ОШ "ШЕИК КАЛИФА БИН ЗАЈЕД ЕЛ НАХЈАН"

Давне 1903. године Краљ Петар је посетио Стари Рас, насеље Дојевићи. Тамо је била основна школа и наденуо јој је име "Растко Немањић Сава". Чини се најлогичније име за школу. По српском просветитељу, касније и светитељу Сави. И никада то у Новом Пазару никоме није сметало. Много Пазараца, и Срба, и муслимана, завршили су ову основну школу. Школовали се даље. Постали стручњаци у својој области. Живе и у Новом Пазару и у другим местима у Србији, али и широм света. Поносни на своју основну школу и згранути најновијом одлуком Александра Вучића и његовог пријатеља бин Заједа. Ако је и од пријатеља, много је.

Распитах се ових дана код пријатеља из Новог Пазара где се тачно налази та школа. Објаснише ми. "Знаш оно кад смо ишли у Сопоћане, на оном брдашцу лево." Значи, ако се иде до Сопоћана сада се мора проћи поред Шеика Калифа бин Заједа ел Нахјана. 

Лепо је да представници власти обезбеђују средства и да се обнавља или гради инфраструктура у осиромашеној и опљачканој земљи. Лепо је, али то не сме да се прихвата уз губљење достојанства. Да ли је могуће да су толико ниско пали? Да ли ови људи имају границу испод које се не иду? Знају ли за понос, историју, традицију...?

Основна школа "Растко Немањић Сава" у Новом Пазару није радила. Зграда је била у рушевном стању. И требало је да се поправи. Пропуст и грех је на локалним властима и надлежном министраству. Не само актуелним, већ и онима пре. И не само за ову школу. Пропуст и грех је што се дозвољава да се иједна школска зграда уруши. Толико сиромашни ипак нисмо. Никада нисмо ни били. Ствар је небриге и немара. И онда се појави неки Вучић са жељом и амбицијом да у свему буде "први пут у  историји". И не први пут у историји нашао је донатора за реновирање оронуле школе. Није у питању нова школа како преносе медији да би смањили срамоту због имена школе. Темељи су стари, зграда је новоизграђена. И назив је нови. Први пут у историји. Овај пут стварно.

У реду је и пристојно захвалити донатору на поклону. У реду је и на зграду поставити таблу и написати ко је донирао средства за изградњу школе. Није у реду мењати назив. Из Основна школа "Растко Немањић Сава" у Основна школа "Шеик Калифа бин Зајед ел Нахјан".

Не могу ни да замислим првачиће који ће, пре слова, морати да науче назив школе. Слова ће свакако лакше научити. Када савладају назив школе схватиће да су их без њихове воље понизили и осрамотили.

И болница у Новом Пазару добила је сличан и назив. Зове се "Зајед бин Султан ел Нахјан". Дечији вртић је боље прошао. Зове се "Абу Даби". Ако ништа друго, бар се лакше памти. Шалу на страну. Ово је озбиљније него што се чини. Понижење, гажење достојанства, бламажа, срамота,  продаја вере за вечеру. Безобразлук. И страх. Шта би могло да се деси када би неко из породице газда Емирата одлучио да донира неки новац и за уређење манастира Сопоћани. Или, ако би неке донације добили од Немачке, Аустрије, Америке...Да ли би и у том случају наше установе добијале имена по Ангели, Курцу, Обами. Или по Билу Клинтону по узору на сепаратисте у Приштини.

Што се тиче ове школе у Дојевићима. Ипак је најједноставније да не памтите нови назив ове школе. Зовите је како су је звали ваши преци. Њени бивши ученици. Основна школа Свети Сава.

ИИИ...ОТВОРИШЕ ПОГЛАВЉА

Свакој држави чије руководство је хтело да је уведе у Европску унију та иста унија је отварала па затварала 34 поглавља. Србији су преговори започели отварањем поглавља број 35. И наши вајни руководиоци покушавају да нас убеде, и да се похвале, да код њихових европских пријатеља имамо посебан третман. Да нас, као, уважавају. Уважавају и Вучићево залагање за "европске вредности". Тачно је једино да код чиновника Европске уније имамо посебан третман. Другачији од свих осталих. Тим посебним третирањем једино од Србије се тражи да се зарад уласка у Европску унију одрекнемо дела своје територије. Дела државе! Овај за иоле озбиљне људе неприхватљив услов прихватали су сви режими у Србији. Од 2000. године. Самопрокламована лажна држава Косово појавила се први пут у међународном уговору ЦЕФТА, а тај уговор потписали су представници Коштуничиног режима. Демократска странка Србије тада није била гадљива на Европску унију. Као ни остали делови ДОС-а, касније. Борко Стефановић, лични изасланик Бориса Тадића, је потписивањем разних појединачних уговора створио услов за потписивање такозваних Бриселских споразума. И Бриселски споразуми и Боркови уговори су такозвани зато што су то у ствари налози чије испуњавање су обећавали да би се додворили газдама у Европској унији. И радили су све у своје име. Народ не крије да мисли другачије. Чак ни режимске намештене анкете не успевају да напабирче више од пола грађана Србије који желе улазак у Европску унију. Већинско опредељење наших грађана је најближа могућа и искрена сардња са Руском Федерацијом. И то сви виде. И у Србији и у земљама Европске уније. И у Русији, наравно. Једино се у врху режима праве да то не виде. И настављају пут у суноврат. На штету Србије и на штету свих грађана који у Србији у живе.

Народ је итекако свестан шта значи отварање поглавља 35, поглавља које је измишљено само за Србију. Народ је свестан да то значи фактичко признавање самопроглашене државе Косово. И народ то не жели. Народ никада није прихватао издају. Издаја се у Србији не прашта. А успостављање добросуседских односа са делом сопствене територије коју су шиптари, уз помоћ западних сила, окупирали је издаја. Други назив не постоји.

Свакодневне тврдње представника режима да је Србија учинила све што нам је наложе у Бриселу је понижавајуће за сваког мислећег човека у нашој земљи. Још кад кажу да су они поносни на то. И да, како кажу, Приштина има проблем зато што не прихватају налоге из Брисела. И док се наши уљуљкавају у задовољству без покрића, шиптари полако освајају разне европске институције и јачају своју државу на нашој, српској, територији. Режимски медији наравно деле задовољство својих налогодаваца. И убеђују нас да и сви ми треба да будемо задовољни. И срећни.

А, шта народ о томе мисли најбоље се видело тог 14. децембра. Тог "историјског" дана, када су представници режима покушавали да нас убеде да смо управо закорачили у бољу будућност. У будућност у држави смањеној за 28 процената. Чега се паметан стиди, Вучић и његови се тим поносе. Народ је своје "одушевљење" показао тишином. Изостало је славље на улицама. Сирене. Заставе. Очигледно чак ни напредњаке нису успели да убеде да 14. децембра има разлога за славље. Чак ни њих. Ни уз сендвиче и дневнице. Огласио се само напредни Влада Ђукановић "високоумним" твитом да смо отворили поглавље и да сада треба да отварамо главе да бисмо схватили значај тог постигнућа. Шта ли би се видело да се његова глава отвори?!

Нема реакција народа 14. децембра требало би да буде јасна порука и овим такозваним патриотским странкама које упорно инсистирају на расписивању референдума о уласку Србије у Европску унију. Референдума који би спровели представници власти. Сами. И дали одговор. Сами. А народ је све рекао. Тишином.

Утисак тог историјског дана је прослава коју је режим организовао дан касније. Међу гостима Соња Бисерко. Паметном доста.