7553 САВЕТНИКА КОЈИ ТО НИСУ

Када је ономад Динкић уништавао државне банке и делио отказе медији су нас убедили да службенике не треба да жалимо зато што жене које су тамо радиле протестују у бундама. А била зима. Жене са више година или деценија радног стажа. Имале бунде. Какав грех! Тада много мањи од Млађиног који је Народну банку запосео са пушком у руци. Али медији су свој задатак испунили. Затварање државних банака свело се на гнушање и презир над онима који су добијали отказе. Било је и злурадости. Само зато што су били пристојно обучени.

Да се тада показало више саосећања и хуманости, да се тада дигао глас против отказа и уништавања државне имовине, да се уз новине још понешто читало...можда бисмо кренули у бољем правцу. Да народ није био изманипулисан?!

Данас је исто. Манипулацијама уз помоћ медија постижу чудесне резултате. Сада је на делу стварање отпора према државним службеницима и унапред радовање што ће десетине и стотине хиљада људи добити отказе. Јер, они су саветници.

Ових дана се у медијима пребројавају саветници у државним органима. Кажу има их 7553 само у Влади Србије. Свакоме ко то прочита подигне се коса на глави и свесно или несвесно пожели да сви они добију отказе. Да остану на улици. Са породицама. А суштина је да тих 7553 људи нису "они" саветници. Они се само тако зову.

Закон о државним службеницима сва извршилачка радна места сврстао је у: више саветнике, самосталне саветнике, саветнике, млађе сараднике, сараднике, референте и млађе референте. Е, то је тих 7553. И њиховим отказима ће се Србија радовати. А они су само људи који тамо стварно нешто раде. Извршилачка радна места, како каже закон. Њихове плате су између 25 и 100.000 динара. Отприлике. И многи ће постати социјални случајеви. Многи су једини запослени члан у породици. Многи подстанари. Истина има и запослених по партијској линији. Углавном због заслуга чланова уже и шире породице, кумова, пријатеља...Они су само тражили и имали среће и да добију посао.

Прави саветници, они који добијају зараде у ковертама, због чијих зарада се злоупотрбљавају функције и цвета корупција, су они које су медији "заборавили". Тих саветника Србија треба да се ослободи, јер они саветују режимлије како да Србију што је могуће више униште. И раде то успешно. За много пара, наравно.

Шта сада раде Доминик Строс Кан, Гузенбауер, Франко Фратини, млађани Крстић и ини знани и незнани?! Они као не троше паре из буџета. Не званично. А они у ствари уништавају буџет. И приходну и расходну страну. Они га кроје у интересу ММФ, а наштету државе Србије и свих грађана који у њој живе.

Њих медији не пребројавају. Избројали су 7553 саветника, који то заправо нису, али им не успева да преброје агенције, канцеларије, савете и остале парадржавне органе. А тамо су баснословне плате. И ништа се не ради. Тамо су и партијски кадрови.

Зато је добро не наседати на медијске кампање. Оне су, нажалост, увек у служби режима. Зато је неопходно пре осуде прочитати још понешто. Не само новине.

НАРОДНА СКУПШТИНА СЕ ШТИТИ, ПОСЛАНИК СЕ КРИТИКУЈЕ

Данима почињем да пишем на ову тему, али одустанем. Ипак морам. Знам да ризикујем да можда нећу бити исправно схваћена. Морам. Ово је битно.

Годинама уназад траје медијски линч народних посланика. Те високе им плате, те јефтина храна. Возе се државним аутомобилима, а троше народне паре. Спин који се одлично прима у јавности. Почело је од криминалних приватизација. Из тог времена. Људи масовно остајали без посла и требало је наћи тему која ће им скренути пажњу са правих криваца за њихову несрећу. Кривци су у ЕУ и режимима који подржавају сумануту идеју да Србија треба тамо да иде. Чини се неспојиво. Знам. Али је тако. Циљ је уништити ауторитет институција система. Почели су са Народном скупштином. Посланици пред очима јавности, најчешће у полупразној сали. Људи незадовољни сопственим животима, а медији намећу тему.

Да ипак не будем погрешно схваћена. Не браним народне посланике. Нико не може посумњати да сада имам било какав интерес за то. Браним Устав Србије,  браним парламентарну демократију, браним право грађана да буду бирани и да бирају.

Народне посланике треба критиковати. Појединачно. Или као посланичке групе опозиције. Или посланичке групе власти. Тако може, али не на начин да се код народа ствара отпор према Скупштини, а то значи отпор према законодавној грани власти. Једној од три. Друга је извршна власт, односно влада, а трећа судска грана власти. Извршна власт успешно већ 14 година усмерава критике само на законодавну власт. Они су недодирљиви. У медијима. Као и правосуђе које је инструмент у рукама извршне власти.

Ја свакодневно критикујем посланике зато што мислим да лоше раде свој посао. Када би га добро радили, радили би веома тежак и одговоран посао. Критикујем Мају Гојковић која се понаша противпословнички. Вређа народне посланике. Упада им у реч. Коментарише. Дискриминише посланике опозиције. То не значи да председник парламента не треба да постоји. Треба. Критикујем бахатост посланика власта. Критикујем млитавост посланика опозиције. Критикујем све које који не долазе на посао. Који не читају предлоге закона. Који јасно и гласно не објашњавају шта грађани добију, а шта губе усвајањем одређеног закона. То не значи да народни посланици не треба да постоје. Треба. И то баш 250. Прича о смањењу броја посланика треба да послужи да грађани гласају за промену Устава. Срећни што ће смањити број посланика неће приметити да се из Устава брише преамбула, да се стварају услови за даље распарчавање Србије. Те стварно важне ствари треба "покрити" овим другим, као, важним.

Зашто нема кампање за укидање агенција; ем су неуставне, ем ништа не раде, ем су прескупе. Или, кампање за укидање економских амбасадора. Стотине њих раштрканих по белом свету. Без конкретних обавеза. Са конкретним платама. И они су неуставна категорија.

Посланици нису. И не троше народне паре. То је популистички спин. Истина је да сви треба да плаћамо порезе и таксе. Истина је да та средства иду у буџет. То су државне паре којима управљају надлежни државни органи. Не народ. Народ треба да прати како се та средства користе и на основу чега се повећавају порези и таксе. О томе се води рачуна на дан избора. И на основу тога се бира. Не на основу пакетића и лажних обећања.

Не занима ме Борко Стефановић. Али, има право да службеним скупштинским аутомобилом оде на неки састанак. Има и обавезу. Да аргументовано критикује власт. Службени аутомобил има право да користи и Зоран Бабић, који је народни посланик, али је у Скупштини портпарол Александра Вучића. То не би смео. И због тога га критикујем. Не због јефтиног ручка у ресторану.

Седнице Скупштине увек морају бити јавне. Народ треба да прати рад посланика и да странке које су их послале у Скупштину кажњава или награђује на основу њиховог рада. Скупштина мора да се поштује и кад је чине лоши посланици или посланици лоших странака. Оних који не мисле о државном интересу па зато и форсирају медијски линч Народне скупштине и тако прикривају свој лош рад.

ВУЧИЋ И ПОПЛАВЕ

Мајске поплаве које су нас задесиле, уплашиле су , али и мобиласале су целу Србију. Јављали су се добровољци за подизање насипа, волонтери су били на сваком месту где је то потребно, помоћ у храни и одећи стизала је са свих страна, угроженима су обезбеђивани смештаји, људи су нудили викендице, празне станове, збрињавали угрожене у сопственим домовима. На већ чувени 1003 број послато је безброј порука. Не верујем да постоји и један корисник мобилног телефона који није послао бар једну поруку, угоститељи су нудили пиће за послату поруку. Фејсбуковци и твитераши су проводили ноћи поред компјутера и мобилних телефона и наводили надлежне до најугроженијих. Спашени су многи животи. Стизала је помоћ и из иностранства. Помогли су и анонимни и јавне личности. Само је Влада Србије заказала.

Вучић и његови су само обећавали. Он је ту општенародну трагедију умешно искористио за личну промоцију. Јавне седнице, викање на министре, намештено сликање поред водених бујица, наводно непроспаване ноћи...и сви остали видови рекламе резултирали су "лепим" телевизијским емисијама, шареним лажама и суровом свакодневницом и безнађем поплављених.

Нико не зна колико је тачно средстава прикупљено за санирање последица од поплава, а посебно се не зна како се и где троше прикупљена средства. Марко ЦЕСИД Благојевић "чува" и средства и податке. Повремено прети локалним самоуправама, а редовно их критикује и сву кривицу због неуспеха Вучићевог режима сваљује на њих. И добро му иде. Медији прате само оно што он каже. Све је мање репортажа из Обреновца, Крупња, Параћина...А тамо је живот стао, људи живе под шаторима, месецима једу паштету и хлеб и чекају. Већ прилично свесни да неће дочекати оно што им је обећано.

Мајска обећања да нико до септембра неће бити без крова над главом  претворила су се у септембарска да ће сви бити у својим кућама до новембра. Понекад кажу пре зиме. Можда рачунају на климатске промене и надају се да ће нас зима мимоћи. Оне у шаторима сигурно неће.

Повод за овај текст су најновије поплаве у Кладову и Неготинској Крајини. Тамо су насеља одсечена од света, поплављене куће и имања, пријављена и прва жртва поплава. Тим људима мај је дошао у септембру. У медијима су тек трећа или четврта вест, нема их на насловним странама. Изостале су и јавне седнице и лажна обећања. Супермен никога није спашавао, није се ни сликао. Можда ће у среду да би се тим снимцима покрила вест о смањењу плата и пензија. Ионако нешто мора да смисли. Ово би било баш згодно.

Мене Вучић и ови његови није разочарао. Не може. Знам да све ради у корист своје промоције и знам да му лажи најбоље иду. Разочарана сам што је у људима убио вољу да помажу, да саосећају. Убио је човека у људима.

Зато, због Вучићевих лажних обећања, због сакривених или ненаменски потрошених пара прикупљеним за мајске поплаве, због шатора и паштета, ове, септембарске, поплаве никог више не интересују. Не прикупља се помоћ, нема СМС-ова, донатора, волонтера, организованих акција на фејсбуку и твитеру. Људи су преварени, понижени, изманипулисани, и неће то више себи да дозволе.

Вучићу то одговара, уз апатију народа и контролу медија не преузима одговорност за поплављене у Кладову и околини. Нико га на то не тера, а он сам...зашто би? Њега народна мука никада није интересовала. Знам, као што знам да је и поплављенима у септембарским поплавама потребна помоћ.

КАДА СЕ УСКОРО ВРАТИ У СРБИЈУ

"Када се за неколико дана вратим у Србију..."  реченица др Војислава Шешеља са сведочења у поступку који се пред Хашким трибуналом води против Горана Хаџића је оставила најснажнији утисак. Код неких је изазвала страх, код других појачала мржњу, код многих пробудила наду...Нико није остао равнодушан, али, нажалост, велики број људи у Србији није је ни чуо. Као ни једну другу реченицу из дводневног сведочења. Нису је чули они који не користе интрнет ни они који немају кабловску телевизију. Таквих је у Србији највише. Али, то је усуд др Шешеља и његових српских радикала у времену "слободних" медија и "развијене" демократије режима Александра Вучића.

Шешељево сведочење у Хаџићевом поступку, као и свако појављивање у хашкој судници, је више од сведочења у конкретном предмету. То је сведочење о времену које смо преживели и сведочење о истини коју поданички проевропски режими у Србији покушавају да сакрију од јавности.

Кључна тема о којој је др Војислав Шешељ сведочио односи се на злочин на Овчари. За овај злочин изречене су већ неке пресуде у Хашком трибуналу, али и у Суду за ратне злочине у Београду. Осуђени су и неки стварни виновници овог страшног злочина, али и неки потпуно невини људи. О томе је говорио Војислав Шешељ. Аргументавано, са пуно чињеница. Јавно је говорио о улози Весне Босанац у реализацији злочина на Овчари, али и о Александру Васиљевићу и његовој улози и упорном прећуткивању тих чињеница од стране свих досадашњих режима у Србији.

Наравно, није изостао ни Шешељев час историје и по ко зна који пут је показао колико је исправна идеологија за коју се бори и због које страда. Заиста је имало шта да се чује. Да се подсете они који знају, али и да науче они који до сада нису.

Невероватно ми је да из ова два дана Шешељевог бриљантног наступа у Хагу медији у Србији нису издвојили бар једну реченицу коју би представили јавности. Макар оно када је помињао Николића и Вучића као добровољце у последњим отаџбинским ратовима. Или баш због тога нису. Ни речи.

Нешто ме ипак одушевило. Не у медијима. На интернету. На званичној фејсбук страници Војислава Шешеља. Група младих људи, чланова Српске радикалне странке, коју предводи Шешељев син Никола и који брину о тој страници покренули су акцију прикупљања фотографија на којима се види подршка председнику српских радикала. И видим младе људе који седе испред монитора и прате сведочење или поносно држе заставе са Шешељевим ликом, или оне који су својим бебама обукли мајице са ликом свог председника, оне који деле пропагандни материјал, и све њих који на тим фотографијама недвосмислено показују да су поносни што су Шешељеви следбеници. Па ми драго, мислим џаба ти Вучићу медијска блокада, џаба ти форсирање Европске уније; младост Србије одраста уз идеологију коју је Војислав Шешељ учинио бесмртном.

Поред озбиљног, аргументованог и стручног изношења чињеница др Шешељ је у току сведочења показао и да га није напустио његов препознатљиви дух и спремност да се у свакој ситуацији нашали. Ја то знам, али Вучићевим "новинарима" ни то није било интресантно. Они су били заокупљени информацијама са које стране је, на вечери код кинеског премијера, седео Александар Вучић. О томе су извештавали као да говоре о Лазаревој вечери пред одлазак на  бој на Косову. Оном Косову које је Вучић добровољно предао у шиптарске руке. Због Европске уније!