ФЕНОМЕН РИЈАЛИТИ ПРОГРАМА

Гледам ријалити програме и читам о њима. Не пратим сваки детаљ и не прочитам баш све. О томе се информишем од оних који „никада“ нису погледали ни минут тог „срамног“ програма на телевизијама са националном фреквенцијом. То су лицемери који мисле да су ваљда савременији, начитанији и образованији само зато што лажу да никада нису погледали ни један сегмент неког од ријалити програма. Али сигурно  нису прочитали ни једну књигу. Можда понешто из школске лектире.

Многи воле да онако у пролазу уз поздрав мало проћаскају. И одмах иде мантра. „Боже, ја те одвратне ријалити програме никада не гледам. Оно је страшно“ Онда уследе детаљи...али оно када Кија рече Луни, а Иван Маринковић и Миљана...Баш је онај Слоба безобразан, а Мили је добар дечко...Александра и Давид су...јадна Љубица, а што је Ружица лепа...

Често те који никада не гледају ријалити програме понекад упитам ко је Љубица, ко је Давид, ко је...Чини ми се да они који то никада не гледају знају много више и детаљније од мене која гледам. Интресантно! Заправо ти лицемери су јаднији од учесника ријалити програма. Они су за жаљене. Њима није лако у сопственој кожи.

На тему штетности ријалити програма много се пише на друштвеним мрежама. Ту сам прочитала да Далила „несме...“, „Јаћу изгасити Пинк и Хепи“, срамота за националну „фрекфецију“, ми „би смо“ требали да... Они „не мају...“ Ређају се бисери „интелектуалне елите“ која се крије иза лажних имена, наравно редовно уз сочне псовке какве у ријалитима никада нисам чула.

Разумем наравно да постоје људи који заиста не гледају ријалити програме, као и они који никада не гледају утакмице, вести, домаће или стране серије... Све је ствар личног избора и интересовања, али такви људи немају потребуда се с тим хвале. Као и нормални корисници друштвених мрежа, кафића или библиотечких услуга.

Има оних који критикују др Војислава Шешеља због, како воле да кажу, учествовања у ријалити програмима. Не знам како знају ако не гледају, али би требало да знају да он није ријалити играч. Учествује у емисијама и то је нешто сасвим друго.

Војислав Шешељ је политичар, доктор наука, универзитетски професор, човек са великим искуством у борби и победи у Хашком трибуналу. Због свега тога треба да се појављује на сваком месту, на свакој телевизији и у сваком програму. Наравно, где је то могуће. Ишао би он и на Јавни сервис и на Н1 телевизију и на Прву, али тамо нема приступа. Учествује у јутарњим програмима телевизија које га позивају, као и у озбиљним политичким и тематским емисијама. И свуда има шта да каже. Присуство др Војислава Шешеља у некој емисији гарантује велику гледаност. Што је добро за сваку телевизију, а и за Војислава Шешеља. Не бави се он политиком да га нико не би чуо и видео. Напротив.

Др Војислав Шешељ уме са сваким саговорником. Увек је спреман да укрсти аргументе, да изнесе историјске чињенице, да покаже и знање и образовање. Одлично то ради. То му признају и они који га не воле зато што је председник Српске радикалне странке. Смета им доследност и идеологија. Озбиљне емисије и Шешељеве анализе политичких догађаја у земљи и свету нису у стању да коментаришу. За то је ипак потребно образовање. Али, зато коментаришу његова гостовања у ријалити програмима. Ту су своји на свом. Углавном завиде учесницима ријалити програма који, како кажу, лако зарађују паре. Ако је и тако, то су паре комерцијалних приватних телевизија и они могу да их троше како год хоће. Обавеза им је само да држави плате порез, као што су платили и националну фреквенцију.

Не желе дежурни критичари да признају колико је корисно свако гостовање др Војислава Шешеља у неком ријалити програму. И за учеснике ријалити програма, али и за све људе који гледају те емисије. Војислав Шешељ никада није потценио или увредио неког ријалити играча. Увек им дели добронамерне савете, прича о политици, о Хашком трибуналу, о историји, социологији, о свему што може да им буде корисно и што им држи пажњу. Успева да их међусобно помири, да их усмерава на друштвено корисне вредности, да им буде психолог, саветодавац и да се уз осмех и лепу реч наметне као ауторитет. Тим људима то треба. Треба сваком од нас у неким тренуцима. Њима поготово због специфичних услова у којима по неколико месеци живе без контакта са спољним светом и људима са којима иначе живе.

Ти, углавном млади људи, су исти они које свакодневновно виђамо на улици, у кафићима, у тржним центрима. Многи које стретнемо можда маштају о уласку у неки ријалити, као што су маштали и прижељкивали они који су тренутно у неком од тих програма. Можда су се ти лицемери који се згражавају над ријалити програмом дивили лепоти, фризури или гардероби неког од ријалити играча ако су их срели на улици, пре ријалитија. То наравно не би признали јавно, али сами знају.

Војислав Шешељ и учествовањем у емисијама у оквиру ријалити програма показује, пре свега, да је велики човек. За њега су сви ти људи само људи, са манама и врлинама. И задовољан је ако некоме помогне саветом, сугестијом, објашњењем. Није му тешко, а добро му иде.

ИЗ ПОСЛЕДЊЕГ БРОЈА "ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ"

РЕТКЕ БОЛЕСТИ ЛЕЧИТИ У СРБИЈИ

Годинама уназад шаљемо СМС поруке за лечење деце и одраслих оболелих од ретких болести. Молбе чланова породице праћене дирљивим фотографијама оболелог не остављају никог равнодушним. И нико нормалан не размишља да би новац од СМС порука неко могао да злоупотреби. Ни о томе зашто баш неко пупут оног несрећника Сергеја Трифуновића, на пример, изиграва добру вилу и ангажује се да организује прикупљање новца за лечење оболелог од ретке болести. И зашто је изабрао баш тог неког, а не неког другог који је у истој или можда још тежој ситуацији?!

Људи реагују људски, а како се понашају „скупљачи“ новца сазнајемо накнадно из медија. Разочаравајуће је за сваког добронамерног човека када прочита да родитељи чије дете, на жалост, није преживело не желе да прикупљени и непотрошени новац усмере на лечење неког другог детета. Или, када се сазна да Сергеј Трифуновић новац прикупљен за лечење усмерава на неки словеначки фонд да би добио камату којом наплаћује „свој рад“ на пребројавању наших СМС порука. На жалост, пракса је показала да се злоупотребљава и нечија болест зарад личне користи.

С друге стране, имамо Министарство здравља чија је обавеза да обезбеди лечење сваког грађанина Србије. И оних коју болују од честих, као и оних који болују од ретких болести. Како то очекивати од министра Златибора Лончара којем је здравље нације задња рупа на свирали?! Он размишља само о провизијама и зато и скупу опрему и лекове набавља без тендера. Он, односно министарство на чијем је челу, нема ни регистар оболелих од ретких болести. Како ће онда да им обезбеди лечење?

Да би се умирила јавност, незадовољна СМС лечењем и разним злоупотребама, Министарство здравља је формирало Фонд за лечење обољења стања и повреда које се не могу успешно лечити у Републици Србији. А могли би!

Председник Српске радикалне странке др Војислав Шешељ је још 2015. године неколико конференција за новимнаре посветио малверзацијама Златибора Лончара. Између осталог и због лечења ретких болести у иностранству. Да би се избегле махинације и злоупотребе и у оквиру тог буџетског фонда. А злоупотребе су сличне као и оне у фондовима насталим од СМС порука. Тада то медијима није било интересантно, а требало је. Прошло је довољно времена да би се тај проблем до сада решио, само да је било интереса.

Нико не зна ко се лечи средствима из тог Фонда, ни где се лечи. То су два основна проблема и два основна извора злоупотреба. Министар се хвали колико је деце и одраслих оболелих од ретких  болести упућено на лечење у иностранство, али нема одговор на питање колико њих није упућено. И зашто није. Који су то услови које неко треба да испуни да би доспео на листу Републичког фонда здравственог осигурања? Препорука лекара свакако није. Онда лична препорука Златибору Лончару. Ради ли и то за провизију? Недопустиво је да и овај вид лечења није свима доступан. И под истим условима. Лекари и лекарске комисије то не раде зато што се њихово мишљење не уважава. А њихово мишљење би требало бити једина препорука.

Златибор Лончар нема одговор на питање, а немају га ни организатори СМС порука, ко и на основу којих критеријума бира државу и установу у коју се оболело дете или одрасла особа упућује на тако скупо лечење. Ко дели провизију за избор државе и установе?

О овом проблему говорили су посланици Српске радикалне странке на седницама Народне скупштине. Конкретно, питали смо Златибора Лончара зашто се не обезбеди лек за 13 пацијената (осам малолетних и пет одраслих особа) оболелих од ретке прогресивне метаболичке болести, мукополисахаридозе. Лек који би спречио даље нарушавање њиховог здравља и сачувао им животе. Пред целокупном јавношћу министар Златибор Лончар је рекао да се на томе ради и да ће ови пацијенти добити драгоцени лек. И добили су. Њих осам. Петоро није. Поставља се логично питање на основу којих критеријума је Златибор Лончар изабрао коме треба, а коме не продужити живот. Или је и на овај начин само оправдао свој озлоглашени надимак.

Проклете провизије су основни разлог због чега се не приступа озбиљном и систематском лечењу оболелих од ретких болести. Начин постоји. Нема воље.

Општепознато је да Србија има светски познате врхунске лекаре специјалисте у свим областима. И сви су вољни да се и даље усавршавају и уче. То им треба омогућити и стварати и стручњаке за лечење ретких болести. Многи то већ јесу.

У здравство се према речима министра Лончара и Александра Вучића улаже много новца. Набавља се најсавременија опрема. Граде се и реновирају постојећи клинички центри. Бар један је и до сада морао бити опремљен и оспособљен за лечење ретких болести. Истина је да би то била скупа инвестиција, али с обзиром на цену коштања сваког лечења појединачно у иностранству, свакао би се веома брзо исплатила. Осим што би се у Србији лечили држављани Србије оболели од ретких болести, Србија би постала и центар за лечење таквих болести за овај део Европе.

Ако је тачно, оно што Александар Вучић свакодневно прича, да је буџетски суфицит сваког месеца већи, да у буџету има новца да не знају шта ће с њим, ево нека једанпут послушају Српску радикалну странку и нека ураде бар нешто добро и корисно за своје грађане.

За претходне три године од када је то др Војислав Шешељ предложио могли су се обезбедити и материјални и стручни услови за лечење оболелих од ретких болести у Србији. Штета је што надлежни властодршци не раде у интересу народа. Када буде тако свима ће бити боље. И здравима и болеснима.

Вјерица Радета

ИЗ ПОСЛЕДЊЕГ БРОЈА "ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ"

ЗОРАНА, СКОТ, БЕХТЕЛ

ИМЕ ВАМ ЈЕ КОРУПЦИЈА

Пре скоро пола године председник српских радикала др Војислав Шешељ добио је од свог извора копију нацрта споразума између Владе Републике Србије  и Владе Сједињених Америчких Држава о сарадњи у области инфраструктуре. Овај поверљиви документ др Шешељ је обелоданио на конференцији за новинаре у Народној скупштини Републике Србије.

Потпредседник Владе Зорана Михајловић упутила нацрт споразума америчкој амбасади у Београда. И то без знања и одобрења Владе Републике Србије. Да ништа не зна о томе потврдила је и председник Владе Ана Брнабић.

У члану 1. овог споразума наводи се да је „циљ споразума унапређење сарадње у области инфраструктуре”, а у члану 2. да ће се „сарадња одвијати кроз развој и имплементацију инфраструктурних пројеката, припрему студија и пројеката у циљу изградње нове инфраструктуре, реконструкције, проширења и модернизације постојеће инфраструктуре сходно договору страна, техничку помоћ експерата за обуку домаћег особља за израду развојних планова и других области везаних за инфраструктурне пројекте, набавку или куповину машина, опреме и материјала и вршење других услуга неопходних за изградњу и одржавање инфраструктурних пројеката, друге облике сарадње у области инфраструктурних пројеката које нека од страна предложи”.

Суштински проблем овог документа је чињеница да је био тајна за Владу Србије и да је Зорана Михајловић овим потезом заслужила да се разреши државних функвија у року од 24 часа. Проблем је и Зоранина намера да укључивањем америчких компанија у изградњу инфраструктуре избаци кинеске и азербејџанске фирме које су се показале као одличан партнер у овим пословима. Зоранин проблем што са овим државама не може да ради уз провизију. Да је тако потврђује и члан 5. Нацрта споразума у коме стоји „Споразуми, уговори, програми и пројекти сачињени у складу са чланом 4. Споразума на територији Републике Србије не подлежу обавези расписивања јавног надметања за обављање послова инвестиционих радова и испоруку роба и услуга, осим ако није другачије одређено у комерцијалном уговору из става 4 овог члана”. Очигледно је да министар Зорана Михајловић намерава да Американцима у руке преда монопол над даљом изградњом инфраструктурних објеката у Србији.

После ове злоупотребе појавила се америчка компанија Бехтел чијег је представника у Владу Републике Србије довео Кајл Скот, лично.

Зорана Михајловић је наставила своју самовољу и потписала Меморандум којим је америчком Бехтелу обећала изградњу Моравског коридора за износ од 800 милиона евра. „Само“ 300 милиона евра више од износа за који би овај посао радиле кинеске и азербејџанске компаније.

Бехтел је иначе компанија позната по провизијама које даје онима са којим закључује послове. У овом послу који им је обезбедила Зорана Михајловић Кајлу Скоту је обезбеђена провизија од 10 милиона евра. Још не зна део који ће припасти Зорани Михајловић.

За изградњу ауто-пута Појате—Прељина, који треба да споји Коридоре 10 и 11, поред Бехтела са којим је потписан меморандум, била је заинтересована и кинеска компанија „Чајна роуд енд бриџ корпорејшн“ (ЦРБЦ), компанија која је изградила Пупинов мост у Београду и која успешно ради у свим земљама Источне и Централне Европе. Е, то смета Бехтелу, то смета Кајлу Скоту, то смета Скотовој министарки Зорани Михајловић.

У свим земљама где су добили посао било је приметно „Бехтел“ увек прати велика активност америчког амбасадора, од почетка преговора, до потписивања уговора. Истраживачки новинари са Универзитета Калифорнија и Беркли утврдили су да ти пројекти нису били корисни и исплативи за те земље и да су међународне иституције увиђале проблеме и пре почетка њихове реализације.  Дакле, Бехтел је компанија на лошем гласу, а Кајл Скот жели да ангажовање Бехтела на изградњи инфраструктуре у Србији представи као унапређење односа између две земље, што је апсолутна лаж с обзиром да је Бехтел приватна, а не државна  компанија.

Бехтел је компанија чија је пракса да послове добија без јавног тендера. Уместо тендера користи провизију.

Бехтел је својевремено добио посао на изградњи деонице Сплит—Дубровник на ауто-путу кроз Хрватску, а да није учествовала на јавном надметању. Немачки Шпигл је тада писао „да су везе и политички притисак то учинили могућим“.

Због тога што је за изградњу 147 километара ауто-пута требало да плати 30 одсто више него да се ишло на јавни конкурс, под притиском опозиције и Европске комисије Влада Хрватске је морала да се одрекне услуга „Бехтела“. Пошто је читава афера са „Бехтелом“ изашла на видело, њихов тадашњи министар иностраних послова Миомир Жужул, под притиском јавности због тога што је био отворени лобиста за „Бехтел“ и прескупе уговоре, поднео је неопозиву оставку, што бисмо препоручили и Зорани Михајловић,

 Бехтел, као компанија блиска Белој кући радила је и са шиптарским властима у лажној држави Косово. Тамо су посао чија је почетна цена била 400 милиона долара уговорили за износ од 820 милиона долара.

Тадашњи шеф Међународне цивилне канцеларије у Приштини Питер Фејт критиковао је начин на који је амбасадор Сједињених Америчких Држава на „Косову“ Кристофер Дел непринципијелно лобирао да „Бехтел“ добије посао изградње ауто-пута.

 Он је оптужио конзорцијум „Бехтел—Енка“ да кроз креирање информација врши притисак на владу тзв. Косова да добију посао. Као награду за обезбеђење посла на изградњи ауто пута на „Косову“ бивши амерички амбасадор у самопроклавој држави „Косово“ Кристофер Дел добио је посао у компанији Бехтел.

Под притиском америчког амбасадора у Румунији Бехтел је радио ауто пут кроз Трансилванију. Посао су наравно добили без јавног надметања.

Дакле, „Бехтел“ је склон директном преговарању уместо учешћу на тендеру, што је увек праћено провизијом и великом штетом за државу у којој ради.

Јасно је због чега Зорана Михајловић инсистира на сарадњи са Бехтелом, али није докле ће је Александар Вучић трпети у Влади. Зар му је Скотов захтев важнији од државног интереса?! Судећи по Зорани, јесте.

Вјерица Радета

ИЗ ПОСЛЕДЊЕГ БРОЈА "ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ"

НАТАША ЈОВАНОВИЋ ОПЕТ ОСВЕТЛАЛА ОБРАЗ

СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТА

У јавности се често лоше говори о народним посланицима у Народној скупштини Републике Србије. Зато је увек одговорна скупштинска већина која тероришући опозиционе посланике гуши парламентарну демократију. Понашање по принципу- може нам се- ствара утисак да посланици не раде оно што им је посао и уставна обавеза.

Од увођења вишепартијског система у Србији посланици Српске радикалне странке се грчевито боре за своја права и због тога смо увек „проблем“ скупштинске већине. Сметали смо и социјалистима и досманлијама и напредњацима. Не воле нас и у скупштинским одборима ни у сталним делегацијама које Србију представљају у разним организацијама у свету. Не воле нас зато што не ћутимо, што бранимо своје ставове и што доследно заступамо радикалску политику, уверени да је то најбоље за српске националне интересе и за све грађане Србије. Наши представници не путују по белом свету екскурзијски већ да би свима показали да  у Србији постоје и посланици који не желе да се понизно додворавају Западу и којима је интерес грађана изнад свега.

Народна скупштима има и сталну делегацију у НАТО. Представник Српске радикалне странке у овој делегацији је народни посланик Наташа Јовановић, која увек користи прилику да натовцима објасни шта о њима мисли српски народа. Да их подсети да им нисмо заборавили бомбе, убијања и разарања земље. И нећемо.

Од 16. новембра у Канади, у Халифаксу, одржана је Парламентарна скупштина НАТО, где је Извештај о Русији представио Британац лорд Томас Мичел Џоплин. Наташа Јовановић је инсистирала да добије реч и у троминутном говору је рекла:

„Очигледно је да је известилац лорд Џоплин изгубио осећај за меру и нормалност и да ће наставити да износи нове оптужбе против Русије.

Оптужујете Русију да се меша у унутрашња питања и изборе у другим земљама, а ви из НАТО управо користите сва могућа средства за пропаганду како би креирали широм света поредак по вашем моделу друштва. Каква је ваша „демократија“, најбољи пример за то је бесомучна НАТО агресија на моју земљу Србију 1998. године после које сте омогућили албанским терористима да уз вашу помоћ изврше најмонструозније злочине. Од последица ваших бомби у Србији данас умиру људи и деца. Мој народ зна на шта све спремни и зато је огромна већина против НАТО.

У овом извештају кажете да је Русија окупирала Крим. То је најобичнија бесмислица, 2014. године 98 процената се на референдуму изјаснило да жели да се Крим врати под окриље Руске Федерације.

Русија је пријатељ Србије и штити наш суверенитет и територијални интегритет за разлику од вас који сте признали лажну државу Косово.

Према Русији се понашате агресивно и тиме што се ширите у источне чланице. Али ништа од тога. Апсолутно сте немоћни. Ви у НАТО сте довољно разједињени, а Русија све јача.

Ако сте заборавили да вас подсетим: Крим је руски, а Косово је српско!“

Наташина дискусија изазвала је чак 12 реплика. Литванка, Немац, Енглез...Наравно, Наташи реплика није дозвољена. То је НАТО демократија. А нападали су и њу и Србију и Русију.

Члан наше делегације напредњак Владимир Ђукановић реплицирао је и бранио став Наташе Јовановић на другачије мишљење. Рекао им је и да убијају људе и праве лажне вести.

Наравно да је било и оних који су у кулоарима изразили дивљење Наташи и њеној дискусији, поут делегата из Турске и Казахстана.

Најзабринутији због Наташине дискусије био је шеф наше делегације НАТО лобиста Драган Шормаз. Потрудио се чак и да за једне дневне новине пошаље изјаву и оптужи Натачу Јовановић да руши углед Србије пред његовим НАТО пријатељима. Шормаз, човек од угледа познат по крађи посланичког мандата. Наравно, Наташи није смео ни да се обрати.

Није први пут да Наташа Јовановић стаје у одбрану Русије на међунаордним скуповима. Чинила је то и раније, а сваку прилику користи са се избори за реч и пренесе ставове Српске радикалне странке. А то није лако у развијеним „демократијама“

Из последњег броја Велике Србије

Приредила: Вјерица Радета

ЗЛАТИБОР ЛОНЧАР

БИ ДА НАМ УЗИМА ОРГАНЕ

Посланици Српске радикалне странке оштро и аргументованосе у Народној скупштини супротставили доношењу Закона о пресађивању људских органа

Закон о пресађивању људских органа изазвао је велику буру у јавности. Не зна се да ли је већи страх од примене Закона или од чињенице да ће над применом бдети Златибор Лончар. Човек са злогласним надимком „доктор смрт“. Овај закон, када би остао на снази, био би сигурно највећи извор корупције. И најопаснији. Без претеривања, нова жута кућа у најави. Тешко је замислити какав би то ужас био. Свако ко се изричито не успротиви узимању органа потенцијална је мета. Поставља се питање колико би се заиста лечили људи после течких саобраћајних или неких других несрећа. Да ли би их лечили или брже, боље проглашавали мождану смрт?! Мождану смрт у којој је човек заправо жив, на апаратима. Да ли би код неких превладала етика и Хипократова заклетва или висока цена људских органа?! Поготово у иностранству. А, овај закон је улазница Србије у Борд Евротрансплата. То значи ми њима људске органе када затраже, они нама ако имају. Још један данак суманутог пута у Европску унију!

Не мислимо ми да би лекари масовно учествовали у овако монструозним радњама. Наши лекари су и стручни и савесни. Највећи број њих. Проблем је одредба Закона која прописује да ће о узимању органа одлучивати по два лекара у медицинском центру где се појави погодан пацијент и да ће та два лекара одређивати министар лично. Златибор Лончар, лично! Ова ћињеница уноси посебан неспокој.

Када и не би било сумњи у примену овог закона, његов кључни члан 23. морао би се огласити неуставним зато што је у супротности са члановима 23. и 25. Устава Републике Србије. Зато је Српска радикална странка упутила Уставном суду Иницијативу за оцену уставности члана 23. Закона о пресађивању људских органа. Очекујемо да Уставни суд донесе уставну, а не политичку одлуку.

СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА

Земун, Магистратски Трг бр. 3

14. септембар 2018. године

УСТАВНОМ  СУДУ  РЕПУБЛИКЕ  СРБИЈЕ

Б  Е  О  Г  Р  А  Д

ул. Немањина 26

ПРВИ  УЧЕСНИК:    Српска радикална странка, Земун Магистратски трг бр. 3. као подносилац иницијативе за оцену уставности (у даљем тексту: иницијатор) коју заступа др Војислав Шешељ, преседник Српске радикалне странке,                       

ДРУГИ  УЧЕСНИК: Народна скупштина Републике Србије, Београд Трг Николе Пашића бр. 13

И  Н  И  Ц  И  Ј  А  Т  И  В  А

за оцену уставности 

члана 23. Закона о пресађивању људских органа („Сл. Гласник РС, бр. 57/2018 од 25. јула 2018.)  

ОБАВЕЗНИ  ЕЛЕМЕНТИ  ИНИЦИЈАТИВЕ

Назив општег акта:

Закон о пресађивању људских органа који је Народна скупштина Републике Србије донела 24. јула 2018. године;

Назив и број службеног гласила у коме је општи акт објављен:

Закон је објављен у „Сл. Гласник РС, бр. 57/2018 од 25. јула 2018., а ступио је на снагу 2. августа 2018. године;

Ознаку одредбе општег акта чија уставност се оспорава:

Члан 23. Закона о пресађивању људских органа;

Одредбе Устава у односу на које се оспорава уставност општег акта:

Чланови 23. и 25. Устава Републике Србије;

Предлог, односно захтев како да се одлучи:

Прво:

Да Уставни суд на основу члана 45. тачка 1. Закона о Уставном суду донесе Решење о покретању поступка оцене уставности члана 23. Закона о пресађивању органа  („Сл. Гласник РС, бр. 57/2018), 

Друго:

Да Уставни суд на основу члана 45. тачка 1. Закона о Уставном суду донесе Одлуку којом ће да утврди да члан 23. Закона о пресађивању органа  („Сл. Гласник РС, бр. 57/2018) није сагласан са члановима 23. и 25. Устава Републике Србије.

Подаци о подносиоцу иницијативе:

Српска радикална странка, Земун, Магистратски Трг бр. 3 коју заступа др Војислав Шешељ председник Српске радикалне странке.

РАЗЛОЗИ  ОСПОРАВАЊА

Народна скупштина Републике Србије донела је 24. јула 2018. године Закон о пресађивању органа. Закон је ступио на снагу 2. августа 2018. године.

Чланом 23. Закона прописано је „Људски органи са умрлог лица могу се узети ради пресађивања уколико се пунолетни пословно способан давалац пре смрти томе није усмено или у писменом облику за живота противио, односно ако се томе у тренутку смрти није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете умрлог.

Изузетно од става 1. овог члана, ако умрло лице нема сроднике из става 1. овог члана, људски органи са умрлог лица могу се узети ако се томе, у тренутку смрти, није изричито успротивио побочни сродник закључно са другим степеном сродства.

Координатор за даривање људских органа, односно члан координационог тима, дужан је да чланове породице умрлог лица из става 1. овог члана, након утврђене смрти, на одговарајући начин упозна са даљим поступањем, као и условима за даривање људских органа из става 1. овог члана.

Са умрлог малолетног лица, које је за живота било под родитељским старањем, дозвољено је узимање људских органа само на основу писменог пристанка оба родитеља, односно једног родитеља уколико је други родитељ умро или је непознат.

Са умрлог малолетног лица које је за живота било без родитељског старања, дозвољено је узимање људских органа само на основу сагласности етичког одбора здравствене установе који се образује у складу са законом којим којим се уређује здравствена заштита.

Са умрлог пунолетног лица коме је за живота на основу одлуке надлежног органа делимично или у потпуности одузета пословна способност, дозвољено је узимање људских органа само на основу сагласности етичког одбора здравствене установе који се образује у складу са законом којим се уређује здравствена заштиша.

Са умрлог лица који није држављанин Републике Србије, односно нема стално настањење у Републици Србији, дозвољено је узимати људске органе на основу писменог пристанка супружника, односно ванбрачног партнера, родитеља, пунолетног брата, односно сестре или пунолетног детета умрлог лица.“

Сваки став овог члана споран је са аспекта Устава и гарантованих људских права.

Овај Закон, односно његов члан 23. у потпуности занемарује права зајемчена Уставом. Чланом 23. Устава Републике Србије прописано је: „Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.

Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других.”

Члан 25. Устава Републике Србије гарантује „Физички и психички интегритет је неповредив.

Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.“

Чланом 23. Закона о пресађивању људских органа грубо су погажене одредбе чланова 23. и 25. Устава. Не може се законом наметнути нешто што је супротно Уставу. Донирање органа ради пресађивања могуће је само ако је то искључива воља донора. Не може се донором звати неко коме се органи узимају мимо његове воље, а то представљати као добровољан чин.  Став 1. члана 23. Закона  прописује да се органи узимају са умрлог лица уколико се лице пре смрти није томе успротивило, усмено или у писаној форми.

Поставља се питање ко је то лице коме је неко усмено саопштио да се противи пресађивању органа у случају мождане смрти. И ако јесте шта је гаранција да ће то лице и пренети такву информацију у критичном моменту. Ово је апсолутно неодрживо и доводи у питање правну сигурност.

С друге стране, немогуће је очекивати да ће се људи који не желе да им се узимају органи ради трансплатације масовно обраћати  Управи за биомедицину. Из више разлога. Велики број становника Србије и не зна да им прети опасност да ће им бити трансплатирани органи у случају мождане смрти, а то заправо не желе. Чињеница је да су наши људи прилично неинформисани, а и информација о могућности да се успротиве узимању органа „стидљиво“ се појављивала у медијима, с очигледном намером да се обезбеди што већи број потенцијалних донора. Осим тога Србији још увек није покривена интернет мрежом, у многим местима мреже мобилне телефоније нису доступне, а постоје крајеви где нема ни фиксних телефона. Службени гласник ипак користе само они којима је то потребно ради посла којим се баве. Правници, пре свега. Како је онда могуће очекивати да ће људи из тих делова Србије бити у могућности да се изричито успротиве да им се органи користе за трансплатацију? А мождана смрт свакако може да им се деси.

Нереално је очекивати да млади људи размишљају о смрти и да их уопште интересује трансплатација органа. Нажалост, млади људи се најчешће повређују у саобраћајним несрећама и као последица тих несрећа долазе у стање мождане смрти. Могуће је да би велики број њих био против донирања органа, да  су евентуално о томе уопште размишљали.

Постоје људи који никада не би пристали да се њима трансплатира неки орган другог лица, али не би ни дозволили да се њихови органи некоме донирају. То су сви они који пристају на лечење, на операције, на сваку врсту медицинске помоћи, али мисле да треба да живе онолико колико им је Бог одредио, са органима са којима су рођени. Многи од њих не знају да могу Управи за беомедицину доставити изјаву да не желе да им се узимају органи ради пресађивања.

Сва та права гарантује Устав Републике Србије, али их крши члан 23. Закона о трансплатацији органа. Зато овај члан мора бити проглашен неуставним.

Питање мождане смрти је такође дискутабилно. Посебно међу лаицима за медицину. Човек у фази мождане смрти је још увек жив, уосталом органи и не могу да се узимају од лица која нису жива.

Узимање људских органа од умрлог лица због пресађивања другом лицу, како прописује члан 22. Закона о пресађивању људских органа, може се извршити искључиво после дијагностификовања и утврђивања смрти на основу медицинских критеријума. Смрт таквих лица по неуролошким критеријумима утврђује комисија од два доктора медицине! Интересантан је став 4. овог члана према којем „Медицинске критеријуме, начин и услове за утврђивање смрти, као и састав и начин избора комисије прописује министар“. Ко би се усудио да одлуку о завршетку свог живота повери актуелном министру, с обзиром на бреме које он носи на свом имену, ко би имао поверења?! Или, шта ако неки будући минисатар здравља не буде лекар? То је свакако могуће.

Наравно, постоје људи који су спремни да прихвате да им два лекара дијагностификују и утврде мождану смрт. И ако желе, треба им то и омогућити. Зато смо уверени да није могуће прихватити одредбу која прописује да се то неће десити ономе ко се изричито супротстави, већ то треба омогућити ономе ко жели и то тако што ће такво лице унапред потписати  изјаву своје воље и на тај начин добровољно постати донор органа.

Расправа о члану 22. Закона о пресађивању људских органа је превасходно за медицинску струку, али судије Уставног суда га свакако морају имати у виду код проглашења неуставним члана 23. овог закона.

Ставом 2. оспораваног члана 23. Закона о пресађивању људских органа прописано је да чланови породице могу да се успротиве узимању органа њиховог сродника у тренутку смрти. Тренутак смрти утврђује комисија од два члана по избору министра. Оспоравани члан не објашњава шта се дешава ако нико од законом прописаних сродника физички није присутан у здравственој установи где се прогласила смрт њиховог сродника. Тумачењем духа и циља Закона закључује се да би се од таквог лица узели органи ради пресађивања. Чланови породице могу се појавити у здравственој установи у току хирушког захвата или по његовом завршетку и њихова изричито противљење није могуће, а ситуација да се то деси је апсолутно могућа. Лице може доживети несрећу и ван места боравка, свог и чланова своје породице. За утврђивање мождане смрти није потребна ничија сагласност и за такву одлуку двочлане комисије не може дуго да се чека, за узимање органа ради пресађивања још мање. Злоупотреба овакве ситуације била би директно кршење чланова 23. и 25. Устава Републике Србије, а очигледно је да је злоупотреба могућа и веома вероватна.

Став 3. Закона у колизији је са ставом 2. Ставом 3. прописано је да је координатор за даровање људских органа дужан да чланове породице након утврђене смрти упозна са даљим поступком. Како након утврђене смрти, ако став 2. каже у тренутку смрти?! И како у ситуацији описаној у претходном пасусу?

Став 4. члана 23. регулише поступање са малолетним лицима без родитељског старања. Сагласност за узимање органа од малолетних лица даје етички одбор установе у којој је констатована мождана смрт алолетног лица. Занемарује се чињеница да свако малолетно лице има некога ко се стара о њему. Ако нема родитеље, има старатеље, хранитељске породице или у крајњем случају центар за социјални рад. Зашто се нико од њих не пита и како се у таквим тренуцима утвђују такве лињенице? Закон не даје одговор на то питање, али став 4. члана 23. Закона испуњава своју сврху јер омогућава узимање органа малолетних лица, фактички без питања и без ичије сагласности.

Слично је и са лицима којима је делимично или у потпуности одузета пословна способност. У ставу 5. члана 23. прописано је да се за узимање органа од оваквих лица врши уз сагласност етичког одбора. Чланови породице се не помињу. А мора постојати неко ко је у поступку одређен да се стара о лицу којем је делимично или у потпуности одузета пословна способност. То свакако није етички одбор здравствене установе у којој се констатује „смрт“ лица са делимично или у потпуности одузетом пословном способношћу.

Став 6. оспораваног члана прописује под којим условима се узимају органи страним држављанима. И каже да је то могуће само уз писмени пристанак чланова породице. То је најчешће немогуће обезбедити јер се странцима може десити смрт док су на пропутовању кроз Србију. И то без иког од чланова уже породице. Да ли ће координатор у овом случају поступати у складу са ставом 3. члана 23. Закона што му даје могућност да потребну сагласност прибави накнадно.

Велико је неповерење и страх становништва од примене овог закона. Не треба занемарити чињеницу да у Србији још увек нема помака у истрагама око несталих беба и сумњи да су нестајале баш у медицинским установама. А и без обзира на то, чланом 23 Закона крше се права која гарантују чланови 23. и 25. Устава Републике Србије.

Слично је и са чланом 24. где је у ставу 1. тачка 2. предвиђено да ће доктор медицине, пре узимања људскух органа, проверити „услове пристанка, односно непостојање противљења из члана 23. овог закона“

Да ли је ово уопште могуће?! Од констатовања мождане смрти до узимања људских органа време је ограничено и доктор медицине мора да брине управо о томе и да организује узимање органа. Како ће тај доктор медицине установити „непостојање противљења“, ако је противљење усмено? Како ће утврдити ко су лица која треба да се изјасне о узимању органа? Ово је апсолутно непримењиво и непоуздано. Најгоре, управо ова одредба може бити извор корупције и злоупотребе.

Много једноставније, а што је најважније у складу са Уставом Републике Србије, би било да се свако жели добровољно пријави да жели да буде донор људских органа након евентуалне мождане смрти, да постоји регистар таквих лица и да се подаци добијају једним потезом на компјутеру.

Уколико Уставни суд донесе једино могућу одлуку да члан 23. Закона о пресађивању органа није сагласан са члановима 23. и 25. Устава Републике Србије, онда би у правно-техничкој редакцији Закона одредбе чланова 22. и 24. претрпеле одговарајуће измене.

Тачно је члан 23. предвиђа могућност да се сродници „умрлог“ лица могу непосредно после проглашења смрти њиховог сродника успротивити узимању органа. Нехумано је тражити од сродника у таквим тешким животним ситуацијама да се изјашњавају на те околности. Још важније, правно је неодрживо. Поставља се питање да ли су, на пример родитељи који изгубе дете, у стању потпуне урачунљивости у тим тренуцима. Да ли су у стању да чују и схвате питање? Посебно је спорно ако доктор медицине потврди да су родитељи, или други сродници означени у Закону дали усмени пристанак за узимање људских органа од њиховог сродника. Како се може гарантовати да су то заиста учинили? Или. Шта ако их тај доктор медицине обмане да је њихов сродник унапред дао усмену сагласност да се не противи узимању органа? На крају, да ли блиске сроднике неко уопште пита да ли се изричито супротставља узимању органа од њиховог сродника. Закон предвиђа да они могу да се успротиве, али нико у здравственој установи нема обавезу да им то тражи. Закон нема одговор ни на питање како се у тако ограниченом временском периоду утврђује степен сродства. Теоретски је могуће да се уместо члана породице умрлог лица појави лице чији члан породице чека на трансплатацију неког органа, да се лажно представи и саопшти да се не противи узимању органа са умрлог лица. Закон је оставио такву могућност којом би се на најгрубљи могући начин погазиле Уставом гарантована права и лица чији би се органи евентуално узели ради пресађивања другом лицу, али и права његових сродника. Идентификација сродника и утврђивање степена сродства у таквим тренуцима  је немогуће. Не може се очекивати да чланнови породице када приме вест о трагичном случају, пре одласка у здравствену установу сврате у општину по извод из матичних књига да би доказали степен сродства са лицем за које се чека да се прогласи мртвим (да ли се чека?!), а само тако идентификовани би могли да се изричито успротиве узимању органа од њихових сродника.

Много је питања на која спорни члан 23. Закона не даје одговоре и истовремено доводе у сумњу и уставни основ и правичност овог члана.

Очигледно је једино то да је Закон донет да би се обезбедио што већи број лица којима би се могли узети органи ради пресађивања и да би се обезбедио довољан број органа како би Србија била примљена у Борд Евротрансплата, како је обећао актелни министар.

Обећања која дају представници власти који желе да уведу Србију у Европску унију не могу да обавезују Уставни суд Републике Србије јер Уставни суд није политички орган и једино о чему мора да води рачуна је поштовање Устава и заштита уставности и законитости.

Члан 23. Закона о пресађивању органа је атак на физички интегритет појединца и зато Уставни суд мора донети одлуку да тај члан није у сагласности са члановима 23. и 25. Устава Републике Србије.

У складу са наведеним чињеницама предлажемо да Уставни суд утврди да члан 23. Закона о пресађивању људских органа  („Сл. Гласник РС, бр. 57/2018 од 25. јула 2018.)   није у сагласности са члановима 23. и 25. Устава Републике Србије.

                                                                               СРПСКА  РАДИКАЛНА  СТРАНКА

                                                                                                Председник

Др Војислав Шешељ