Одавно ме лоша вест није погодила као она од 2. марта о тешкој болести мог колеге, пријатеља и брата Зорана Красића.
Од тога дана до 12. априла бринула сам и надала се. Мислила сам да такав стена човек мора победити. Сви смо се надали и веровали. Веровао је и он. И борио се. До последњег дана.
Разговарали смо сваки дан. Виђали се док је био у болници. Причали о свему. Шалили се. Понекад сам му очима, и поред речи оптимизма, видела и безнађе. А он ми је једанпут, када није био у баш добром стању, а ја му се смешкала, рекао: "Не бој се! Што си се уплашила?" Ја, луда, мислила неће приметити! Није му промакло. А и како би?! Сувише смо се добро познавали.
Присећам се Зорана из студентских дана. Тада смо се упознали. Пре више од четрдесет година. Он студент нишког, а ја сарајевског правног факултета. Срели смо се двадесетак година касније. Почетком 1997. године. На једном страначком састанку у Париској улици у Београду. Кренули смо једно према другом и готово истовремено изговорили: "Јеси ли ти онај Красић...? Јеси ли ти она Вјерица...?" Присетили се Марша студената права тадашње Југославије који је организовао Правни факултет у Нишу, а главни организатор био он, Зоран Красић. Краса, тако су га звале Нишлије, а прихватили сви ми који смо им тада били гости. Обоје смо били изненађени колико смо о том Маршу имали да причамо и колико се људи, који су тада били ко зна где, сећамо.
И, ето. Тако је почело и трајало до 12. априла. Сарадња, пријатељство, борба, порази, победе...Све смо делили. И свашта истрпели. Увек сигурни да Идеологију српаског национализма и Војислава Шешеља нећемо издати па макар "`леба не јели", како је Зоћа знао да каже.
Немогуће је израчунати колико смо времена провели заједно. У Централи Српске радикалне странке, у Народној скупштини Републике Србије, у обиласку страначких одбора и скупова широм Србије...
Дешавало се да по цео дан ни реч не изговоримо. Свако задубљен у свој компјутер. Посебно када се радило за Хаг. Истина, као правни саветник др Војислава Шешеља Красић је радио највише. Он је увек радио најтеже и најобимније поднеске. Драго ми је да су сви објављени у Шешељевим књигама.
Када смо одлазили на терен једва смо успевали да кренемо из одбора. Сви су хтели да причају са Зораном, а он је за свакога имао и времена и разумевања. Човек је просто био обожаван.
Заједно смо урадили хиљаде амандмана и сваки образлагали на седницама Народне скупштине. Некада и по целу ноћ. Боже, какав је то човек био! Сваки пут када завршим писање амандмана пре њега питала бих да ми да да му помогнем. И сваки пут је одговарао:"Иди ти Вјерка, брзо ћу ја." Ако он заврши пре мене само би пришао и узео део мог материјала да помогне.
Наравно, било је и времена за разговор. И то је некада трајало сатима. Причали смо о стању у Србији, о политици, о Странци, о Шешељевом тамновању...о свему. Наравно, делили смо и приватност. И лепе и ружне ствари. Поделили смо много тајни, сигурни да оно што кажемо једно другом остаје међу нама. Било је и тешких тренутака, али ми сузу никада није видео. Не зато што не бих заплакала пред њим већ због тога што ја ретко плачем. Мислила сам да нећу ни када се ово деси. Али, драги мој Зоћо, морам. Ово баш боли!!!
Недавно ми је рекао да је он заправо срећан човек. Ради оно у шта верује. Има дивну породицу. На своју Биљану, Тару и Драгана је био веома поносан. Прихватио је као рођене и Тариног Марка и Драганову Милу, задовољан што су како је рекао "дивна деца из честитих породица".
Недостајаће ми дружење и пријатељство са Зоћом. У ствари, већ недостаје. Никада нисам имала, нити ћу имати, таквог пријатеља. За више од двадесет година никада се нисмо ни споречкали Различита мишљења смо увек успевали да ускладимо у заједничко. Сваку муку лечили смо нашим интерним шалама и веровали да после кише долази сунце. Са оптимистом какав је он био није ни могло другачије.
Нисам желела да ово моје јавно опраштање од великог пријатеља, великог човека и саборца буде патетично, али није ни могло без емоција.
Кажу, кога нема без њега се може. Када је у питању Зоран Красић и ово ће бити тешко. Скоро немогуће. Задао нам је тешке задатке и наставићемо. Завршићемо све што он није успео.
Нека му је лака земља! Бог душу да му прости!
