је Николић дошао, а да ни један испит није положио.

Немања се није збунио на Томино:“ Како сте ви Немања данас“, али су Тому збунили Немањини аргументи. И Наташина констатација да је он највећа срамота за Србију. Ако је неко до јуче у то и сумњао, више нема сумњи.

И јесте брука, и јесте срамота да председник државе збуњен и бесан кукавички напусти састанак са представницима парламентарне странке. Састанак који је је он заказао. Да сам јуче уместо Томислава Николића гледала председника неке друге државе вероватно бих се са ужитком смејала. Овако, смејала сам се, али са горчином. Не због Томе. Због моје државе. Председник побегао као мали миш. Збунио је чак и плавокосу лепотицу поред себе. Збуњено је гледала у њега и остала још који секунд да седи иако је он устао и кренуо према излазу. Чак ни Станислава Пак „мудра“ саветница није могла тако нешто да предвиди.

Није Тома непредвидив. Само нема манире државника. Нема ни храбрости да чује истину о себи. Има само пуно пара, које су од њега направиле тешког болесника. Оболелог од похлепе.

У кратком снимку од тридесетак секунди Николић је ломио прсте, презнојавао се и вероватно мислио да би му било боље да и није заказивао овај састанак па макар и прекршио Устав. Ионако му не би било први пут.

Немања је на свом твитер налогу, дан уочи консултација, пиато:“ Шта на поклон однети човеку који има све? Жену, љубавницу, две куће, три викендице, цркву покајницу, фејк факултетску диплому...“ Није морао ни да пита. Отишао је са најбољим поклонима. Аргументима. Од којих је председник државе побегао. И „попио“ нокаут.

Јадан Тома, после Немањиних поклона није знао ни да ли је пошао ни да ли је дошао. Побегао је главом без обзира. Из кабинета је и могао побећи, али од радикалских аргумената неће моћи.

МОЈА ЗАВРШНА РЕЧ

- ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ АНТИСРПСКИ ТАКОЗВАНИ СУД-

Почетком прошле године у медијима се појавила вест да је у Хашком трибуналу покренут поступак за непоштовање суда против нас троје Шешељевих сарадника. Тада су уместо Јове Остојића навели име Немање Шаровића. Била сам изненађења. Али никада уплашена. Морам признати, био је то изазов за мене. И одмах сам се огласила на свом блогу. Изазивала сам их износећи свој став о тој антисрпској творевини. Дан, два се о томе писало и све је утихнуло. Заборавила сам на ту хашку претњу. Шешељ је већ одавно био у Србији, Српска радикална странка у пуној мобилизацији. Сви смо били посвећени реконструкцији страначких одбора и сређивању стања у Странци. Поносни на велику победу нашег председника нико више Хашки трибунал није ни помињао. Осим што смо се повремено присећали председникових сјајних реплика из суднице које се и данас цитирају на друштвеним мрежама и међу младим људима.

Онда се појавила нова вест у медијима. Хашки трибунал издао је налог за хапшење и предају трибуналу окривљених Петра Јојића, Вјерице Радета и Јове Остојића, ради вођења кривичног поступка због непоштовања суда и наводног утицаја на сведоке из предмета др Војислава Шешеља. Месецима је тај поступак „вођен“ у медијима. Без двоумљења сам обавестила јавност да у Хашки трибунал нећу отићи добровољно, да су оптужбе које се помињу лажне, да власти у Србији немају законског основа за наше изручивање и да сам  у сваком моменту доступна за српске правосудне органе. О хашким оптужбама сам размишљала и њима се бавила само када сам одговарала на питања новинара.

Одазвала сам се позиву Вишег суда у Београду - Одељењу за ратне злочине и 17. маја дала изјаву пред судијом Миланом Дилпарићем, који је донео једино правно могуће решење и утврдио да нису испуњене претпоставке за нашу предају и хапшење по налогу Хашког трибунала.

Примила сам много честитки пре свега због храброг, достојанственог и доследног држања у току ове хашке хајке. Истина, има и незадовољних овом одлуком. Сандра Орловић из Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, на пример. Дејан Атанасијевић. Александар Попов из Центра за регионализам. И остали шљам српског друштва. Незадовољан је и усташа Томислав Карамарко. Који ће због неиспоручивања „Шешељевих злочинаца“ стати на пут уласку Србије у Европску унију.

Наравно да ће Војислав Шешељ и српски радикали својом политичком борбом зауставити улазак Србије у ЕУ. Ако ће и ова хашка победа бар мало допринети томе, ја сам срећан човек.

ГОСПОДО НАПРЕДЊАЦИ НЕ МОЖЕТЕ СИЛОМ ДО ПОБЕДЕ

У свакој предизборној кампањи било је нефер потеза и прљавштине. Било и биће. Али, ово што напредњаци раде до сада није забележено. И никада неће.

Александар Вучић на своје митинге довози људе у стотинак аутобуса. Прави ексурзије по целој Србији. Бесплатан превоз, сендвич, флашица воде, једна "чрвена" и може да се крене. Ко су људи који пуне аутобусе? То је суштинско питање, а одговор саблажњава сваког нормалног човека. Напредњаци пуне путујући караван људима који су запослени у локалним самоуправама и општинским јавним предузећима. Морају да иду и они који нису чланови њихове циркус странке. Не пишем напамет. Проверено у Панчеву, на пример. Сат времена пре  почетка митинга жена је позвала централу Градске управе и добила одговор да у згради нема никога. На питање, како је то могуће, уследио је одговор да су сви на митингу. Како када тамо има приличан број чланова Демократске странке?- уследило је питање и одговор- Сви су морали да иду. По списку. После таквог одговора жена је позвала сва јавна предузећа у Панчеву. Свуда исто. Исто стање. Исти одговор. Све по списку.

Са друге стране Војислав Шешељ и српски радикали пуне све градске тргове у Србији. Од Суботице до Грачанице. Хиљаде људи на сваком митингу Српске радикалне странке. И сигурно нико па ни "велики вођа" није у стању да привуче толики народ. Шешељева популарност и паника због изборног резултата постали су неподношљиви за Александра Вучића. Радо би то зауставио, али како?! Како да заустави народ који је жељан истине, слободне речи и искрених и реалних обећања?

Легалног начина нема. Зато је пустио своје батинаше са широким овлашћењима да покушају силом оно што он не успева лажним обећањима и медијским манипулацијама.

Локални криминалци, рекеташи и кабадахије насрћу као бесни пси. Као разјарене рањене звери. Знају да су "рањени", а адекватна средства за одбрану немају. Не могу људима да објасне да живе боље, пензионерима да им нису отели део пензије, незапосленима да не примају плату, болеснима да не могу да се лече ако немају пара, ђацима и студентима да могу да се школују иако су им родитељи сиромашни...Не могу! Није народ глуп. Нико више не наседа на Вучићева лажна обећања. Поготово што им је бољи живот обећао још пре четири године.

Још нешто знају Вучићеви батинаши. Знају да је напредњачкој власти једино Српска радикална странка озбиљна конкуренција и опасност у недељу 24. априла. Зато се бахато понашају. И нападају. Фички насрћу и бију. Активисте Српске радикалне странке. За само 48 сати напредњачки батинаши извршили су пет напада на српске радикале.

Петоро радикала је повређено. Сви имају уредне лекарске налазе. Сви инциденти су пријављени полицији. Поднете су кривичне пријаве. Углавном против познатих починилаца, а напредњачко дивљање не престаје.

Шта из овога може да се закључи осим да полиција не жели да заштити слободне грађане и да обезбеди безбедност на улицама села и градова у Србији. Шта може да се закључи осим да није лагао онај силеџија из Суботице који је Немањи Шарчевићу рекао да може да му ради шта год хоће зато што има подршку "из врха".

Може да се закључи још нешто. Чак и опасније од самих напада. Напредњаци желе да заплаше народ. Желе да  људи у страху или не изађу на изборе, или да гласају за њих. По списку.

Неће успети. Издржаћемо њихово бахаћење и криминалне нападе. Народ се више не плаши Вучића. Народ осећа заштиту Војислава Шешеља. Народ зна да ослобађајућа пресуда у Хагу значи слободу у Србији.

Проћи ће и ова, по свој прилици, паклена недеља. Освануће и завршиће се и 24. април. Не желим ни да претпостављам какви ће притисци на бираче бити тога дана. И претње. И уцене. И покушај куповине. 

Биће свега, али победиће слободна воља грађана. Победиће опредељење већине за савез са Руском Федерацијом и биће то крај безумних евроинтеграција због којих смо осиромашени и понижени.

Победиће Српска радикална странка. Народ је одлучио. Србију у сигурне руке.

СРБИЈУ У СИГУРНЕ РУКЕ

Грађани Србије су за последњих петнаест година испробали све политичке опције.

Нису једино српске радикале. Бар не до сада.

Време је да и нас испробају и да после еврофанатизма Србијом завлада русофилство.

Ванредни парламентарни избори, избори за Скупштину Аутономне покрајине Војводина и скупштине локалних самоуправа који су заказани за 24. април су  од велике важности  за Србију и за све грађане који у њој живе. Рекла бих значајнији него било који до сада. Ево и због чега. Народна скупштина Републике Србије од самог конституисања не одражава истинско расположење народа. Иако више од пола становника Србије по свим анкетама не жели Србију у Европској унији у Парламенту није био ни један једини народни посланик који се није залагао за улазак Србије у тај тамни вилајет. Притиснути бедом и немаштином грађани су 2014. године насели на  лажна обећања Александра Вучића и популистичка обећања Ивице Дачића да нећемо у Европску унију ако наставе да нам отимају Косово и Метохију, људи су гласали за напредњаке и социјалисте уверени да свој глас не дају евроинтеграцијама. Демократе су својим бирачима уобичајено обећавали Европску унију и тако смо дошли у апсурдну ситуацију да бирачи који не желе Европску унију у ствари гласају управо за оно што нису желели.

Бојан Пајтић је одавно изгубио легитимитет у покрајинском парламенту и издржао је до краја мандата само захваљујући томе што је испуњавао све захтеве и уцене коалиционих партнера.

Ни у парламентима локалних самоуправа није било ништа боље. Скоро да нема града и општине где се у току мандата није бар два пута мењала скупштинска већина. Није се знало ни ко пије ни ко плаћа. Одборници су били роба на тржишту. Страначке централе су се директно мешале у прављење локалних коалиција не обазирући се на одлуке и ставове општинских одбора својих странака.

Дакле, одржавање фер и поштених избора на свим нивоима била је насушна потреба. Истина, требало је одржати и ванредне председничке изборе и „склонити“ ову бруку од председника који је за неколико година постао један од најбогатијих људи, са дипломом, без иједног положеног испита.

Рекох, требали су нам фер и поштени избори. Какви ће бити, видећемо. Ако се по јутру дан познаје, неће бити ни фер, ни поштени.

Кандидовање политичких партија обележене су „експрес“ предаје изборних листа са по десет, петнаест хиљада потписа бирача подршке. Обезбеђених за неколико сати.

Изборна кампања се одвија у никад већој медијској блокади. Бар што се тиче Српске радикалне странке. Председник српских радикала је скоро годину и по дана у Србији без иједне емисије на РТС-у, такозваном јавном сервису. Исто је и са телевизијама са националном фреквенцијом под утицајем страних моћника. Није боље ни у штампаним медијима. Неки су под директном контролом режима, неки под контролом западних газда, а ни једни ни други не обезбеђују адекватан медијски простор Српској радикалној странци. Једино о чему су писали било је везано за Хашки трибунал. Сада после величанствене Шешељеве победе тог антисрпског суда остаћемо и без тог медијског простора. Пара ионако немамо па свој предизборни програм представљамо директно народу. И добро нам иде. После спектакуларног митинга у Београду и марша око 50.000 људи наставили смо серију митинга. У сваком седишту округа. У целој Србији, од Суботице до Грачанице. На сваком митингу говори др Војислав Шешељ. И на сваком је присутно од једне до пет хиљада људи. Сви из округа у чијем се седишту митинг одржава. Не возимо колоне аутобуса из целе Србије. То раде „велики и моћни“. И за разлику од нас, дају лажна обећања. Неки дају лажна обећања, неки деле пакете хране, неки новац, неки понављају оно што чују од нас, али једино ми српски радикали народу говоримо истину. Једино ми имамо шта да кажемо. Српска радикална странка је једина политичка партија која има своју идеологији и своју јасну политику. Ми се не мењамо од избора до избора. Доследно заступамо своје ставове и прецизно износимо предизборни програм. Задовољни смо зато што то народ препознаје и цени.

Смејемо се на процене режимских аналитичара који попут старлета трче из једног у други телевизијски студио. Иако нико није радио испитивање јавног мнења, „истраживачи“ нас храбре да не треба да бринемо јер сигурно прелазимо цензус. Богами, неки кажу имаћемо и целих 7% гласова. Оно право, једино истраживање које је рађено за Александра Вучића чувају као змија ноге. Од нас нису могли да га сачувају и ми смо обавестили јавност да је пре неколико месеци подршка Српској радиканој странци достигла више од 20 процената. Данас је то много више. Ослобађајућа пресуда Војислава Шешеља направила је прави цунами. Одавно нисмо били у ситуацији као сада да запослени у Странци не успевају да израде све чланске карте по приспелим приступницама.

Људи су се охрабрили. Нема више зебње да би Шешеља могли вратити у Хаг, а неки су лагали и да неће бити народни посланик, ако га осуде. Данас је све јасно. Јасно је да коначно имамо најозбиљнијег кандидата за председника будуће владе. Србија од Шешеља бољег нема. Храбар, вредан, интелигентан, образован, доследан, патриота и једини на политичкој сцени који је на личном примеру показао да је спреман да и сопствени живот жртвује за Србију и српске националне интересе.

На изборима 24. априла бирачи ће лако донети одлуку. На једној страни су сви који желе Србију у Европској унији или бар сарадњу са унијом и на другој ми српски радикали који би одмах прекинули преговоре око уласка Србије у ЕУ и отпочели преговоре око уласка Србије у Евроазијску унију. Једини смо који се залажемо за свеобухватну сарадњу са Руском Федерацијом, уверени да би та сарадња омогућила економски, војни, социјални, културни и сваки други опоравак наше државе.

ШЕШЕЉ ОСЛОБОЂЕН, СРБИЈА СЛОБОДНА

ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ ЈЕ ОСЛОБОЂЕН

ПО СВИМ ТАЧКАМА ОПТУЖНИЦЕ

Неки кажу Војислав Шешељ је слободан човек. Као да је некада било другачије?

Војислав Шешељ је увек био слободан човек.

И у затвору слободнији од многих који тамо никада нису били.

Планирала сам да напишем текст о поступку који се због непоштовања суда пред Хашким трибуналом води против Петра Јојића, Јове Остојића и мене нисам знала каква ће бити пресуда др Војиславу Шешељу.

Сада када је Шешељ ослобођен свих оптужби ја и даље не знам шта се догађа са том нашом тајном-јавном оптужницом. Никада је нисам добила, никада ме нико званично није контактирао и на крају крајева никада ме то није ни интересовало. Одлуку да у Хаг нећу ићи добровољно донела сам истог момента када сам из медија сазнала за постојање те оптужнице и ту одлуку нисам и нећу променити. За представнике српског правосуђа увек сам доступна и учествоваћу у поступку ако га буде било.

. Важно је да се зна да власти државе Србије немају обавезу да нас троје изруче трибуналу зато што је Законом о сарадњи са Хашким трибуналом утврђено да је Србија обавезна да испоручи држављанина Србије који је оптужен за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Непоштовање суда није предвиђено. Тако је и требало одговорити Хашком трибуналу. Одмах.

Требало је урадити још нешто. Одавно. Требало је ставити ван снаге Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. И прекинути сваку сарадњу. Зато што је Хашки трибунал антисрпски такозвани суд. Зато што тамо убијају Србе и зато што само Србима изричу драконске казне.

Ослобађајућа пресуда др Војиславу Шешељу не амнестира Хашки трибунал. Једино могућу пресуду донели су двојица судија који су показали да су достојни судијске функције и који нису желели да због политичких притисака изгубе част и кредибилитет.

Док су се многи питали колику ће казну Шешељ добити, ја сам као правник и као члан његовог тима одбране размишљала како је уопште могуће осудити човека који није извршио ниједно кривично дело. И често сам то јавно износила. И тврдила да би Шешељ одавно био осуђен само да је постојао и један једини доказ против њега.

Ослобађајућом пресудом не може се избрисати ниједно кршење Шешељевих људских и процесних права, посебно права на суђење у разумном року. Дванаест година притвора без првостепене пресуде остаће историјски преседан и случај незабележен у свету.

Мирно сам слушала образложење пресуде. Диспозитив такође. Наравно да сам била неизмерно срећна, али не и изненађена. Једноставно другачије није могло бити. Свако ко се сети Шешељевих бриљантних наступа у судници, сетиће се и да је у сваком дану суђења помислио:“Овог човека не могу осудити. Он није крив. Он их разбија. Разваљује лажне сведоке. Уништава тужилаштво...“

Зато се чудим злурадим коментарима и сумњама. Неки кажу Хаг преко Шешеља обара рејтинг Александру Вучићу. Као да је Шешељ смањио плате и пензије, делио отказе, осиромашио народ, потписао Бриселске споразуме, пустио НАТО војнике да вршљају по Србији. Као да је Шешељ у влади окупио булументу неспособних министара огрезлих у криминалу. Као да је Шешељ, а не Вучић одговоран за никад гору економску и социјалну ситуацију у земљи. За енормно задуживање.

Код нас постоји изрека: „Није шта ми каже, већ ко ми каже.“ У овом случају примењивија него икада. Шешељева ослобађајућа пресуда није по вољи Томиславу Николићу, Милораду Пуповцу, Наташи Кандић, Шпрингеровим новинарима, Дејану Вуку Станковићу, Влади Ђукановићу, плавушама са РТС-а, Чедомиру Јовановићу, Ненаду Чанку, Колинди Грабар Китаровић и сличном шљаму и олошу. Частан човек би се забринуо да га неко од ових подржава.

Неки се баве и Шешељевим захтевом за накнаду због дванаест година противправног притвора. То су углавном они који би се као стрине расплакали и после дванаест дана и који би понудили сваки вид сарадње само да што пре изађу. Кажу Шешељ не може добити ту одштету. Сећам их се са разних телевизија када су причали да Шешељ неће жив изаћи из Хага, да ће добити максималну казну, да се мора вратити да слуша пресуду. И никада нису били у праву.

Најважније је да је ослобађајућа пресуда усрећила Србију. Шешељ је Хашки трибунал одавно победио. Био би победник и да је неправедно осуђен. Неки то нису разумели. Дан уочи изрицања пресуде питали су ме на друштвеним мрежама зашто пишем да је Шешељ победник кад је дванаест година провео у притвору и када ће можда бити осуђен. Тешко је таквима објаснити. Рупе у васпитању и образовању не могу се накнадно попунити. Нисам се ни трудила. Било ми је важно да је огромна већина и уочи пресуде Шешеља доживљавала као победника. Након пресуде поготово.

И Војислав Шешељ, и сви ми његови најближи сарадници пресуду смо примили без еуфорије и тог 31. марта се цео дан бавили уобичајеним предизборним активностима. Истина наши чланови широм Србије и Републике Српске нису издржали. Славило се на све стране. Све је било плаво од радикалских застава које су се вијориле у дугачким колонама плавих каравана.

Е, сада то што је ослобађајућа пресуда др Војиславу Шешељу раширила радикалска крила, што су одбегли радикали похрлили да се враћају у старо јато, што приступнице присижу у огромним количинама, што ће наш изборни резултат растужити све наше политичке противнике...шта да им радим? Видим неки су на ивици суза, неки измишљају којекакве глупости и небулозе, неки се баве евентуалном жалбом иако знају да се ништа неће променити иако је буде. Али нека их, нека се муче. Народ једва чека изборе. Више него икада. Јер коначно знају да Србија има човека који заслужује њихов глас.

Да закључим и да поновим. Ова пресуда није променила наше мишљење о Хашком трибуналу. Због свих Срба који су тамо окончали живот, због свих невних, а осуђених, због свих који чекају пресуде. Сувише је зла Србима нането у Хагу да ни Шешељева бриљантна победа не може да их ослободи због отвореног антисрпског деловања.