Објављено у последњем броју Велике Србије

Вјерица Радета

ШЕШЕЉ ПРОТИВ ХАГА,

НЕУМОРАН

Незаконита одлука жалбеног већа Механизма за међународне кривичне судове инспирисала је др Војислава Шешеља да на његов начин згази Механизам као што је то већ урадио са његовим претходником Међународним кривичним судом за ратне злочине у бившој Југославији

Након ослобађајуће пресуде коју је 31. марта 2016. године др Војиславу Шешељу изрекло претресно веће Хашког трибунала уследила је жалба хашког тужилаштва, потом и прва осуђујућа пресуда председнику српских радикала.

Претресно веће ослободило је Војислава Шешеља по свих девет тачака оптужнице. Судија Антонети је након изрицања пресуде рекао да је Шешељ слободан човек. Слободан, него шта?! Био је то и док је дванаест година боравио у зидинама Шевенингена. Не огледа се слобода само у томе да ли неко може да шета где год пожели, или је по нечијој вољи заточен у неком казамату. Слобода је имати храбрости супротставити се јачем од себе. И победити га. Шешељ се супротставио и судијама и тужиоцима Хашког трибунала. Ни секретаријату није остао дужан. Муку су мучили с њим и проклињали дан када је дошао у Шевенинген. Покајала се и Карла дел Понте што је послушала Зорана Ђинђића када је од ње тражио да води Шешеља и да га не враћа у Србију. Шешељ је сам отпутовао, како воли да каже, на дужи службени пут, и хвала Богу вратио се са десетинама хиљада страна преточених у књиге. Објавио је све што се у Хашкој судници дешавало, али и све оно што је у Србији објављено о њему, о његовом суђењу, о Српској радикалној странци... Објавио је и неколико научних књига које је припремао у притвору Хашког трибунала. Припремао и писао. Руком. Без компјутера и било какве писаће машине. И зато често каже да ни један дан проведен у Хагу није био узалудан. И није. Шешељ је тамо био у мисији одбране српских националних интереса и части добровољаца Српске радикалне странке. У успешној мисији.

Цела Србија је гледала ноћне преносе Шешељевог суђења и дивила се његовом бриљнтном уму и историјском и правничком знању. Али, и досеткама и дрским и безобразним односом према свима који су у судници били испред њега. Једини који никада није устао пред судијама хашког трибунала. Јер, четнички војвода не устаје лошијим од себе!

Ослобађајућа пресуда, после дванаест година робије и херојске борбе, била је једино могуће решење. Таква пресуда није задовољила менторе и створитеље Хашког трибунала. Зато је тужилаштво уложило жалбу, а жалбено веће донело незаконоту одлуку и др Војиславу Шешељу изрекло казну од десет година затвора. Пресуда је незаконита и не може бити коначна. Англосаксонско право по којем поступа Механизам у Хагу не предвиђа могућност да се у жалбеном поступку ослобађајућа пресуда претвори у осуђујућу. Не предвиђа то ни Статут Трибунала, односно Механизма. Немогуће је да неко буде проглашен кривим и кажњен дугогодишњом казном затвора и да на такву пресуду не може да уложи жалбу. Али жалбено веће је очигледно инструисано да донесе такву незакониту пресуду, да Војислава Шешеља осуди на десет година затвора да би колико, толико „покрили“ скоро дванаест година његовог боравка у хашком казамату. Осуђен је, како су навели, „за подстицање депортације и прогон Хрвата из Хртковаца у Војводини“.

Зашто су изабрали Хртковце? Зато што мрзе Србију и што желе да учине сепаратистима да, када им то затреба, могу да тврде да су Срби прогонили Хрвате из Хртковаца. Наравно да то није тачно, тачно је да ни један Хрват није напустио Хртковце зато што га неко терао. Ни један! Размењивали су куће и добијали српске виле за своје скромне куће у Хртковцима. Зато што су Срби морали да напусте своје куће у Републици Српској Крајини, а Хрвати су могли да бирају. Добровољно, без притиска.

Уосталом судија Антонети је код изрицања првостепене пресуде навео: “Мотиви у Хртковцима били су пре свега личне природе и потреба да се обезбеди смештај Србима који су остали без крова над главом. Из говора Шешеља не може да се закључи да је учествовао директно у размени кућа, а што је приказано као главно средство за протеривање Хрвата.“

Др Војислав Шешељ се у Хашком трибуналу бранио сам, али је пре одласка у Хаг формирао Тим који му је помагао припрему одбране. Много је људи прошло кроз тај Тим, многи су отишли, али има нас који смо остали и сада настављамо рад у новом Тиму. Лично сам поносна што сам била у првом саставу тима и што сам као члан Тима сачекала председника по повратку са службеног пута. На жалост, најбољи међу нама неће бити део новог Тима. Зоран Красић, човек који је до последњег дана живота радио највише и најбоље.

Др Војислав Шешељ је већ поднео захтев Механизму у Хагу да му се омогући право на улагање жалбе на другостепену пресуду и да му се одреди рок за најаву жалбе. Тужилаштво је у свом одговору на Шешељев захтев тражило да се захтев одбије, а Шешељ је уложио реплику на одговор тужилаштва. Почетак нове фазе борбе са Хашким трибуналом, сада Механизмом за међународне кривичне судове. Зато му је потребан нови Тим који ће помагати припрему одбране. У нови Тим Шешељ је изабрао Вјерицу Радета, за шефа Тима, Немању Шаровића, Петра Јојића, Уроша Кршића, Мирољуба Игњатовића, Ружицу Николић, Љиљану Михајловић, Марију Михаљ, Филипа Стојановића, Андријану Арнаутовић, за кејс менаџера и Александру Белачић. Нови Тим је почео да ради и радићемо до коначне хашке Шешељеве победе.

Тим ће највећи део времена проводити у Хртковцима, тамо ће се директно прикупљати докази, узимати изјаве од свих становника Хртковаца, а радиће се у Шешељевој кући у којој је и главна канцеларија Комитета за одбрану др Војислава Шешеља.