УСПЕЛИ СМО, БОГУ ХВАЛА, ДА УСТАШКЕ ЖРТВЕ ИЗ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА ОТМЕМО ОД ЗАБОРАВА

 Успевали су ливањски Срби да сачувају сећање на своје тешко страдале претке. И подсећање да су их ни криве ни дужне на најсвирепији начин усмртиле комшије-усташе. Нисам пропустила ни један парастос, још из времена када ме је покојна баба Ружа за руку водила у цркву, а касније и на стратиште у Прологу где су на Огњену Марију, или ових дана, 1941. године погубљени Срби Губерани. Педесет годиа су ливањски Срби палили свеће својим погубљеним и несахрањеним прецима у православној цркви у Ливну, али и у црквама у селима Доњег Ливањског поља.

Онда су потомци славних предака 1991. године извадили кости мученика из ливањских јама и из стратишта у Прологу, опрали их, сложили и донели у порту цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну. Достојанствено су сахрањени у крипти коју смо изградили у порти цркве. Опело је служио блаженопочивши патријарх српски Павле са епископима и свештенством Српске православне цркве. Некако нам је свима било лакше. Сахранили смо своје претке како ред налаже и Бог заповеда.

Мислили смо да ћемо и у свим наредним годинама, и ми и они који ће доћи после нас, редовно обилазити крипту у којој би наш свештеник, наш поп Мирко, а и други после њега, служио парастост, а сви ми се окупљали, палили свеће и сећали се наших жртава и подсећали на њихове џелате. Да се никада не заборави!

Комшије-усташе- су су и тој нашој племенитој идеји стале на пут. Учинили су све да се, после педесет година, понови злогласна 1941. година. Срби су ту 1991. годину ипак сачекали спремнији и мање наивни. Бар нису дозволили масовни покољ, као онај од пре педесет година.

Од тада, од времена када је Ливно очишћено од Срба, окупио нас је наш поп Мирко и наставили смо са годишњим парастосима. У Београду. У Новом Саду. У Бања Луци. У далекој Флориди, али и у поново отвореној цркви у Ливну и у обновљеним црквама у ливањским селима.

Успели смо да своје претке учинимо бесмртнима. Њих 1571, зверски уморених. Уз помоћ и разумевање Српске православне цркве, која је наше Свештеномученике и мученике ливањске увела у диптих светих имена, а прошле године епископ бихаћко.петровачки, владика Сергије је у цркви у Ливну обелоданио проглашење Светих Свештеномученика и мученика ливањских.

Од тада наши свети преци помињаће се 30. јула у молитвама свих православних храмова широм света. Во вјеки вјекова!

Ове године литургија посвећена Светим Новомученицима ливањским у Београду ће бити служена у Цркви Светог Марка са почетком у девет часова, а ја сам почашћена да будем поносни и захвални домаћин.

Ми, Срби лијевњани, наставићемо да се 30 јула окупљамо на литургијама, у својим црквама, широм планете, и да традиционалну реченицу-Бог душу да им прости заменимо са- Свети Новомученици, молите за нас.

Није Миливојевић сналажљиви мангуп већ се Орлић није снашао

 Имам хиљаду и једну примедбу на то како Владимир Орлић води седнице Народне скупштине, али ово што није умео да објасни циркузански штос Срђана Миливојевића па је од њега направио хероја на друштвеним мрежама је потпуна глупост. Примерак је штосом детета у обданишту постао много важан. Пре њега Орлић је прозвао Бору Новаковића да говори, али Новаковић није био у сали. Онда се Миливојевић сакрио под клупу па је искочио када га је Орлић прозвао да говори. И тако се, како је он објаснио, коначно дочепао микрофона. Каже, на превару.

Стало ми је до институција система зато имам потребу да објасним оно што Орлић није умео.

Народни посланик се јавља за реч притиском на дугме на посланичкој јединици која се налази испред посланика, наравно претходно мора да убаци картицу у посланичку јединицу. На екрану  испред председавајућег појављује се име народног посланика који се јавио за реч. Председавајући, када прозива народног посланика да говори, гледа у екран испред себе и не тражи посланика погледом по сали.

Борислав Новаковић, познат као Бора Солунац, се пријавио да говори и изашао из сале. Навикао човек да гласа из Солуна па је ваљда мислио и да може да говори из скупштинског бифеа. Прекршио је Пословник зато што није понео посланичку картицу са собом када је излазио и председник Народне скупштине га због тога није опоменуо. А морао је, одмах када је то приметио. Не гледањем у салу већ када је на екрану испред себе прочитао да се јавио да говори па побегао.

Примерак Миливојевић је тај Орлићев пропуст искористио да га намагарчи и исмеје. Да се Орлић снашао, исмејан би и намагарчен био Миливојевић, који је својом глупошћу намагарчио све који су у том моменту пратили седницу Народне скупштине и поверовали да је Миливојевић мангупски прешао Орлића. Имала сам потребу да ово напишем да бих објаснила оно што људи који нису, или нису били, народни посланици не могу да знају. Желим да знају и да се и овога сете када следећи пут на парламентарним изборима буду бирали. Желим да знају да их и Орлић и Миливојевић исмевају. Обојица знају ово што пишем. Први не уме да примени, а други мисли да је много паметан што се наругао са Народном скупштином.

Да су у Народној скупштини били посланици Српске радикалне странке, ово би народу одмах било објашњено.

Десило се недавно и са послаником Заветника, Драганом Николићем. И он је изашао из сале, а у посланичкој јединици оставио своју картицу коју је злоупотребила његова колегиница, такође посланик Заветника. И то је прошло без последица, а Николић је, када је злоупотрба откривена, рекао да он мисли да ништа није погрешио и да је он "овластио" колегиницу да гласа у његово име. Овластио да гласа! Николић је дипломирани правник и адвокат.

То што народ Народну скупштину гледа као ријалити проглам одговорни су управо народни посланици. Сви. И они из власти и они из опозиције. И једни и други време на седницама Народне скупштине користе за само две речи. Власт-Браво, Вучићу. Опозиција-Уа, Вучићу. Шта је на дневно реду, шта народ чека након изгласавања неког закона, нити знају нити их је брига. То се народним посланицима Српске радикалне странке никада није десило. Расправљали смо жустро, али аргументовано. Увек припремљени за тачку дневног реда о којој се расправља. Ови актуелни  свакодневно доказују да је Народна скупштина без српских радикала бесмислена.

А напредњаци и демократе само потврђују колико су исти. Само су им методи различити. Владимир Орлић начином вођења седница неодољиво подсећа на Наташу Мићић и Гордану Чомић. Све троје мисле да је тренирање строгоће и 126 посланика  исто што и познавање и правилна примема Пословника Народне скупштине. Није исто.

Скупштинска већина може изгласати и да је Земља равна плоча, али Земља ипак остаје округла. Све би било боље када би власт у сваком моменту имала свест о томе. Свака власт.

Ништа бољи нису ни квази националисти који су мислили да се територијални интегритет и суверенитет Србије чува тучом у Народној скупштини.