ГОСПОДО НАПРЕДЊАЦИ НЕ МОЖЕТЕ СИЛОМ ДО ПОБЕДЕ

У свакој предизборној кампањи било је нефер потеза и прљавштине. Било и биће. Али, ово што напредњаци раде до сада није забележено. И никада неће.

Александар Вучић на своје митинге довози људе у стотинак аутобуса. Прави ексурзије по целој Србији. Бесплатан превоз, сендвич, флашица воде, једна "чрвена" и може да се крене. Ко су људи који пуне аутобусе? То је суштинско питање, а одговор саблажњава сваког нормалног човека. Напредњаци пуне путујући караван људима који су запослени у локалним самоуправама и општинским јавним предузећима. Морају да иду и они који нису чланови њихове циркус странке. Не пишем напамет. Проверено у Панчеву, на пример. Сат времена пре  почетка митинга жена је позвала централу Градске управе и добила одговор да у згради нема никога. На питање, како је то могуће, уследио је одговор да су сви на митингу. Како када тамо има приличан број чланова Демократске странке?- уследило је питање и одговор- Сви су морали да иду. По списку. После таквог одговора жена је позвала сва јавна предузећа у Панчеву. Свуда исто. Исто стање. Исти одговор. Све по списку.

Са друге стране Војислав Шешељ и српски радикали пуне све градске тргове у Србији. Од Суботице до Грачанице. Хиљаде људи на сваком митингу Српске радикалне странке. И сигурно нико па ни "велики вођа" није у стању да привуче толики народ. Шешељева популарност и паника због изборног резултата постали су неподношљиви за Александра Вучића. Радо би то зауставио, али како?! Како да заустави народ који је жељан истине, слободне речи и искрених и реалних обећања?

Легалног начина нема. Зато је пустио своје батинаше са широким овлашћењима да покушају силом оно што он не успева лажним обећањима и медијским манипулацијама.

Локални криминалци, рекеташи и кабадахије насрћу као бесни пси. Као разјарене рањене звери. Знају да су "рањени", а адекватна средства за одбрану немају. Не могу људима да објасне да живе боље, пензионерима да им нису отели део пензије, незапосленима да не примају плату, болеснима да не могу да се лече ако немају пара, ђацима и студентима да могу да се школују иако су им родитељи сиромашни...Не могу! Није народ глуп. Нико више не наседа на Вучићева лажна обећања. Поготово што им је бољи живот обећао још пре четири године.

Још нешто знају Вучићеви батинаши. Знају да је напредњачкој власти једино Српска радикална странка озбиљна конкуренција и опасност у недељу 24. априла. Зато се бахато понашају. И нападају. Фички насрћу и бију. Активисте Српске радикалне странке. За само 48 сати напредњачки батинаши извршили су пет напада на српске радикале.

Петоро радикала је повређено. Сви имају уредне лекарске налазе. Сви инциденти су пријављени полицији. Поднете су кривичне пријаве. Углавном против познатих починилаца, а напредњачко дивљање не престаје.

Шта из овога може да се закључи осим да полиција не жели да заштити слободне грађане и да обезбеди безбедност на улицама села и градова у Србији. Шта може да се закључи осим да није лагао онај силеџија из Суботице који је Немањи Шарчевићу рекао да може да му ради шта год хоће зато што има подршку "из врха".

Може да се закључи још нешто. Чак и опасније од самих напада. Напредњаци желе да заплаше народ. Желе да  људи у страху или не изађу на изборе, или да гласају за њих. По списку.

Неће успети. Издржаћемо њихово бахаћење и криминалне нападе. Народ се више не плаши Вучића. Народ осећа заштиту Војислава Шешеља. Народ зна да ослобађајућа пресуда у Хагу значи слободу у Србији.

Проћи ће и ова, по свој прилици, паклена недеља. Освануће и завршиће се и 24. април. Не желим ни да претпостављам какви ће притисци на бираче бити тога дана. И претње. И уцене. И покушај куповине. 

Биће свега, али победиће слободна воља грађана. Победиће опредељење већине за савез са Руском Федерацијом и биће то крај безумних евроинтеграција због којих смо осиромашени и понижени.

Победиће Српска радикална странка. Народ је одлучио. Србију у сигурне руке.

СРБИЈУ У СИГУРНЕ РУКЕ

Грађани Србије су за последњих петнаест година испробали све политичке опције.

Нису једино српске радикале. Бар не до сада.

Време је да и нас испробају и да после еврофанатизма Србијом завлада русофилство.

Ванредни парламентарни избори, избори за Скупштину Аутономне покрајине Војводина и скупштине локалних самоуправа који су заказани за 24. април су  од велике важности  за Србију и за све грађане који у њој живе. Рекла бих значајнији него било који до сада. Ево и због чега. Народна скупштина Републике Србије од самог конституисања не одражава истинско расположење народа. Иако више од пола становника Србије по свим анкетама не жели Србију у Европској унији у Парламенту није био ни један једини народни посланик који се није залагао за улазак Србије у тај тамни вилајет. Притиснути бедом и немаштином грађани су 2014. године насели на  лажна обећања Александра Вучића и популистичка обећања Ивице Дачића да нећемо у Европску унију ако наставе да нам отимају Косово и Метохију, људи су гласали за напредњаке и социјалисте уверени да свој глас не дају евроинтеграцијама. Демократе су својим бирачима уобичајено обећавали Европску унију и тако смо дошли у апсурдну ситуацију да бирачи који не желе Европску унију у ствари гласају управо за оно што нису желели.

Бојан Пајтић је одавно изгубио легитимитет у покрајинском парламенту и издржао је до краја мандата само захваљујући томе што је испуњавао све захтеве и уцене коалиционих партнера.

Ни у парламентима локалних самоуправа није било ништа боље. Скоро да нема града и општине где се у току мандата није бар два пута мењала скупштинска већина. Није се знало ни ко пије ни ко плаћа. Одборници су били роба на тржишту. Страначке централе су се директно мешале у прављење локалних коалиција не обазирући се на одлуке и ставове општинских одбора својих странака.

Дакле, одржавање фер и поштених избора на свим нивоима била је насушна потреба. Истина, требало је одржати и ванредне председничке изборе и „склонити“ ову бруку од председника који је за неколико година постао један од најбогатијих људи, са дипломом, без иједног положеног испита.

Рекох, требали су нам фер и поштени избори. Какви ће бити, видећемо. Ако се по јутру дан познаје, неће бити ни фер, ни поштени.

Кандидовање политичких партија обележене су „експрес“ предаје изборних листа са по десет, петнаест хиљада потписа бирача подршке. Обезбеђених за неколико сати.

Изборна кампања се одвија у никад већој медијској блокади. Бар што се тиче Српске радикалне странке. Председник српских радикала је скоро годину и по дана у Србији без иједне емисије на РТС-у, такозваном јавном сервису. Исто је и са телевизијама са националном фреквенцијом под утицајем страних моћника. Није боље ни у штампаним медијима. Неки су под директном контролом режима, неки под контролом западних газда, а ни једни ни други не обезбеђују адекватан медијски простор Српској радикалној странци. Једино о чему су писали било је везано за Хашки трибунал. Сада после величанствене Шешељеве победе тог антисрпског суда остаћемо и без тог медијског простора. Пара ионако немамо па свој предизборни програм представљамо директно народу. И добро нам иде. После спектакуларног митинга у Београду и марша око 50.000 људи наставили смо серију митинга. У сваком седишту округа. У целој Србији, од Суботице до Грачанице. На сваком митингу говори др Војислав Шешељ. И на сваком је присутно од једне до пет хиљада људи. Сви из округа у чијем се седишту митинг одржава. Не возимо колоне аутобуса из целе Србије. То раде „велики и моћни“. И за разлику од нас, дају лажна обећања. Неки дају лажна обећања, неки деле пакете хране, неки новац, неки понављају оно што чују од нас, али једино ми српски радикали народу говоримо истину. Једино ми имамо шта да кажемо. Српска радикална странка је једина политичка партија која има своју идеологији и своју јасну политику. Ми се не мењамо од избора до избора. Доследно заступамо своје ставове и прецизно износимо предизборни програм. Задовољни смо зато што то народ препознаје и цени.

Смејемо се на процене режимских аналитичара који попут старлета трче из једног у други телевизијски студио. Иако нико није радио испитивање јавног мнења, „истраживачи“ нас храбре да не треба да бринемо јер сигурно прелазимо цензус. Богами, неки кажу имаћемо и целих 7% гласова. Оно право, једино истраживање које је рађено за Александра Вучића чувају као змија ноге. Од нас нису могли да га сачувају и ми смо обавестили јавност да је пре неколико месеци подршка Српској радиканој странци достигла више од 20 процената. Данас је то много више. Ослобађајућа пресуда Војислава Шешеља направила је прави цунами. Одавно нисмо били у ситуацији као сада да запослени у Странци не успевају да израде све чланске карте по приспелим приступницама.

Људи су се охрабрили. Нема више зебње да би Шешеља могли вратити у Хаг, а неки су лагали и да неће бити народни посланик, ако га осуде. Данас је све јасно. Јасно је да коначно имамо најозбиљнијег кандидата за председника будуће владе. Србија од Шешеља бољег нема. Храбар, вредан, интелигентан, образован, доследан, патриота и једини на политичкој сцени који је на личном примеру показао да је спреман да и сопствени живот жртвује за Србију и српске националне интересе.

На изборима 24. априла бирачи ће лако донети одлуку. На једној страни су сви који желе Србију у Европској унији или бар сарадњу са унијом и на другој ми српски радикали који би одмах прекинули преговоре око уласка Србије у ЕУ и отпочели преговоре око уласка Србије у Евроазијску унију. Једини смо који се залажемо за свеобухватну сарадњу са Руском Федерацијом, уверени да би та сарадња омогућила економски, војни, социјални, културни и сваки други опоравак наше државе.

ШЕШЕЉ ОСЛОБОЂЕН, СРБИЈА СЛОБОДНА

ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ ЈЕ ОСЛОБОЂЕН

ПО СВИМ ТАЧКАМА ОПТУЖНИЦЕ

Неки кажу Војислав Шешељ је слободан човек. Као да је некада било другачије?

Војислав Шешељ је увек био слободан човек.

И у затвору слободнији од многих који тамо никада нису били.

Планирала сам да напишем текст о поступку који се због непоштовања суда пред Хашким трибуналом води против Петра Јојића, Јове Остојића и мене нисам знала каква ће бити пресуда др Војиславу Шешељу.

Сада када је Шешељ ослобођен свих оптужби ја и даље не знам шта се догађа са том нашом тајном-јавном оптужницом. Никада је нисам добила, никада ме нико званично није контактирао и на крају крајева никада ме то није ни интересовало. Одлуку да у Хаг нећу ићи добровољно донела сам истог момента када сам из медија сазнала за постојање те оптужнице и ту одлуку нисам и нећу променити. За представнике српског правосуђа увек сам доступна и учествоваћу у поступку ако га буде било.

. Важно је да се зна да власти државе Србије немају обавезу да нас троје изруче трибуналу зато што је Законом о сарадњи са Хашким трибуналом утврђено да је Србија обавезна да испоручи држављанина Србије који је оптужен за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Непоштовање суда није предвиђено. Тако је и требало одговорити Хашком трибуналу. Одмах.

Требало је урадити још нешто. Одавно. Требало је ставити ван снаге Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. И прекинути сваку сарадњу. Зато што је Хашки трибунал антисрпски такозвани суд. Зато што тамо убијају Србе и зато што само Србима изричу драконске казне.

Ослобађајућа пресуда др Војиславу Шешељу не амнестира Хашки трибунал. Једино могућу пресуду донели су двојица судија који су показали да су достојни судијске функције и који нису желели да због политичких притисака изгубе част и кредибилитет.

Док су се многи питали колику ће казну Шешељ добити, ја сам као правник и као члан његовог тима одбране размишљала како је уопште могуће осудити човека који није извршио ниједно кривично дело. И често сам то јавно износила. И тврдила да би Шешељ одавно био осуђен само да је постојао и један једини доказ против њега.

Ослобађајућом пресудом не може се избрисати ниједно кршење Шешељевих људских и процесних права, посебно права на суђење у разумном року. Дванаест година притвора без првостепене пресуде остаће историјски преседан и случај незабележен у свету.

Мирно сам слушала образложење пресуде. Диспозитив такође. Наравно да сам била неизмерно срећна, али не и изненађена. Једноставно другачије није могло бити. Свако ко се сети Шешељевих бриљантних наступа у судници, сетиће се и да је у сваком дану суђења помислио:“Овог човека не могу осудити. Он није крив. Он их разбија. Разваљује лажне сведоке. Уништава тужилаштво...“

Зато се чудим злурадим коментарима и сумњама. Неки кажу Хаг преко Шешеља обара рејтинг Александру Вучићу. Као да је Шешељ смањио плате и пензије, делио отказе, осиромашио народ, потписао Бриселске споразуме, пустио НАТО војнике да вршљају по Србији. Као да је Шешељ у влади окупио булументу неспособних министара огрезлих у криминалу. Као да је Шешељ, а не Вучић одговоран за никад гору економску и социјалну ситуацију у земљи. За енормно задуживање.

Код нас постоји изрека: „Није шта ми каже, већ ко ми каже.“ У овом случају примењивија него икада. Шешељева ослобађајућа пресуда није по вољи Томиславу Николићу, Милораду Пуповцу, Наташи Кандић, Шпрингеровим новинарима, Дејану Вуку Станковићу, Влади Ђукановићу, плавушама са РТС-а, Чедомиру Јовановићу, Ненаду Чанку, Колинди Грабар Китаровић и сличном шљаму и олошу. Частан човек би се забринуо да га неко од ових подржава.

Неки се баве и Шешељевим захтевом за накнаду због дванаест година противправног притвора. То су углавном они који би се као стрине расплакали и после дванаест дана и који би понудили сваки вид сарадње само да што пре изађу. Кажу Шешељ не може добити ту одштету. Сећам их се са разних телевизија када су причали да Шешељ неће жив изаћи из Хага, да ће добити максималну казну, да се мора вратити да слуша пресуду. И никада нису били у праву.

Најважније је да је ослобађајућа пресуда усрећила Србију. Шешељ је Хашки трибунал одавно победио. Био би победник и да је неправедно осуђен. Неки то нису разумели. Дан уочи изрицања пресуде питали су ме на друштвеним мрежама зашто пишем да је Шешељ победник кад је дванаест година провео у притвору и када ће можда бити осуђен. Тешко је таквима објаснити. Рупе у васпитању и образовању не могу се накнадно попунити. Нисам се ни трудила. Било ми је важно да је огромна већина и уочи пресуде Шешеља доживљавала као победника. Након пресуде поготово.

И Војислав Шешељ, и сви ми његови најближи сарадници пресуду смо примили без еуфорије и тог 31. марта се цео дан бавили уобичајеним предизборним активностима. Истина наши чланови широм Србије и Републике Српске нису издржали. Славило се на све стране. Све је било плаво од радикалских застава које су се вијориле у дугачким колонама плавих каравана.

Е, сада то што је ослобађајућа пресуда др Војиславу Шешељу раширила радикалска крила, што су одбегли радикали похрлили да се враћају у старо јато, што приступнице присижу у огромним количинама, што ће наш изборни резултат растужити све наше политичке противнике...шта да им радим? Видим неки су на ивици суза, неки измишљају којекакве глупости и небулозе, неки се баве евентуалном жалбом иако знају да се ништа неће променити иако је буде. Али нека их, нека се муче. Народ једва чека изборе. Више него икада. Јер коначно знају да Србија има човека који заслужује њихов глас.

Да закључим и да поновим. Ова пресуда није променила наше мишљење о Хашком трибуналу. Због свих Срба који су тамо окончали живот, због свих невних, а осуђених, због свих који чекају пресуде. Сувише је зла Србима нането у Хагу да ни Шешељева бриљантна победа не може да их ослободи због отвореног антисрпског деловања.