11. сазив Парламента

Од обнављања вишепартијског система у Србији прошло је двадесет и шест година. Логично би било очекивати да смо у међувремену достигли озбиљан ниво парламентарне демократије. Било би логично, али није се десило. Најразвијенију парламентарну демократију имали смо у прим скупштинским сазивима. Онда је дошла „демократија“. Она на булдожеру. Тада је скупштинска већина почела да терорише мањину. Кроз Пословник Народне скупштине. И постепено укидање функције народног посланика. Који мора да има могућност, а има и обавезу, да говори о свим актуелним темама.

Скупштинске већине су сваки пословник прилагођавале својим интересима. Да се што мање чује и сазна. Да грађани „не примете“ шта им који предлог закона у ствари значи. То су постизали тако што су сваки пут када посланици „открију“ могућност да говоре мењали пословник. Корак по корак дошло се до тога да председавајући покушава да усмери народног посланика о чему треба да говори. У времену које је пословником сведено на минимум. И новчаним казнама. Већ шеснаест година најчешће речи које изговарају председавајући су „тема“ и „време“. А ни тема ни време не смеју бити ограничавајући за народног посланика. Народ очекује супротно. Народни посланик то мора да поштује.

Рестриктивним пословницима посланицима је фактички онемогућено да критикују и контролишу извршну власт. А то им је основна функција. Поготово посланицима опозиционих странака. Уместо тога посланици владајућих коалиција се понашају као адвокати извршне власти, а опозициони се ућуткавају пословником.

Истина у претхода два скупштинска сазива и није било праве опозиције. И власт и опозиција су делили такозване европске вредности па се и због тога изгубила парламентарн функција Народне скупштине.

Повратком српских радикала у Народну скупштину поново ће се чути глас опозиције и озбиљна, аргументована и квалификована критика власти. Верујем по неком новом истински демократичном пословнику. Овај привремени мора да се мења. Верујем да хоће. На овај пословник највише примедби имају посланици Демократске странке и свих њених појавних облика. Творци овог најрестриктивнијег акта. Напредњацима би то требало да буде наук. Пословник мора да одговора посланицима опозиције. Јер ниједна власт није вечна. Ни напредњачка.

Сила се сваком кад тад обије о главу.

"УДЕЛИ МИ" И ЦЕНЗУС КОАЛИЦИЈЕ

На ванредним парламентарним изборима који су одржани 24. априла ове године изборни цензус прешло је седам изборних листа. Пет мањинских листа прешло је природни праг и освојили укупно 7 посланичких мандата. У духу Закона о избору народних посланика било би логично да је у овом скупштинском сазиву формирано седам посланичких група, уз могућност удруживања самосталних посланика са мањинских листа у једну посланичку групу.

Али, било је другачије. Формирано је шеснаест посланичких група. Са тенденцијом повећања броја.

„Удели ми“ странке у Народну скупштину је увео Александар Вучић на својој изборној листи, а цензус коалиције амерички амбасадор Скот, на својим неформалним изборним листама. Добро, ни Скот не би могао сам.

Све ове странке појединачно  би освојиле по неки промил или проценат гласова, али оне ће ведрити и облачити. Они ће доносити одлуке по вољи Владе Србије. Они ће уцењивати за утицајна и добро плаћена радна места и државне функције. Они могу све јер им је тако „удељено“. Предизборне коалиције обесмишљавају утврђивање изборног цензуса јер и странка са два промила гласова може постати парламентарна. И учествовати у извршној власти. И условљавати. Бесмислено је да странке које скоро да и немају чланство постану парламентарне. Она политичка партија која нема подршку бар 5% грађана мора остати ванпарламентарна. Све остало је злоупотреба, трговина и задовољавање појединачних интереса.

Овај скупштински сазив најбоље осликава злоупотребу закона. А закон је јасан. У Парламент улазе странке које освоје најмање 5% гласова бирача који су гласали. Све остало је превара. И предизборна и постизборна. Можда термин изборна листа у закону дозвољава и овакво тумачење. Дух закона не дозвољава. А и неморално је. Као што је неморално и силом и страним утицајима ући у Парламент.

Српска радикална странка је једина политичка партија која је на изборе изашла самостално, поштујући и закон и народ. И вољом бирача појединачно је друга по снази у Народној скупштини Републике Србије.

О овоме се ћути да се не би покварила идила Вучићеве „убедљиве победе по вољи народа.“

НЕПРИНЦИПИЈЕЛНА БОРБА ЗА МЕДИЈЕ

Промена руководства и уређивачког тима Радио - телевизије Војводине изазвала је велику медијску пажњу. Чуо се глас неких новинарских удружења, самозваних „независних“ аналитичара, јавних личности, али и политичара. Тачније, посебно политичара.

Некима је обавеза да се баве медијима. Али, не на овај начин. Не могу се штити изабрани новинари и изабрани медији. Мора се штитити независност медија. И борити против медијског мрака. Али, стварно. Посебно у такозваним јавним сервисима.

Можда бих и прихватила разлоге који се износе против смена у Радио – телевизији Војводине када би ово сада било први пут. Али, није. Ови смењени изабрани су и постављени на исти начин као и ови сада изабрани и постављени. Можда бих и прихватила разлоге против смена да сам у последњих годину и по дана чула или прочитала да се неко од ових букача јавно запитао зашто на Радио – телевизији Војводине ниједанпут није гостовао проф. др Војислав Шешељ. Човек који се дванаест година у Хашком трибуналу борио за националне интересе. И победио. Нису се питали ни зашто није имао ниједно гостовање на Радио – телевизији Србије. А морао је. И морали су да се побуне. И новинарска удружења, и аналитичари, и јавне личности. Па и политичари. Бар онда када су прављене емисије о др Шешељу, а у студијима није било ни њега нити било кога из Српске радикалне странке.

Не замерам телевизијама са националном фреквенцијом које јавно имају газду. Они имају право да бирају. Ови са неформалним газдама то не би смели. Они морају да се руководе интересима свих грађана Србије. Не само изабраних по њиховом, или укусу њихових невидљивих газда. Морали би зато што имају статус јавних сервиса. И зато што их финансирају грађани Србије. Два пута. Кроз порезе и доприносе које уплаћују у буџет Србије и кроз наметнуту таксу   коју тешко могу избећи јер је везана за рачун о утрошку електричне енергије.

Да се разумемо. Не очекујем ја ништа бољи третман на РТВ ни после ових смена. Само доказујем да се и представници претходних и актуелног режима понашају на исти начин. И једни и други ће учинити све да остваре потпуни утицај на што је могуће више медија. Ни једнима ни другима није стало до медијских слобода и зато немају право да се буне када буду лично погођени. Када њихови уредници и новинари буду замењени онима који су сада неком другом „наши“.