ОВАКО ЈЕ ТОМА ПОБЕГАО ОД ШЕШЕЉА

Београдски форум за свет равноправних и две руске друштвене организације организовали су Међународну научну конференцију "Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: У трагању за безбедним светским поретком". Форум је заказан за уторак, 24. новембар у 10 часова, у Сава центру. Проф. др Војислав Шешељ добио је позив да учествује на овој конференцији. Позив је потписао председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић.
Дан уочи почетка конференције Шешељ је добио информацију да је међу организаторима и у Сава ценнтру настала општа паника због могућег сусрета Војислава Шешеља и Томислава Николића. Николић је био покровитељ и било је предвиђено да отвори Конференцију.
Шешељ је у уторак ујутро позвао извесну Невену Ергић, која је у позиву означена као контакт особа и уљудно је замолио да он говори у преподневном делу зато што поподне путује. Невена је почела да замуцкује: "Немојте..молим Вас. Господине Шешељ, ја Вас изузетно ценим и поштујем, али...молим Вас...господине Шешељ...паа ја ионако целу ноћ нисам спавала...молим Вас, ја Вас поштујем, молим Вас..." Шешељ је озбиљно питао госпођу Невену због чега није спавала, а она је рекла због безбедности. Шешељ је и даље био озбиљан, а ми око њега смо се суздржавали да не праснемо у смех. Он је рекао тој Невени да нема потребе да брине за његову безбедност јер се он осећа апсолутно безбедно. И онда је Невена једва успела да изговори да се плаши за безбедност уопште и за безбедност Томислава Николића . "Знате господине Шешељ", успела је да изговори, "покровитељ Конференције је Томислав Николић и он треба да отвори скуп...али ја Вас изузетно ценим и поштујем и молим Вас да не долазтите." "Како да не дођем, кад сам позван" инсистирао је Војислав Шешељ, а госпођа Невена је једва изговорила: "Немојте да долазите...знате...треба да дође председник Републике." "Ааа, он долази, е па ј....у му мајку. Разбићу га тамо као дињу", мирно је рекао Шешељ, а Невена је и даље муцајући молила да не долази. Шешељ је поручио да ће сигурно доћи и да ће тражити од организатора да говори у преподневном делу. Рекао је и да ће сигурно доћи око пола десет, најдаље до петнаест до једанаест, уљудно је поздравио Невену и замолио да га чека његово место у првом реду.
Ми смо почели да лицитирамо да ли ће се Николић усудити да дође у Сава центар. Онда су почели да нас зову новинари. Вест да долази Шешељ брзином светлости се пронела кроз Сава центар. Камермани су се окренули према улазу и чекали. И обавештавали нас да се испред Сава центра окупља полиција, а девојке из протокола добиле су налог да Шешеља не пуштају у салу, ако случајно прође поред полиције, која је такође имала задатак да га никако не пусте унутра.
Почетак Конференције каснио је четрдесетак минута. Са зебњом су чекали Војислава Шешеља и Томислава Николића. Ни један се није појавио. Уместо Николића Конференцију је отворио Иван Мркић. Шешељ није ни планирао да присуствује том скупу. Имао је унапред заказане страначке обавезе и гостовање на ТВ АС у Шапцу. Да није добио дојаву о паници због његовог могућег сусрета са Николићем не би им се ни јављао, али морао је потврди да кукавица Томислав Николић не сме с њим да сретне ни под будним оком бројног обезбеђења. Кукавица на функцији председника Републике. Тужна Србијо.

ДРЖАВНИ...УДАР НА МОЗАК

Не пада снег да покрије брег, већ да звери покажу траг. И пао је снег. Први овогодишњи. И виде се трагови. Већ. Рејтинг Александра Вучића и његове напредне странке пада. И он то зна. И крије. Има и помагаче. Такозване аналитичаре и наводне истраживаче јавног мнења. И медије, наравно. Зна Вучић да је ово сада озбиљније него пре неколико месеци када је почело. Тада је било довољно да организује конференцију за новинаре и да саопшти како он зна да ће због реформи које спроводи "због народа" изгубити наредне изборе. Порука је јасна. "Не дајте ме, ја сам најбољи и спреман сам да се жртвујем због вас". И они већ обманути "схвате" да је то тако и да у инат незнано коме неће дозволити да Супермен остане без власти. Таквим конференцијама и лажним најавама успевао је да у други план стави и издајничке Бриселске споразуме, и  пљачку пензионера, и криминал у јавним предузећима, и катастрофалну економску политику и Блера на дввору, и, и, и...

Али са сваком конференцијом, а некада су биле свакодневне, људи су га све више "читали". Претерао је. Срећом. И натерао људе да озбиљније размишљају о ономе што изговори председник Владе, министар, директор јавног предузећа, јавни тужилац...контролор Бус-плуса...Сви у лику Александра Вучића. Све више је оних који уочавају превару. И оних чија црева све гласније крче. И оних понижених и обесправљених. И оних охрабрених који се не плаше да то кажу. На сваком месту. У позоришту,  факултету, радном месту, тржном центру, пијаци, градском превозу...али и када одговарају на питања Вучићевих анкетара.

Јасно му је да уздасима на конференцијама више не може да гане све више незадовољних будућих бирача. А требало је и скренути пажњу са Столтенберга и приближавања Србије злочиначкој НАТО алијанси. И са ретерирањем у вези са мигрантима. И са понижавајућих 1,25% пензионерима. И због најаве штрајка полиције. Због лошег материјалног стања. Не због државног удара. Гладни и сцрпљени током најављеног штрајка глађу сигурно за то не би били способни.

Али идеја му се учнила спасоносном. Нико нормалан не жели државни удар и евентуалне немире у земљи. Идеја му је била да опет већина закључи боље и Вучић него немири на улицама. Зато је пустио удицу о државном удару. Да уплаши народ и да се опет чује само тишина. Овај пут се "прерачунао". Уместо сажаљења и страха изазвао је заслужену реакцију јавности. Подсмех и гнушање. Ваљда је схватио да му је глуматање изанђало и превазиђено. Анестезија од пре три године је престала да делује. Све је више грађана Србије који не прихватају Вучићево вређање интелигенције. И оних који то раде у његово име. И који се лако препознају.

Е, сад, тачно је да Вучић има проблема. Са Кирбијем, Зораном, Кори, Вујовићем...са западњацима којима је послужио за најпрљавије послове у Србији. Требало је да зна да му је употреба једнократна. Али то нема везе са државним ударом. То су њихови интерни договори. Како су створили њега, тако ће и неког новог. Верујем само да ће народ овај пут препознати превару и на предстојећим изборима гласати за странку која одувек има само једног газду. Сопствени народ. Да, мислим на Српску радикалну странку.

ОВАКО ЈЕ БИЛО ПРЕ ТАЧНО ГОДИНУ ДАНА

Било нас је који смо веровали да ће се Војислав Шешељ вратити жив из Хашког казамата. Неки нису, а неки су желели да се не врати, али  они одавно са нама и нису важни. Важни су они који је највише , а највише је оних који су желели да се врати, али су страховали да се то неће десити.
Пет дана пре повратка нашег председника одлучили смо да идемо у Хаг и да протествујемо испред Трибунала. За неколико сати пријавило се више од петсто српских радикала који су одлучили да крену са нама. За један дан смо се организовали и били спремни да кренемо. Вест да се Председник враћа затекла ме у фризерском салону. За пет минута сам била у Странци. И успут обавила ко зна колико кратких телефонских разговора. Наравно вест смо брзином светлости проширили. И отказали пут у Хаг. Никада се у животу нисам толико радовала што ми је планирано путовање пропало. Сви смо се радовали. И чекали да се Председник јави. Јавио се и као и сваки пут питао нас шта има ново. Ми еуфорични углас питамо да ли је тачна информација коју су из Хага добили правни саветници. Потпуно мирно нам је рекао да је претресно веће Хашког трибунала одлучило да га без икаквих услова и без његовог захтева пусте на слободу. За пола сата од када смо добили радосну вест зграда Магистрата била је препуна људи. Нико их није звао, али су долазили.
Тих неколико дана ишкевиња били  су баш дуги дани. Групе радикала су на аеродрому чекали сваки авион из Амстердама, нисмо могли да их убедимо да ће председник наћи начина да нам се јави пре полетања авиона. Нисмо им ни замерали. Разумели смо њихову жељу да га што пре виде. Интересантно је да је међу онима који су одлазили на аеродром било највише оних који су били деца када је Председник отишао у Хаг. У међувремену су постали чланови Српске радикалне странке и чекали свог председника.
Тих дана функционери Странке примали су десетине позива из свих медија. Сећам се, звали су ме и новинари и уредници. Из штампаних и из електронских медија. Сви су тражили ексклузивне информације и молили да их обавештавамо о свакој новој информацији. И добијали су информације. Тачне и благовремене. Странка је по цео дан била пуна новинарских екипа. Тако је било и у Батајници испред Шешељеве куће. Сви су тражили да им обезбедим први интервју. Тражили су то и од осталих функционера. Сигурна сам да су тада били искрени и да су једва чекали интервју са Војиславом Шешељем. Били су на аеродрому. Новинарски знатижељни. Хтели су да знају да ли ће одмах доћи у Странку, да ли ће најпре отићи кући, да ли ће се обратити народу...Један паметњаковић је чак питао да ли Шешељ може да хода. Представници свих медија били су сведоци  невероватног дочека на аеродрому. Огроман број људи и невиђен излив емоција. Тако нешто никада нико није доживео. Испред Странке иста слика. Мноштво људи, узвикивање, поздрављање., еуфорија. Председник се обратио присутнима и обавестио их да су га истерали из Хашког трибунала. Новинарима је за сутрадан заказао конференцију. Сви су дошли. Неки и заказали интервјуе.
Такав дочек и Шешељ у очигледно добром стању "мотивисали су" неке медије да то представе као обичан дочек, где се на аеродрому окупило пар стотина радикала.
Митинг који смо, без плаћања долазака из унутрашњости, организовали за три дана и окупили  више од 30.000 људи који су дошли да после дванаест година виде и чују Војислава Шешеља  био је пресудан за организовани бојкот и Војислава Шешеља и Српске радикалне странке. Затворили су му медије са националном фреквенцијом, а Александар Вучић није прихватао позив за ТВ дуел.
Без обзира на страх режима и на бојкот режимских медија Шешељ је за годину дана обишао целу Србију. Гостовао је на локалним и регионалним телевизијама, држао трибине и митинге. Где год је долазио сачекале су га хиљаде људи. Реконструисали смо општинске и окружне одборе где год је било потребно. Српска радикална странка се подигла на ноге. Шешељ је Србији вратио веру и наду. Зато данас Српску радикалну странку подржава више од 20 процената грађана и једва чекамо, и ми народ, изборе на свим нивоима и повратак српских радикала у Парламент.
Свима који желе да сазнају све детаље о томе шта је радио и шта је говорио др Војислав Шешељ за годину од када је на слободи препоручујем сајт Српске радикалне странке, као и фејзбук профил и твитер налог Председника Странке.

 

КОНФЕРЕНЦИЈАМА ПРОТИВ ИСТИНЕ

Најпре, Међународни монетарни фонд је штеточинска организација чијег јарма Србија мора хитно да се ослободи. Као и јарма Европске уније и њене Европске комисије.
Али, ово што је Међународни монетарни фонд наредио и што је Европска комисија написала треба озбиљно да нас забрине.
Одлука о "повећању" пензија је увредљива и понижавајућа. Као и једнократна помоћ за просветне раднике. И подаци о нултој инфлацији од које би сви, када би хтели, могли одлично да живе. И повећање акзиза на гориво, које једино у Србији није појефтинило иако је пала цена нафте.
Начин на који нам Вучић на конференцијама у серији о томе говори је вређање интелигенције. И његова мимика, и намештени осмеси, и непримерено стењање. Посебно обраћање новинарима који се не усуђују да пред њим одбране професију и покажу да не примају плату ни у Влади Србије ни у напредњачкој странци.
Констатација Европске комисије да је Србија забележила највећи напредак у економским реформама и односима са Приштином, а најмањи у владавини права и слободи изражавања је поражавајућа.
Када се анализирају критике и похвале Европске комисије јасно је да Вучићева влада, као и она претходна, и оне претходне од 2000. године не раде у интересу државе и народа, већ у интересу ММФ-а и Европске уније. Хвале нам економске реформе и баш их брига што због тих реформи народ гладује. Њима је важно да се уштеди довољно да се сервисирају дугови према њиховим банкама. Хвале посвећеност наше владе у региону и у односима са Приштином, као и конструктивну улогу у решавању избегличке кризе. Не кажу да је све што су у тим сегментима урадили било на штету Србије.
Кажу присутни су политички притисци власти на правосудне органе. Кажу, борба против корупције није дала конкретне резултате. Нема слободе медија. Све горе од горег. И нажалост истина. Замерају однос према Руској Федерацији. Слажем се није искрен.
Шта је ту добро чиме би неко могао да се поноси? Не вреде Вучићеве свакодневне конференције. Има нас који не наседамо на његове лажи и обмане. Који размишљамо својим мозгом. Срећом, све више и више. Зато и јесте у очигледној паници.

ВУЧИЋЕВА СРАМОТА

 Александар Вучић данас је вероватно био једини државни функционер који на реверу није носио Наталијину рамонду. А и шта ће му када је, умсто да се поклони сенима наших прадедова, отишао у Сребреницу. И није отишао празних руку. Понео је наших пет милиона евра. Одвојио од уста. Не својих. Од уста гладне деце, пензионера, трудница, инвалида...од уста гладног народа. Народа којем свакодневно испира мозак и убеђује да се у Србији реално боље живи, јер је остварена нулта инфлација па и од малих плата и пезија сви могу добро да живе. Изгледа да не знају. А могу.
Ако већ имамо вишак новца у буџету, а немамао, што онда те милионе евра није поклонио некој другој оштини у Републици Српској? Братунцу, Власеници, Сокоцу...Зашто баш Сребреници? Зар је због тога ишао у Сарајево?
И зашто баш данас? Данас, 11. новембра, председник Владе Републике Србије морао је бити у Србији. Данас Србија обележава Дан примирја. Дан капитулације Немачке у Првом светском рату. Зар му је Ангела Меркел забранила и да се сећа жртава својих предака? Срамота!!! Вучићева.
Данас се Србија сећа 11. новембра 1918. године када су силе Антанте у Француској, у специјалном железничком вагону у Компијену потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. Примирје је било на снази све до закључивања Версајског споразума, 28. јуна 1919. године.
Данас се у Србији сви осим Вучића сећају невино страдалих предака у периоду између 1914. и 1919. године.
Дужни смо да се сећами и да никада не заборавимо стравичне податке о српским жртвама из Првог светског рата у којем смо изгубили око милион и триста хиљда људи. Изгубили смо 28 процената од целокупног становништва.
Александар Вучић зна ове податке. Није он неук човек. Зато је његов грех већи.

ПРИЈАТЕЉИ СЕ НА ДЕЛУ ПОКАЖУ. И НЕПРИЈАТЕЉИ

Било је неизвесно какав ће бити исход гласања на Генералној скупштини УНЕСКО у Паризу. Извесно је било како ће гласати традиционални пријатељи Србије и српског народа. Нико није сумњао у те гласове, али еврофанатици и даље сумњају у њихово искрено пријатељство. Истина такви се не би потресли ни да је одлука у Паризу била другачија. Срећом, ипак самопрокламована држава Косово није примљена у Унеско, а на гласању су од 142 државе 92 гласале за, док их је 50 било против. Уздржаних је било 29, а представници 15 земаља нису били у сали. 

Поред Србије, Руска Федерација, Белорусија, Кина, Индија, Јужна Африка, Ангола, Аргентина, Јерменија, Боливија, Боцвана, Бразил, Чиле, Кипар, Конго, Куба, Еквадор, Еритреја, Шпанија, Етиопија, Грузија, Гватемала, Екваторијална Гвинеја, Индонезија, Казахстан, Киргистан, Либан, Мароко, Маурицијус, Мозамбик, Мексико, Мјанмар, Намибија, Никарагва, Уганда, Палестина, Парагвај, Филипини, Сирија, Молдавија, ДР Конго, НДР Лаос, НДР Кореја, Словачка, Јужни Судан, Шри Ланка, Суринам, Уругвај, Венецуела, Зимбабве су гласали против уласка лажне државе Косово у УНЕСКО. Ово су пријатељске земље које нису дозволиле да српске цркве и манастири, вековна баштина српског народа, буду проглашени шиптарском баштином. Хвала им на томе. Хвала им што су пријатељи Србије и српског народа.

За пријем "Косова" у Унеско гласали су наши доказани непријатељи. Нећу их све набрајати. Поменућу само пријатеље Александра Вучића. Додуше, он воли да каже "наши пријатељи". Ваљда човек има толико високо мишљење о себи да сам себи перссира.

Дакле, његови пријатељи Албанија, Немачка, Аустрија, Хрватска, Црна Гора, Уједињени Арапски Емирати, Француска, Италија, Холандија, Велика Британија...укупно 92 његова пријатеља су још једанпут показали шта мисле о нашој и његовој држави.

И онда слушам. Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић се хвале како су они постигли неки успех. Они су, као, некога убедили да не гласа за предлог Албаније. Једино не рекоше име ни једне државе коју су наводно убедили. Да нису можда Русију, пошто Немачку нису могли. Нису могли ни једног свог пријатеља. Наше није требало убеђивати.

Данашња вест из Париза обрадовала је сваког Србина. Верујем да су се обрадовали и Николић, и Вучић, и Дачић. Само не знам да ли су се сетили бриселских споразума. Ја јесам. Зато страхујем и даље. Ово у УНЕСКО није једино искушење. Биће их све више. Због бриселских споразума. Које су прихватили Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић.

 

 

 

 

КОРИ ПОНОВО ЈАШЕ

Ако се заборавило. Кори је стручњак са Јејла. До 2001. године радила је у ММФ-у. У Вашингтону. Е, те 2001. године Србију су  запљуснули разни експерти. Сакупљени "с`конца и конопца". Наравно, послали су и Кори. Из ММФ-а. За специјалног саветника министра финансија и привреде. Пренела је министру Ђелићу налоге ММФ-а. Добро, посаветовала га и 2002. године су им рекли да је поставе за министра за енергетику и рударство. Речено-учињено. Њена експертска знања из области енергетике дуго ће се памтити. Њен патент-продај кућу, плати струју- једно је од највећих достигнућа досовске демократије.Онда су им рекли-Кори да буде гувернер. Али, налог је стигао у невреме. У јулу 2003. године. Посланици владајуће коалиције разгаћили се по плажама широм Европе. Неће ваљда због избора гувернера да седе у Скупштини! Срећом, идентификационе картице које служе за гласање оставили су на чување својим колегама који су се већ вратили са годишњег одмора. Гласање је могло да почне. Председник посланичке групе ДОС-а Бојан Пајтић обезбедио је 126 картица. Посланике није бројао. За Кори Удовички гласала је и Наташа Милојевић, Човићева сарадница, која је у току гласања била у Краљеву. Гласала је и Неда Арнерић. Из Бодрума.

Када се посумњало у број присутних посланика у дану за гласање на сцену је ступио Бојан Пајтић. Обавестио је јавност да је Неда дошла на гласање и поново се вратила у Бодрум. Да би био убедљивији објаснио је да је Арнерићка из Бодрума таксијем дошла у Истамбул и одатле долетела у Београд. Нисам сигурна да је Пајтић тада знао да се од Бодрума до Истамбула вози 13 сати. Није знао ни онај, већ заборављени Радосављевић, посланик из Крагујевца, који је пред камерама махао празним омотима неких авионских карата. Као Зорана Томином дипломом. Афера Бодрум је почела да "тресе" Демократску страну. И онда је Тадић у наступу поштења јавно обећао да ће инсистирати да се та афера расветли пред правосудним органима. Неколико месеци касније у медијима се појавила вест да је Афера Бодрум решена и да је због злоупотребе туђе картице кажњен Ален Селимовић. Селимовић је изабран за "жртвено јагње" зато што је човек много пре те пресуде из политике прешао у бизнис и Борису Тадићу је било згодно да се хвали да је афера Бодрум решена, а да није одговоран ниједан функционер Демократске странке. Борис се хвалио, али је и лагао. Ален Селимовић је гласао картицом Наташе Милојевић, а ко је гласао картицом Неде Арнерић никада није утврђивано и чувена афера Бодрум никада није расветљена. Неизабрана-изабрана гувернерка Удовички била је на тој функцији седам месеци па је опозвана због нелегалности током гласања у српском Парламенту. Склонила се да се срамота заборави.

Онда су је послали Вучићу. И нажалост, опет Србији. Овај пут да по налогу ММФ-а подели неколико десетина хиљада отказа, за почетак "само" 15.000. Да створи 15.000 социјалних случајева и да још више погорша ионако тешку социјалну ситуацију у Србији. Бољег извршиоца тог прљавог посла нису могли да нађу. Жена која је-није била гувернер већ тада је погазила Устав Републике Србије. Покушала је и сада. Хтела је да противуставно отера у пензију људе који немају услов за пензионисање и да им трајно знатно умањи износ пензије. Када јој то није успело почела је да обмањује јавност да ће свако ко добровољно прихвати да напусти посао у јавним службама добити отпремнину од 6.000 евра. Можда неко и хоће, али напредњачки Закон о раду је прописао 200 евра по години стажа код последњег послодавца. Последњег! То значи да ће многи и са тридесетак година стажа којии су код последњег послодавца провели можда три године добити само 600 евра отпремнине. Кори очигледно мисли да једна нула ништа не значи. Чак и када је на крају цифре.

Три су разлога због чега сам ово писала. Први, да разјасним да демократе никада нису решиле аферу Бодрум. Други, да Србија треба да се плаши Кори зато што је она експонент ММФ-а. И зато што је подржава Александар Вучић. И трећи, да и на случају Кори покажем да нема разлике између демократа и напредњака. Они раде исто. Не боре се за народ већ за наклоност ММФ-а. И Европске уније, наравно. А Србија већих непријатеља. Од ММФ-а и Европске уније нема.