КУРТА И МУРТА

У Србији се за протеклих осамнаест година нису мењали режими. Мењале су се само вође.

Расправа и „аргументи“ прозападне опозиције и власти своде се на: „Вама је само важно да сачувате фотеље“ и „Ви само хоћете да се дочепате фотеља“. Сачувати и дочепати се је једина разлика. Фотеља је иста. А фотеља је власт, моћ, лични интерес, служење Западу и елементарно одсуство бриге о држави, народу и националним интересима.

Евроинтеграције су зло којег се морамо ослободити

Политика уласка Србије у Европску унију је нешто најгоре што је могло да нас снађе, а баш то је везивно ткиво између садашњих и бивших властодржаца. У име срљања ка Европској унији, гробници малих народа, народ српски и сви остали који живе у Србији одавно су престали да живе. Преживљавају. Једва састављају крај с крајем и гледају како они из врха власти лепо и лагодно живе. На њиховој муци. Као власници великих тржних центара и хотела изграђених на темељима њихових фабрика. У којима су одавно добили отказе. Због европског пута, наравно.

Напредњаци би рекли да су зато одговорни они који су били власт пре њих. Јесу. Али то су они који су у међувремену постали њихови. Симпатизери и финансијери. Министри и директори јавних предузећа. Бивши су постали садашњи. И то је одговорност Александра Вучића и Српске напредне странке. Они бивши који нису постали садашњи би да нам се представе као „љута“ опозиција. Нити јесу, нити могу бити. Спаја их политика уласка Србије у Европску унију.

За оне са краћим памћењем подсећање да је Александар Вучић 2012. године у кампањи у којој је по сваку цену желео да освоји власт причао о њиховој сличности. У ствари говорио је да он нема ништа против политике власти тадашње демократске странке, али да ће он ту политику реализовати много брже и, тврдио је, без криминала. Није успео ни једно ни друго. Прихватао је шаргарепу чиновника из Европске уније, а штап је резервисан за народ. Медијским манипулацијама успева да превари бираче. И седењем на две столице. Удовољава Бриселу, али не уводи санкције Русији. Одолева и захтевима Хашког трибунала. Довољно да завара национално бирачко тело. И да се ипак разликује од ових прозападних опозиционара који су и од Вучића гори.

Савез за Србију као савез за превару

Обећавао је Вучић и бољи живот и то за само шест месеци његове власти. Ако не буде тако, повућиће се. И он и његова странка. И није било тако. И није се повукао. Није било, као што није било ни обећаног Мерцедеса из Икарбуса, Фабрике чипова компаније Мубадала, Компаније СИСУ у Прибоју...Као што није било ништа од обећања да пензије нико неће умањивати, да струја неће поскупети...да...Лагали су и ови пре њега. И лагали и крали. И сада се окупили народ би рекао: „од зла оца и горе мајке“. И они би да преузму власт. Зато што Вучићева није добра. Таман толико колико и њихова не би била. Ти скупљени с коца и конопца назвали су се Савез за Србију. Згодан термин за нову превару. А у савезу Вук Јеремић, Борко Стефановић, Борис Тадић, Драган Ђилас, Зоран Лутовац. Некадашње демократе који су незадовољни поделом плена од криминалних приватизација и разних корупционашких послова цепали сопствену странку, одлазили, враћали се, износили истину један о другом, заклињали се да никада више неће бити скупа јер су једни за друге лоше друштво. И би тако док нису намирисали плен. Плен је преузимање власти од напредњака. Под покровитељством западних газда који помоћу ове дружине дисциплинију Вучића. Колико је слатка фотеља са почетка овог текста најбоље говори чињеница да су се овој шареној дружини придружили и љотићевац Бошко Обрадовић, али и крадљивци мандата Санда Рашковић Ивић и Дијана Вукомановић и неизоставни Ђорђе Вукадиновић. Влах по потреби.

Зато што су исти

Кажу ови што би да замене Вучића да ће укинути извршитеље. Они их увели у правни систем. Вучић је истина могао да закон стави ван снаге и да извршење врати у систем правосуђа. Није, зато што су исти. Кажу, ако склоне Вучића укинуће нотаре. А они их увели. Вучић задржао. Зато што су исти. Зауставиће, кажу, субвенције страним компанијама. Они их увели, Вучић наставио. Зато што су исти. Они неће куповати гласове. Први су почели са кесама са намирницама и хигијенским пакетима. Вучић само променио боју кеса. Зато што су исти. Средиће бирачке спискове. Дванаест година нису. Није ни Вучић. Зато што је то извор за крађу гласова. И зато што су исти. Кажу, поништиће Бриселске споразуме. Они који су још 2011. године прихватили  и потписали низ споразума који су само обједињени у јединствене такозване Бриселске споразуме. Вучић није поништио споразуме које су прихватили Борко, Јеремић и Тадић, јер, како каже озбиљне државе морају да прате континуитет претходне власти. То је само изговор, а није зато што су исти. Кажу, Вучић мора да оде због одсуства медијских слобода. А исти су. Јавни сервис је недоступан за Српску радикалну странку и у њихово и у Вучићево време. Исти су и истим лажима се служе.

Против власти и против прозападне опозиције

Ми подсећамо. Српска радикална странка је била против увођења извршитеља. Против нотара. Против бесмислених субвенција страним компанијама. Поштовали смо изборну вољу грађана и никада нисмо куповали гласове. Обраћали се Уставном суду због несређених бирачких спискова, због Бриселских споразума, због смањења пензија, због узимања органа без сагласности евентуалног донора, због крађе мандата и у свим другим неуставним ситуацијама које су производили и ови сада и они пре њих. Подсећамо и да смо поднели кривичну пријаву због Бриселски споразума и свих споразума који су претходили Бриселским. Кривична пријава обухватила је све актере од  Бориса Тадића, Мирка Цветковића, Борка Стефановића, Ивице Дачића, Томислава Николића до Александра Вучића. Зато што су исти.

Ми српски радикали кажемо да ни једни ни други нису добро решење зато што су им политике исте. Проевропске и погубне за Србију. Једино решење за опште добро свих грађана Србије је Српска радикална странка и наш председник др Војислав Шешељ на челу Владе. То је једина гаранција да ће нам коначно бити боље. Далеко од евроинтеграција, али интегрисани са Русијом, Белорусијом и другим пријатељским државама. Интегрисани у ОДКБ. То је једини начин да сачувамо границе, да обезбедимо мир и просперитет државе. Једини у Србији нудимо ово решење. И разликујемо се и од власти и од прозападне опозиције. Нисмо ни Курта ни Мурта. Нећемо власт рушити на улици, али на изборима желимо да их победимо. И једне и друге. На добробит и државе и народа.

Вјерица Радета

БУЏЕТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

У свакој нормалној држави расправа и усвајање буџета за наредну годину је најважнији посао. И за власт и за опозицију. За Владу и за Парламент. И за јавност, наравно. У Србији, на жалост, одавно није тако.

Буџет затурен међу 62 тачке дневног реда

Закон о буџету Републике Србије за 2018. годину (Буџет) био је један од 62 тачке дневног реда. Све спојено у једну. Као никада до сада спојени су, како народ каже, бабе и жабе. Предлози закона из различитих сфера живота, потврђивање међународних споразума, предлог за разрешење и избор судија и тужилаца, скупштинских одбора...У овом шаренилу од дневног реда нашао се и Предлог Буџета. Време за расправу по свим тачкама ограничено. Исто као да се расправља само једној тачки дневног реда. Како је и требало.

На муци су били народни посланици. О чему расправљати?! Шта изабрати? Све је важно. Ми српски радикали смо се ипак определили за најважније. За Буџет. И жао нам је што грађани нису могли да чују шта су им све припремили представници Вучићевог режима.

Суштински проблем код усвајања ово, а и претходних Закона о буџету је што је Народна скупштина ускраћена за расправу и усвајање Закона о завршном рачуну буџета. Потпуно је бесмислено усвајати буџет за наредну годину ако се не зна како је потрошен новац из буџета за претходну годину. Све владе Републике Србије од 2000. године до данас крију тај податак од народних посланика и од јавности Србије. Избегавање расправе и усвајање Закона о завршном рачуну буџета оправдано наводи на закључак да власт новац из буџета троши ненаменски, а вероватно и незаконито. Власт, владајућа већина ускраћује народним посланицима уставну обавезу контроле трошења новца из буџета. Закон о извршењу буџета је потребан зато што би тај закон показао како је влада трошила новац и да ли је влада била одговорна. Без завршног рачуна о извршењу буџета влада је неодговорна, пре свега према грађанима који кроз порезе и доприносе пуне државну касу и на изборима одреде која је то странка која ће бринути о трошењу тих средстава. Странке које то одбијају, а у Србији су то све, осим Српске радикалне странке крше Устав и достојанство грађана.

И овај буџет без завршног рачуна претходног

Код нас је то тако скоро две деценије. Тековина европских вредности према накарадном и погрешном тумачењу наших властодржаца. И ових сада и оних пре. Односно, ових који би да наследе садашње, а били су пре.

Одсуство контроле трошења буџетских средстава је легло корупције и криминала. Извор афера које потресају све владе од петооктобарске булдожер револуције до данас. И у томе се досманлије и напредњаци уопште не разликују. Због тога се не зна зашто и колико средстава се уплаћује страним инвеститорима, зашто се мимо уговора исплаћују којекакве дотације „гигантима“ попут Фијата, Етихада, РТБ Бора и ко зна коме све. О конкретним подацима се у јавности чује тек када исплива нека афера. А колико их је које су још увек тајна?“ И колико је то новца из буџета? Од досмалија до напредњака.

Оваквим понашањем власти у Србији грубо крше Устав. Без последица, још увек. А Устав Републике Србије је јасан. Члан 105. став 1. тачка 8. прописује да Народна скупштина „усваја буџет и завршни рачун“. Један у низу доказа да уставни суд не штити Устав већ актуелу власт. И тако двадесетак година. И закони и Пословник Народне скупштине обавезју на усвајање завршног рачуна. Али кога је брига за законе и Пословник?! Ако крше Устав, што не би и законе и Пословник?! А сами су у Закону о буџетском финансирању прописали да је „Закон о завршном рачуну буџета Републике Србије акт којим Народна скупштина за сваку буџетску годину утврђује укупно остварене приходе и примања и расходе и издатаке, финансијски резултат буџета Републике Србије (буџетски дефицит и суфицит) и рачун финансирања.“ Мртво слово на папиру.

Напредњаци амандманима гуше скупштинску расправу

Дакле, ни уз буџет за 2019. годину нисмо имали Предлог завршног рачуна, али смо имали више стотина амандмана. Најпре на Предлог Закона о централном регистру обавезног социјалног осигурања. Амандмане су подносили народни посланици владајуће Српске напредне странке. И причали како је овај закон важан за свеопшти економски развој Републике Србије с посебним освртом на унапређење здравства, образовања, људских и мањинских права, пољопривреде, водопривреде, судства...Тако на прва три члана овог закона и потроши се време предвуиђено Пословником за расправу о амандманима.

И посланици Српске радикалне странке су поднели стотину амандмана на овај закон. Нисмо се играли, али смо морали прихватити игру. То је једини начин да кажемо да је и овај, као и остали закони, пре свега Закон о буџету за 2019. годину, лош за свеопшти економски развој Републике Србије, с посебним освртом на унапређење здравства, образовања, људских и мањинских права, пољоприврде, водопривреде, судства...

Да. Закон о буџету за 2019. годину био је тек четврта тачка дневног реда. И расправа о амандманима није дошла на ред. По пословнику. Који је јако лош, кажу досманлије. Који су досманлије донеле, кажу напредњаци. У праву су и једни и други. Само што су напредњаци били у обавези да донесу нов пословник одмах по конституисању новог сазива Парламента. На то обавезује савремена пракса парламентарне демократије. Али, кога је брига?! Важно је да се не сазна које се све малверзације крију у буџету за 2019. годину и које су сакривене у трошењу буџета за све године од 2000. године до дана данашњег.

Јасно је, ваљда, да је и овај буџет велика превара и замазивање очију јавности. Која није успела да чује ни једну примедбу исказану кроз амандмане посланика Српске радикалне странке.

Вјерица Радета

УПОЗОРАВАЛИ СМО - ДЕСИЛО СЕ

Често се у народу чује: „Радикали су опет били у праву“. Углавном са закашњењем. Када ништа више не може да се учини да се настале штетне последице отклоне.

Читам наслов у једним дневним новинама: „Потомцима нациста враћају куће“. И нисам изненађена. Напротив. Сетих се 2011. године и скупштинске расправе о Предлогу Закона о враћњу имовине и обештећењу (Закона о реституцији). Посланици Српске радикалне странке одлучно и оштро су се супротстављали доношењу овог штеточинског закона. Износили смо озбиљне аргументе, али тадашњој власти важнији су били налози чиновника Европске уније него озбиљни аргументи и нтереси државе. Између осталог, тврдили смо да ће се десити управо ово што се десило сада, седам година касније. Србија враћа имовину потомцима нациста, одузету зато што су као народни непријатељи учествовали у покољима Срба у току Другог светског рата.

Много је оваквих примера и много накнадних признања. Много је сличних примера и данас.

Упозоравали смо на време

Тврдили смо на седници Народне скупштине да се Закон о водама мења да би се обезбедили услови за продају Луке у Новом Саду. Познатом купцу. Немачкој компанији Ремус Логистик. Скотов министар у Влади Републике Србије Зорана Михајловић тврдила је тада да посланици Српске радикалне странке измишљају и да је нама само важно да њу нападамо. Ваљда умишља да је много важна. Тврдила је и да једину од десет лука која је остала у државном власништву и да ће тако и остати. Подсећамо да је у току јавни позив за продају луке Нови Сад и да је извесно да ће будући власник бити немачки Ремус Логистик.

Тврдили смо да је министар Младен Шарчевић у корумптивном послу хрватској компанији дао 1,6 милоиона евра за куповину софтвера за електронске дневнике и да ти дневници нису у функцији. Осим у свега неколико пробраних школа. Шарчевић нас убеђивао да нисмо у праву и да изосимо паушалне оцене. Пре неколико дана у једном интервјуу тај исти Младен Шарчевић „се пожалио“ да нема услова за примену електронских дневника, али ће се потрудити да примена почне током 2020. године.

Износили смо аргументе и конкретна решења за лош прдлог Закона о финансијској подршци породици са децом. И све смо били у праву. Доказ је најава министра Зорана Ђорђевића да ће већ почетком јануара Влада предложити измене и допуне тек усвојеног закона.

Када се расправљало о предлогу Закона о државном премеру и катастру тврдили смо да ће Закон бити непримењив и да ће унети општи хаос у регистрацији катастра непокретности. Надлежни министар Зорана Михајловић нас је оптуживала да ми српски радикали имамо нешто против ње лично и да због тога критикујемо иначе „одличан“ закон. Сада се крије од јавности да службе катастра штрајкују управо из разлога које смо у току расправе износили. Хаос је настао. Службе за катастар непокретности је затрпан жалбама о ћутању администрације, а Зорана Михајловић најављује измене и допуне тек донетог закона. Без осећаја одговорности и срамоте, каже да је то нормално јер су у току примене закона утврдили одређене неправилности. Зорана Михајловић не покушава ни да сакрије да заправо експериментише са најважнијим темама за сваког грађанина Србије. Ништа чудно. Она експериментише са државом, Како скот каже. Јер за њих двоје и јесте циљ „што горе, то боље“

Радикали су опет били у праву

Рекли смо и да је Закон о пензијском и инвалидском осигурању неуставан и неодржив. Да је то јединствен пример у свету да закон не прописује време и начин усклађивања пензија. Тврдили смо да се може десити да се пензије уопште не повећавају зато што то зависи од воље чланова Владе. Законску обавезу су им укинули посланици скупштинске већине. Министар финансија је већ обавестио јавност да ће повећања пензија битуи, ако буде суфицита у буцету. И ево, из власти већ најављују повећање пензије само за одређене категорије пензионера. Није спорно да најниже пензије треба повећати. Али на основу закона. Тако да од најниже пензије може достојно да се живи, а да највећа пензија буде три пута већа. То је став Српске радикалне странке који смо заступали и у последњој расправи о овом закону. Тврдили су и да ће пензионерима „уделити“ помоћ од по пет хиљада динара. Рекли па порекли. Једнократна помоћ била је три хиљаде динара. Изгледа да пензионери само треба да моле Бога да се у Србији што чешће одржавају парламентарни избори јер ће им власт тада сасвим сигурно повећати пензије. Само тада да их преваре за глас. Само тада јер по закону иначе не морају.

Напредњаци и досманлије деле исте „вредности“

Били смо гласни и 2011. године када су претходници садашњег режима у правни систем Републике Србије уводили извршитеље. Још тада смо их звали харачлијама који ће народу отимати „и црно испод нокта“ и то наравно добро наплаћивати. Рекли смо да судске службенике не треба замењивати партијским кадровима и дозволити им да потраживања наплаћују без икаквог ограничења. Не залажемо се ми за хаос и грађанску непослушност. Напротив. Али ово што свакодневно слушамо и читамо о бахатом понашању јавних извршитеља је неподношљиво. То што раде већ је достигло ниво органозованог криминала. Док породице због ситних дугова избацују из станова које ивршитељи продају својим саучесницима у овом послу, представници бивше и садашње власти се у медијима препуцавајиу око тога ко је крив због тога што су јавни извршитељи постали оно што смо причали да ће бити. Харачлије и безочни криминалци. Криви су и једни и други. Они што су их промовисали и ови што су их задржали. У праву смо само српски радикали. И онда и сада.

Нисмо срећни што се тек протеком времена констатује да су српски радикали били у праву. Бићемо када то буде прихваћено у моменту када о томе говоримо. Биће срећни и сви грађани Србије, јер ми српски радикали све што радимо на политичкој сцени радимо у интересу државе и народа. Не руководимо се дневном политиком већ истином и општим интересом. Уверени да долази време да ће нас грађани разумети. Исправно и правовремено.

Вјерица Радета

СРБИЈА НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ И ДРУГЕ МАХИНАЦИЈЕ

У току неке предизборне кампање Александар Мартиновић, тада члан и посланик Српске радикалне странке донео је у Народну скупштину џак са логом Демократске странке и садржај поређао на скупштинску говорницу. Брашно, со, шећер, уље, паста за зубе, пиринач и још понешто. Добио је то од једне жене у Руми, а она од активиста тадашње демократске странке.

Досманлије и напредњаци исти у махинацијама

Данас такве кесе са идентичним садржајем, али напредњачким логом деле Мартиновић и његови активисти. И у Руми и у целој Србији. Добро научена лекција.

Годинама упозоравамо на непостојање јединственог бирачког списка као основног услова за легалне и фер изборе. Обраћали смо се и Уставном суду. Узалуд. Хаос у бирачком списку одговара властима. Тако је од увођења вишепаретијског система. И ову лекцију су напредњаци добро научили од демократа.

Медији. Вечити проблем. Већина у служби власти. Било и сада је. Напредњаци су пре преузимања власти критиковали медије што служе режиму. Дочепали се власти и одмах се потрудили да се дочепају и медија. Овај савез за све и свашта у прве редове шетача поставља новинере. Недвосмислена порука. Хоћемо власт, али и медије са сиопственим новинарима. Човек се оправдано запита зашто ли се узајамно критикују када су исти?! Иста научена лекција.

Сигурни гласови као вид притиска и злоупотребе

Један модел изборних махинација је ипак ескалирао. Усавршен у Вучићевој Србији. И досманлије су бесомучно користиле државне ресурсе у предизборне кампање и обезбеђивање сигурних гласова. Да се разумемо, обезбеђивање сигурних гласова до којих се долази у контакту са грађанима су легалан и легитиман начин познат у свим демократским друштвима. Проблем је када се то злоупотребљава. Александар Вучић и напредњаци су пронашли „одличан“ начин да дођу до потребног броја сигурних бирача. Помогао им је технолошки развој и појава такозваних паметних мобилних телефона. За сликање и слање тражене фотографије на задату адресу. Често се то ради за ситну накнаду. Вољно прихваћена продаја. Неморално, али уз пристанак. И чињеницу да је морални праг нижи што је човек сиромашнији. А у Србији је много сиромашних. По разним критеријумима и од званичне статистике објављено броје се милионима.

Нису сиромашни само они који се издржавају од социјалне помоћи. Сиромашни су и пензионери чије су пензије испод нивоа просечне пензије у Србији. Али и запослени који за свој рад месечно примају такозвани минималац, чак и ако део не морају да врате послодавцу, а углавном морају.

Гласају, а љути на себе и на Вучића због тога

Већ неколико година, после сваких избора, људи отворе душу и признају: „Гласах за за напредњаке, а мрзим и Вучића и себе због тога. Али, шта ћу. Морам“. Одавно сам престала да питам :“Што мораш?“  Питам: „Због кога?“ Одговори разоружавају. Због детета, брата, сестре, кума, блиског пријатеља...

А ево и због чега. Сви ти млади људи због којих се невољно, често уз гнушање гласа, су запослени на одређено време. Не би то било ништа страшно да су запослени због потеба у установима где раде и да тамо неко оцењује и вреднује њихов рад. Не. Ти људи су заправо врбовани да раде за режим. У току радног времена иду у кол центре или на разне страначке активности, а посебна улога им је резервисана за изборни дан. Свако од њих је обавезан да обезбеди одређен број сигурних гласача и да обезбеди доказ да су ти људи заиста гласали како им је наручено. Тако се чланови породице и блиски пријатељи доведу пред свршен чин. И морање.

У Србији на одређено време ради око 700.000, углавном, младих људи. Највише их је у државној управи, локалним самоуправама, јавним предузећима, али и у погонима светских компанија које уз државне субвенције запошљавају по стотинак људи, уместо громогласно најављиваних хиљада нових радних места.

Шаблон је увек исти. Људи се доводе преко општинских одбора Српске напредне странке. После избора, од оних који пруже доказ о траженом броју гласача, један број заиста добије сталан посао, а остали се држе у уверењу да ће они бити следећи. И тако до неких нових избора. Уместо оних који добију сталан посао доводе се нови на одређено време. И тако у круг. Највише их је који су и по неколико година запослени на одређено време. Они су најревноснији. И најстрпљивији.

Цените себе да ви вас други ценили

Знам и неке који нису прихватили уцену, али нису ни добили отказ. Потребо је само показати одлучност и сачувати достојанство. Гласати по сопственом уверењу и уздати се у личне стручне и моралне квалитете. Ценити себе да ви вас и други ценили. За то у овим тешким временима треба, што би народ рекао, имати петљу. Али и диплому која је заслужена школовањем, а не купљена или добијена преко разних веза. Ко то има има и самопоуздање и с њим се не може манипулисати. И добиће посао, због знања и стручности. Због моралних квалитета.

А на дан избора, без оптерећења и без мобилног телефона. Само са сопственом савешћу. Избори за то и служе. Тако ће се постићи идеал демократије. Власт да се плаши бирача, а не бирачи власти.

Вјерица Радета