ОБЕЋАЛИ СМО И ИСПУНИЋЕМО ОБЕЋАЊЕ, УКИНУЋЕМО ЈАВНЕ ИЗВРШИТЕЉЕ

 

Ових дана медији су писали о предлозима закона које су годинама уназад подносили народни посланици. Ради се о предлозима који никада нису уврштени у дневни ред и који годинама имају статус аката у поступку. Подсетили су на неке, али је интересантно да ни се ни новинари „нису сетили“ да су српски радикали још 17. септембра 2019. године у скупштинску процедуру предали Предлог закона о извршном поступку и обезбеђењу. Уз предлог закона и петицију за укидање јавних извршитеља предали смо више од сто хиљада потписа грађана. Све су то напредњаци игнорисали, али ми смо спремни да истрајемо у намери да извршни поступак вратимо у надлежност судова и да зауставимо једну од највећих пљачки коју бездушно проводе јавни извршитељи. То ће нам бити први посао по повратку у Народну скупштину.

Ништа им није свето

Јавни извршитељи непрекидно атакују на имовину грађана Србије, својим бахатим понашањем остављају људе без имовине, породице без крова над главом и све то раде захваљујући лошем закону који је послове извршења из судске надлежности пренео на ту групу људи који су буквално савремене харачлије и који су постали најбогатија каста у Србији.

Знамо ми да се дугови морају враћати, зато смо нашим предлогом закона заштитила и повериоце и дужнике и што је најважније предвидели да нико не може остати без крова над главом, а да се дуг у складу са законом може враћати и тако да не угрожава егзистенцију и достојанство дужника. И најважније, било какав дуг да је у питању дужнику се мора оставити 8 м2 стамбеног простора по члану породице.

Много је тужних и потресних слика које извршитељи остављају за собом. Уплакану децу, очајне родитеље, чак и болесног човека прикљученог на апарат за дисање. Без милости избацују људе на улицу, често и без правног основа.

Зашто ћути тужилаштво?

Ми смо крајем марта ове године имали информацију да је још у децембру 2020. године Апелационо тужилаштво издало обавезно упутство вишем  јавном тужиоцу да покрене поступак поводом пријаве против јавног извршитеља Мирјане Димитријевић која је пријављена због покушаја одузимања стана који се наводи у пресуди, а који заправо не постоји на адреси на којој је Мирјана Димитријевић више пута покушавала да породици Милене Марковић одузме стан. Прича госпође Марковић је интересантна за правнике посебно за Више јавно тужилаштво које не реагује по решењу Апелационог јавног тужилаштва у Београду КТПО бр.539/20 од 10. децембра 2020. године. Податке објављујемо уз сагласност Милене Марковић. Њен проблем биће јасан и онима који нису правници када прочитају понешто о Мирјани Димитријевић. Много је оних који се могу поистоветити са госпођом Миленом Марковић, а око 280 сличних Мирјани Димитријевић. Толико је у Србији јавних извршитеља.

Зашто је нама Мирјана Димитријевић интересантна? Зато што смо ми још када смо у Народној скупштини говорили о Предлогу измена Закона о извршном поступку, који је поднела тада и сада напредњачка владајућа већина, а ми тада представљали и бранили Предлог закона о извршењу и обезбеђењу, који је поднела посланичка група Српске радикалне странке Мирјану Димитријевић назвали извршитељком из пакла и, наравно, тачно смо знали и наводили због чега смо је тако назвали.

Мирјана Димитријевић је од судских извршитеља још 2016. године добила предмет Милене Марковић за који су судски извршитељи након спроведеног поступка и вештачења утврдили да нема основа за извршење. Мирјана Димитријевић је противправно поновила поступак, ангажовала неке своје вештаке, своје геометре и добила налаз који је тражила. Када она буде одговарала и њени ће сарадници јер је Апелационо јавно тужилаштво тражило покретање поступка против целе „дружине“.  

Извршитељка из пакла

Ко је Мирјана Димитријевић? Она је увек игнорисала судске одлуке и редовно извршавала предмете где је извршење фактички било немогуће спровести зато што се или некретнина односила на неке друге људе, или некретнина није уопште била предмет неког судског спора. Њој је било важно да она заврши тај поступак, да отме људима имовину и да, наравно, наплати невероватно високе трошкове. То се у напредњачком закону зове награда за извршитеље.

Рецимо, извршитељ некој породици узме стан зато што су банци дужни рату кредита коју нису могли у одређеном моменту да плате. Из разних разлога. Члан породице  на пример добио отказ, разболео се, умро и извршитељ без трунке разумевања и емпатије узме тај стан. Онај ко је остао без стана мора да плати трошкове извршења који се зову награда. Огромни трошкови и ироничан назив. Наградите извршитеља који вас је избацио на улицу.

Од „награда“ 900.000 евра годишње

По чему је још Мирјана Димитријевић позната?! Она је пре две године пријавила да је њена годишта зарада 900.000 евра. Дакле, 75.000 евра је месечна зарада Мирјане Димитријевић. Позната је и по томе да је буквално опљачкала Добрилу Петровић. То је једна старија госпођа, која је 45 година живела у стану, тада са ћерком и двоје унучади и она је потпуно мимо закона ту породицу избацила на улицу. Добила је „награду“ од невероватних 11.000 евра коју је Добрила Петровић морала да плати. Наравно, жена није имала тај новац и њој ће се од пензије до краја живота, ако буде довољно дугo живела да све то врати, узимати две трећине, зато што треба да плати 11.000 евра Мирјани Димитријевић.

Због чега је баш Мирјана Димитријевић интересантна? Била је судија и важна напредњачкој власти. Напустила је фини и уважени судијски посао, који је и пристојно плаћен и отишла у мало, али одабрано друштво пљачкаша које зову јавни извршитељи. Интересантно је да је Мирјана Димитријевић била у тиму Српске напредне странке, њиховог министарства правде за  изради Нацрта закона о извршењу и обезбеђењу. То је било једино у Хагу. У Хашком трибуналу су судије и тужиоци сами доносили прописе по којима су радили. Тако је и Мирјана Димитријевић учествовала у изради нацрта, касније предлога, данас и закона који се, нажалост, примењује. Она је сама утврђивала и колике ће им бити накнаде и како ће они да раде и како ће да избацују људе на улицу.

Доста смо и често и говорили и писали о јавним извршитељима, они који су имали срећу да још увек нису имали блиски сусрет са овим крвопијама кроз овај кратки опис рада извршитељке из пакла најбоље ће разумети зашто треба укинути јавне извршитеље и поступак извршења вратити у надлежност судова одакле никада нису смели бити ни измештени.

Посебно је интересантна спрега банака, извршитеља и њихових намештених купаца, али о томе неки други пут.

 

ВАКЦИНИШЕТЕ СЕ, ЉУДИ!

 

Већ више од годину и по дана Србија се бори са опаким вирусом Ковид 19. Бори се цео свет. Свима је короне на врх главе. Полако, да нисмо ни примећивали, живот нам је променила. Морамо опрезно да живимо. Да се не виђамо ни са најдражима, ако се баш не мора. Крсне славе се славе у кругу породице. Нема црквених венчања и великих свадби. Само регистрација у општини. Најчешће да се дете роди у браку. Свадбе се планирају за „једног дана“. Када се буде могло. На жалост, избегавамо и сахране. Испраћамо само чланове породице. Навикли смо да се не поздрављамо када сретнемо комшију, колегу, рођака. Нема ни традиционалног љубљена. Српски, три пута.

До нас је

Када је прошле године почело да се пише и прича да ће се ускоро појавити вакцина против овог страшног вируса, чинило се да су сви једва чекали да се вакцине појаве у Србији. Чинило се да ћемо се сви вакцинисати. Само да дођу вакцине. Да се коначно ослободимо пошасти и да се вратимо нормалном животу. Ипак се само чинило. Вакцине смо добили, али вољу за вакцинацијом изгледа изгубили.

Многи који су жалили лекаре и остало медицинско осообље и све запослене у здравству као да су напрасно заборавили да ти лекари и сада раде у скафандерима, да и даље не виђају ни најужу породицу, да се лавовски боре за сваки живот. И да непрестано апелују, моле да се народ вакцинише. И због њих. Због себе, пре свега, због свих оних које највише волимо.

Када су првих дана и првих месеци короне медији преносили статистичке податке о броју оболелих и умрлих, некако је то било далеко од сваког однас. Као да се то дешавало тамо негде. И оболели и умрли били су само бројеви. Некако неприметно ти бројеви су одједном постали познати људ, чланови породице, комшије, рођаци, колеге. Данас се чини да је више оболелих него оних које је корона заобишла. За сада.

Медијска промоција антиваксера

Последњих неколико месеци у медијима су непрестано присутни људи који апелују да се народ вакцинише. Убеђују на све могуће начине. Плаше, моле, захтевају...Чини се касно.

Скоро годину дана од појаве Ковида 19 главни гости у медијима били су антиваксери. Чудни неки људи који су без аргумената, више лупетали него сувисло причали о „штетности“ вакцина. Разни су се смењивали и јавно размењивали којекаве теорије завере о вакцинама. Слушали смо да нас трују, да нас чипују, да нам мењају гене, да...Глупости су ређале и нажалост много људи се залудело неком од тих теорија завере. Многи су напрасно постали и вирусолози и микробиолози и имунолози и све то под утицајем опскурних ликова из медија. Тако су паралелно са обезбеђивањем вакцина настали антиваксери. Невероватно је да антиваксере предводе неки лекари. И да су се неки од њих вакцинисали. своје здравље чувају, а наивне људе убеђују да не треба да се вакцинишу. Такви лицемери су у јавности најжешћи противници вакцинације против Ковида 19. Они који не желе да се вакцинишу користе управо аргументе које су чули на телевизији или прочитали у новинама у изјавама „симпатичног“ Несторовића или „велике Српкиње“ Јоване стојковић. Интересантно је да нас ни медији ни државни званичници нису обавестили да се, још од пре Короне, против ово двоје назови лекара води поступак пред Етичким комитетом Српског лекарског друштва.

Нехумана и опасна борба за гласове антиваксера

Корона узима данак. По педесет људских живота сваки дан. Податак који плаши, ужасава, упозорава. И не дешава се ништа. Осим размишљања власти и неких из опозиције да се приближавају избори и да није добро супротстављати се антиваксерима. Због гласова, јер њих је много. Много више него вакцинисаних. Само, лоша им је рачуница. И опасна. Невскцинисаних је све мање. По педесетак мање дневно.

Због оних који не желе да се вакцинишу у опасности је цела држава, заражавају се и умиру млади људи, деца, труднице, породиље. Застрашујуће. Донедавно ти је ишло на душу пропагатора антиваксера, од скора одговорност деле и власт и неки представници опозиције.

Власт не не жели да примењује правне инструменте које има на располагању. Пребројавајући број невакцинисаних, подилазе антиваксерима, не предузимају одговарајуће мере које им стоје на располагању. Да би сакрили свој страх од губитка гласова антиваксера на предстојећим изборима крију се иза података колико су вакцина обезбедили. Јесу. И на томе им свака част. Али вакцине у фрижидерима неће зауставити Корону. Људи морају да се вакцинишу. Власт мора да прописима „убеди“ људе да се вакцинишу, калкулације због избора могу имати катастрофалне последице.

С друге стране Бошкић Љотићевац и луди Радуле не престају да на друштвеним мрежама убеђују народ да нико не може да их натера да се вакцинишу, да држава не сме ништа да предузима против воље антиваксера. И они би да омрсе брк антиваксерским гласовима. Колико ће антиваксера преживети није их брига. Није их брига ни здравље вакцинисаних који живе у страху због невакцинисаног окружења.

Није због гласова, због живота и здравља народа је

Први који је у једној телевизијској емисији објаснио да вакцинација не може бити обавезна је председник српских радикала др Војислав Шешељ. Аргументовано објаснио. Не само за вакцинацију већ за све врсте и начине лечења. Не може нико никога да натера да се лечи, да спашава свој живот и своје здравље. Али, нико нема право да својим понашањем угрожава друге.

Држава има могућности да обезбеди да се вакцинише потребан број људи да би се цело становништво заштитило. Неке земље су достигле тај проценат и наставили су нормалан живот. И људи, и привреда, и држава. У тим државама одговорних људи и одговорне власти живи се пуним плућима, чак и без заштитних маски. И у Србији се то мора обезбедити по цену губитка неког гласа на изборима. Опстанак народа је пречи.

Све се може кад се хоће

Држава мора одмах организовати вакцинисање школске деце. Медицинска наука каже од дванаест до осамнаест година. Уставни однос за то постоји. За васпитање и образовање малолетне деце одговорни су и родитељи и држава. Одговорност је подељења. Ако родитељи не желе да вакцинишу децу, онда то држава мора да уради. Сада баш мора јер су пацијенти у ковид болницама све чешће малолетна деца.

Одавно је Народна скупштина морала да донесе закон који би, ради функционисања државе и заштите здравља народа, прописао обавезно вакцинисање војске, полиције, запослених у државним органима и органима локалне самоуправе.

Законом је могуће прописати и сагласност за приватне фирме да могу запослене који не желе да се вакцинишу условљавати радним местом. Условљавање радним местом ради угрожавања осталих запослених и процеса рада.

Дакле, крајње је време да се власт пробуди и да предузме мере које ће заштити здравље и животе људи. То им је обавеза, а ако не знају како, ево пише у „Великој Србији“.

 

Вјерица Радета

 

ЛИВАЊСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, НИ ЗАБОРАВИТИ НИ ОПРОСТИТИ

 

 

Пре осамдест година, у Независној држави Хрватској, учињени су најмонструознији злочини над српским народом. Злочини који имају апсолутно све карактеристике геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, која је усвојена на Генералној скупштини Уједињених нација 9. децембра 1948. године и ступила на снагу 12. јануара 1951. године.

У мом родном Ливну усташе су поклале, живе бацали у јаме и друга стратишта, живе посипали живим кречом и најмонструозније погубили све Србе које су затекли у кућама. Њих 1571. У неколико села су затрли српско име.

Сви ми, потомци зверски уморених Срба, морамо да чувамо успомену на њихову жртву. Никада не смемо заборавити усташка зверства. Заборавити не смемо, опростити не можемо. Немамо право. Само жртва може да опрости. Њих 1571 нису имали прилику за то.

Ливањски Срби су увек посећивали стратишта и на Огњену Марију давали парастос својим погинулим сродницима. Тако је било све до 1991. године када су претходно повађене кости сахрањене у крипти у порти ливањске православне цркве. Опојане и сахрањене. Оплакане. Ни кости новомученика нису имале мира у крипти. Већ 1992. године потомци оних који су их поклали разрушили су крипту и по порти разбацали кости покојника. И наравно, наставили свој бестијални чин са Србима који су последњи рат дочекали у Ливну. Срећом, овај пут многи су на време прешли на српске територије. Они који су остали или су зверски побијени, или су мучени или малтретирани на све могуће начине. Оне који само усташама могу пасти на памет.

После ових последњих отаџбинских ратова ливањски Срби су се разишли буквално по целом свету. Они који живе у Србији и Републици Српској и неколико њих у Ливну наставили су традицију и сваке године се парастосом сећамо својих мученика. Парастоси се служе у Београду, Новом Саду и Бања Луци. Последњих година и у Ливну и најстрадалнијим ливањским селима. Крипту смо обновили, у цркви се служе литургије, захваљујући младим свештеницима који често служе у скоро празној цркви јер нажалост у Ливну Срба скоро да више и нема.

Традицију служења парастоса у Србији- у Београду и Новом Саду, хвала Богу, наставили су наш ливањски свештеник Мирко Јамеџија и двојица браће Врућинић који су као деца избегли из родног Ливна. Хвала им што нам помажу у незабораву.

Ове године обележавамо осамдесет година од страшних погубљена ливањских Срба, а ја, ето, имам потребу да нешто напишем о члановима моје фамилије, мојим Радетама, Лаганима моје покојне мајке Зоре и Пажинима моје покојне бабе Руже.

Радете су из Великог Губера код Ливна. Усташе су на стратишу у селу Пролог побиле или живе бацали у свеже ископану рупу и све их залили живим кречом 119 Срба, 51 је био из фамилије Радета. Побијени су одрасли мушкарци, међу њима и мој покојни деда Стево, солунски борац. Храбар и поштен, вратио се жив са солунског фронта и поверовао комшијама који су га на превару, као и остале, одвели на стратиште у Прологу. Усташки план је био да наредних дана побију и жене и децу. План им је осујећен. Нисам то учила у историји, али сам запамтила причу покојне бабе Руже, неписмене жене која ми је говорила да ја историју учим из књига да добијем петицу, а да ће ми она испричати праву истину. Испричала ми је да жене и деца из Великог Губера нису побијени зато што је у село дошла „талијанска“ војска и четник Раде Ждеро са својом јединицом. Он је био из оближњег села Коморани и њему су усташе побиле сву мушку чељад у фамилији.

Из фамилије Лаганин одакле је родом моја мајка Зора побијено је 16 одраслих мушкараца. И Лагани су из Великог Губера и жене и деца су преживели захваљујући Ради Ждери који је био страх и трепет за усташе, који су иначе били храбри само када су на превару Србе везали бодљикавом жицом и онда се над њима иживљавали. Од четника Раде Ждере и његових сабораца сакрили су се у мишје рупе.

Моја покојна баба Ружа родом је била из села Голињево. У том селу усташе су побили апсолутно све Србе. Од детета у колевци до најстаријег деде у селу. Када су побили народ убијали су српске псе и мачке по селу да ништа српско не би остало у животу. Моја покојна баба и још неколико жена имале су срећу или несрећу да преживе масакр зато што су се пре 1941. године удале и отишле из Голињева, углавном у Губер. Баба Ружа је 1941. године остала са петоро деце, без мужа и без икога из свога рода из Голињева. До краја живота није скинула црнину. У Губеру је имала сестру Стану, која је остала са четворо деце. У Голињеву је иначе усмрћено 232 Срба, а из фамилије Пажин одакле је родом била покојна баба Ружа њих 135.

Све Српкиње у ливањском крају, удовице од 1941. године цео живот су носиле црнину па ми, док сам била мала, није било јасно зашто бабе мојиш школских другарица Хрватица не носе црнину. И то сам још у детињству научила.

Ова тужна статистика мора заувек да нас подсећа на обавезу да се сећамо својих, на правди Бога, на најмонструознији начин побијених сродника. Мора да се сећа цео српски народ, да памтимо да нам се не би поновило.

Памте и књиге Буде Симоновића - Огњена Марија Ливањска и др Војислава Шешеља - Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације. Добро је да постоје ове књиге и да да Бог да их буде још јер памћење не сме престати нашим нестанком са овог света.

Бог душу да прости ливањским новомученицима!

 

У НОВОГОВОРУ МОЖЕ И ОВАКО: ОД ДОСА ДО СНСА

 Израз народна посланица први пут се чуо у Народној скупштини Републике Србије. Било је то 2000. године, а творац ове накарадне кованице била је Гордана Чомић. Пре више од две деценије Чомићка је на јавној сцени и непрекидно силује српски језик новоговором који неодољиво подсећа на новоговор хрватске државе. Говор Гордане Чомић и којекаквих "чланица" антисрпских невладиних организација забављао је све док Чомићка није постала "носилица" или "носиља" важне државне функције. Како год да себе зове на тој функцији асоцијација је јасна - кока носиља, кокошка.

Престало је бити смешно када је Гордана Чомић постала "носиља" државне функције. Важне. Министарске. У напредњачкој влади. По позиву Александра Вучића. На месту министра за људска и мањинска права и друштвени дијалог. Сва важна, логореична, позната по томе да је у стању да изговори немерљив број речи у минути и да ништа не каже, објаснила је Србији да је неопходно да легислативу обогатимо са три закона. Законом о истополним заједницама, Законом о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације и Законом о родној равноправности. И имала је објашњење. Рекла је да су то "људскоправашки закони". Знам зашто, прва асоцијација била ми је Хрватска странка права Анте Старчевића. Не знам да ли је напредњачка Гоца имала неку асоцијацију.

Срећом, Српска радикална странка одмах је кренула у акцију и организовала прикупљање потписа уз петицију против геј бракова. А то су у ствари те истополне заједнице. Према предлогу министра Гордане Чомић организоване по одредбама Закона о браку и породици. Тај закон није био на дневном реду. За сада. Александар Вучић је рекао да такав закон као председник Републике неће потписати, али му је Чомићка бацила рукавицу изјавом да се о потписивању или непотписивању закона може говорити тек након изгласавања закона у Народној скупштини. Радикали су наставили своју патриотску обавезу. Прикупљање потписа траје. 

И ова два  закона који су усвојени у Скупштини су супротни Уставу Републике Србије. О томе ћемо са Уставним судом. Иницијатива Српске радикалне странке о испитивању уставности појединих одредби ових закона ускоро иде у Уставни суд.

Највише пажње јавности привукао је Закон о родној равноправности. И невероватно неразумевање и предлагача Закона и паметњаковића у Народној скупштини. Невероватно је да нико од њих није разумео да је пол уставна категорија, а да Устав не познаје род. А тек род у означавању занимања?! Знимања немају род. Имају назив. И никако другачије не може.

Не може жена која тренира бити тренерка ни тренерица. У Србији тренира обучена у тренерку, а у Хрватској обучена у тренерицу. Жена са генералским чином је генерал, генералица је генералова жена, а генералка...генерална проба, генерално чишћење, генерални преглед мотора. Писац би у овом новоговору био пишкиња, под условом да је жена. Жена морнар је морнарица. Ратна или мирнодопска? Па...руководилица, металица, очевидица, камионџијка, машиновођкиња, водичица, бекица, кроатизоване психолошкиње, социолошкиње, археолошкиња и остале иње...дуг је низ и вероватно је тешко одгонетнути која су занимања у питању у овим примерима.

Гордана Чомић је запамћена као најригиднији председавајући Народне скупштине и збуњивала је када је тражила да се народни посланик удаљи од говорнице. Ако је народни посланик жена, Чомићка је морала да каже: молим говорницу да се помери од говорнице. И није јој било смешно. Љутила се што се народни посланик не помера и што је говорница није чула.

Тај такозвани родносензитивни говор морао би да води рачуна и о мушкарцима са одређеним занимања. Акушерски техничар би у свакодневном говору био бабац, мушка проститутка проститутак, па стриптизац, спонзорац, плетиљац, попац, удавач...Извињавам се ако нисте разумели, али богами, чека вас казна из носиличиног закона. Учите!

Е, сад како би Чомићка реаговала да је неко назове пушачицом или риболовицом, не знам, као што не знам ни како би реаговала жена која је секретар у министарству, ако је Чомићка назове секретарицом, а секретарица је она што седи испред кабинета секретара. Да није трагично, баш би било смешно.

На Твитеру сам приметила доста луцидних објашњења за Чомићкине глупости. Како кажу твитераши, морала сам и да крадем. Један интелигентни и невероватно бистар твитераш написао је: Разбио сам шоферку од сада има сасвим ново значење. Или: поцепао сам тренерку, сада има потпуно ново значење. Стварно има.

Размислите где идете ако сте кренули на ћевапе. Ако их продаје мушкарац, дошли сте у ћевабџиницу код ћевабџије. Ако их продаје жена, водите рачуна где сте дошли. Могли бисте уместо ћевапа добити батине. Од ћевабџинице. Оне која продаје ћевапе.

Замишљам да Гордана Чомић оде у продавницу и да се жали шефу на понашање продавца. Шеф би јој, нормално рекао: Ви сте купац, а купац је за нас закон. Побунила би се и рекла: Ја нисам купац, ја сам купица. Упс! Па то је мала купа.

Неисцрпан је број примера који су последица бесмисленог закона. И неуставног. Иницијатива коју припремамо за Уставни суд биће озбиљнија, аргументована и уверена сам да ће ове глупости бити заустављене проглашавањем неуставним одређених одредби овог закона. Добро је да су напредњаци изгласали да се закон примењује за три године. Довољно за реаговање Уставног суда.

ГЕЈ БРАКОВИ НИСУ ПРЕДЛОГ ГОРДАНЕ ЧОМИЋ ВЕЋ ВУЧИЋЕВЕ ВЛАДЕ

 

 

Када су напредњаци у Народној скупштини Републике Србије подметнули Гордану Чомић да предложи већи проценат жена на посланичким листима, рекли смо да је она Вучићев пројекат. За Гоцу, како су јој напредњаци тада тепали, нисмо смели ништа да кажемо. Ако смо покушали да подсетимо да је за Гордану Чомић Ратко Младић ратни злочинац прекидало нас је звонце председавајућег као упозорење да то није тема. Исто је било и када смо подсећали да је за Гордану Чомић у Сребреници био геноцид и да је Војислав Шешељ ратни злочинац. Звонцем су нас упозоравали да је „Гоца“ амнестирана досовско-грађанистичке прошлости и средњег прста упереног свима у Србији који не мисле као Гордана Чомић и она булумента с којом је излазила на изборе. И за те изборе су је напредњаци задужили. Сакупили су потписе за листу на којој је била.

Гордана Чомић је Вучићев пројекат

Тада смо рекли да је Гордана Чoмић напредњачки пројекат. И нисмо погрешили. У току је реализација пројекта. Гордана Чомић у име Вучићевих напредњака промовише геј бракове у Србији. Зашто је изабрана Гордана Чомић? Најпре зато што се она одувек за то залагала па јој није тешко да лаже јавност да ово што предлажу није брак већ истополна заједница. Посебно зато што ће у народу остати запамћено да је то закон Гордане Чомић, а није. То је Вучићев закон, а формално предлог Владе који ће усвојити Народна скупштина. Форма ће бити задовољена, без обзира на то што ће се многи напредњаци презнојавати пре него што притисну „за“ на тастеру у Народној скупштини.

Народ, бирачи у Србији, немају ни воље ни времена да се претерано баве политиком. Имају став, знају за коју политичку странку гласају и којег лидера странке поштују. Ни пет посто бирача неће повезати Гордану Чомић и Српску напредну странку. Људи су толико политички освешћени да знају да је то неспојиво. Е, сада, за колико је кеша, поред министарске функције и плате „Гоца“ прихватила да споји неспојиво, тешко је утврдити. Чак није ни важно. Важно је да у Србији не постоји ни један једини бирач који је гласао за комбинацију Вучић-Чомић. Важно је и да су сви који су гласали за напредњаке и они који су гласали за ту неку листу на којој је била Гордана Чомић бесрамно преварени и изманипулисани.

Гордана Чомић је добар избор за ту манипулацију. Логореична, позната по томе да је у стању да кроз много изговорених реченица апсолутно ништа не каже, Чомићка ће остати препознатљива по закону о геј браковима и у следећој кампањи нико од оних 95 процената бирача који за напредњаке гласају због Александра Вучића неће питати Вучића зашто су у Србији дозвољени геј бракови. Што би питали Вучића, кад је то Чомићкин закон!? То је суштина пројекта Александра Вучића, пројекта који се зове Гордана Чомић.

Није Закон о истополним заједницама већ Закон о геј браковима

А, шта је суштина Нацрта закона о истополним заједницама? То да се овим нацртом, вероватно ускоро законом, на мала врата уводи институт истополних бракова са усвајањем деце у перспективи.

Закон је идентичан закону који регулише закључивање брака између мушкарца и жене, од закључивања преко услова, до раскида истополних заједница. Предвиђено је да се истополне заједнице закључују пред матичарем. У присуству два сведока, у народу познати као кумови. Бидермајер се, истина, не помиње!

Нацрт Закона говори о издржавању детета партнера истополне заједнице. То може да се злоупотреби и да фактички један од партнера посредно усваја дете оног другог што је први корак ка усвајању деце у истополним заједницама. Гордана Чомић и невладине организације, читај власт, објашњавају да се на тај начин штити интерес детета, што је апсолутно нетачно. Напротив, законом се онемогућава да дете усвоји неко од чланова уже породице партнера из истополне заједнице (брака), ако тај партнер умре док је дете малолетно.

На овај начин та деца се изузимају из закона којим се регулише положај и статус деце рођене у браку или ванбрачно. Дешава се да брачни партнер закључи брак и да у тај брак уђе са дететом из претходног брака или ванбрачне везе.  Дешава се, нажалост, и да тај брачни партнер умре. У таквим случајевима бригу о старатељству над дететом преузима Центар за социјални рад и на основу прописане процедуре утврђује ко је најподобнији за старатеља тог детета. Некада је то и други брачни партнер, али најчешће члан уже породице умрлог родитеља детета.

Дешава се и да жена ванбрачно роди дете и да из неког разлога не жели да каже ко је отац детета и наравно дешава се и да умре. Опет на сцену ступа Центар за социјални рад и детету се одређује старатељ, углавом је то неко од чланова уже породице мајке детета.

Овде је питање зашто би деца из истополних заједница имали другачији статус од брачне или ванбрачне деце? Зашто се та деца дискриминишу у односу на осталу децу? Јасно је, зато што би у оваквим случајевима следећи корак био усвајање детета од стране истополног партнера оног партнера који је умро и нова истополна заједница партнера који би усвојио дете.

Дух закона, сада нацрта није остваривање равноправности, то је фарса за јавност. Равноправност треба да им се гарантује у свему, а и имају је. Није тачно да се законом испуњава уставна обавеза о равноправности, али је тачно да је брак као уставна категорија утврђен као заједница између мушкарца и жене. Смисао брака, између осталог је рађање и васпитавање деце.

Људи из геј популације треба да имају сва права и над њима не сме да има било какве дискриминације, али не сме да је буде ни над другим нетипичним, како се често каже мањинским групама. С друге стране, мора се јасно рећи да се закони не доносе за појединачне случајеве, али и да закони морају бити такви да предвиде све или скоро све могуће ситуације у одређеној области.

Да се разумемо, нико нормалан нема ништа против да људи истог пола живе скупа,  такви људи у сваком друштву постоје, не могу се игнорисати, и треба им омогућити и заједнички живот, ако то желе. И уважавати их као равноправне чланове заједнице.

 

Популациона политика, а не геј бракови

Када је у питању имовина брачних, ванбрачних и истополних партнера ни ту истополни партнери не могу имати више права него брачни и ванбрачни партнери. Могу истополни партнери да закључују уговор о заједничком животу и тај уговор мора да се овери код нотара, а не како Чомићка предлаже код матичара и уз присуство кумова. У том уговору могу навести која је то имовина коју уносе у тај заједнички живот па је лако утврдити у одређеном моменту и која је заједнички стечена имовина у тој заједници, али наслеђивање мора бити у складу са законом који регулише наслеђивање.

Брачни и ванбрачни партнери, ако је у питању брак или ванбрачна заједница без деце могу да наследе само пола имовине брачног, односно ванбрачног партнера, другу половину наслеђује ужа породица умрлог партнера. И код истополних заједница може бити само тако, све друго би значило да су истополни партнери супериорни над брачним и ванбрачним партнерима. Ако мисле да им припада сва имовина другог партнера после његове смрти, истополни партнери могу међусобно закључити уговор о доживотном издржавању.

Истополни партнери не могу да наслеђују пензије једно другог, јер је смисао да жена (најчешће) наслеђује пензију мужа у томе што се подразумева да је у току брака бринула о деци и породици. Наравно, пензије се наслеђују и у браку без деце, али то су ређи случајеви и закон који дозвољава наслеђивање пензија није доношен због њих већ због већег броја људи који су живели у браку у којем су се рађала и подизала деца.

Истополни бракови не промовишу традиционалне и друштвено корисне вредности, они су потреба мање групе појединаца и држава их не сме промовисати доношењем закона, од оваквог закона друштво нема никакве користи и афирмисање оваквих бракова би угрозило и овако лошу популациону политику у Србији. Када би у свету већина или сви живели у истополним браковима, свет би нестао и не мислим да је грех то рећи.

Шизофрена је одлука напредњачке власти да се у Србији доноси закон о истополним браковима, што јесте овај закон који се само другачије зове, зато што представници власти свакодневно кукају над чињеницом да  код нас много више људи умире него што се рађа, доносе се стратегије, улажу се средства за подстицање рађана деце, а овај закон свакако не иде у прилог званичној популационој политици владајућег режима.