ЛИВАЊСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, НИ ЗАБОРАВИТИ НИ ОПРОСТИТИ

 

 

Пре осамдест година, у Независној држави Хрватској, учињени су најмонструознији злочини над српским народом. Злочини који имају апсолутно све карактеристике геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, која је усвојена на Генералној скупштини Уједињених нација 9. децембра 1948. године и ступила на снагу 12. јануара 1951. године.

У мом родном Ливну усташе су поклале, живе бацали у јаме и друга стратишта, живе посипали живим кречом и најмонструозније погубили све Србе које су затекли у кућама. Њих 1571. У неколико села су затрли српско име.

Сви ми, потомци зверски уморених Срба, морамо да чувамо успомену на њихову жртву. Никада не смемо заборавити усташка зверства. Заборавити не смемо, опростити не можемо. Немамо право. Само жртва може да опрости. Њих 1571 нису имали прилику за то.

Ливањски Срби су увек посећивали стратишта и на Огњену Марију давали парастос својим погинулим сродницима. Тако је било све до 1991. године када су претходно повађене кости сахрањене у крипти у порти ливањске православне цркве. Опојане и сахрањене. Оплакане. Ни кости новомученика нису имале мира у крипти. Већ 1992. године потомци оних који су их поклали разрушили су крипту и по порти разбацали кости покојника. И наравно, наставили свој бестијални чин са Србима који су последњи рат дочекали у Ливну. Срећом, овај пут многи су на време прешли на српске територије. Они који су остали или су зверски побијени, или су мучени или малтретирани на све могуће начине. Оне који само усташама могу пасти на памет.

После ових последњих отаџбинских ратова ливањски Срби су се разишли буквално по целом свету. Они који живе у Србији и Републици Српској и неколико њих у Ливну наставили су традицију и сваке године се парастосом сећамо својих мученика. Парастоси се служе у Београду, Новом Саду и Бања Луци. Последњих година и у Ливну и најстрадалнијим ливањским селима. Крипту смо обновили, у цркви се служе литургије, захваљујући младим свештеницима који често служе у скоро празној цркви јер нажалост у Ливну Срба скоро да више и нема.

Традицију служења парастоса у Србији- у Београду и Новом Саду, хвала Богу, наставили су наш ливањски свештеник Мирко Јамеџија и двојица браће Врућинић који су као деца избегли из родног Ливна. Хвала им што нам помажу у незабораву.

Ове године обележавамо осамдесет година од страшних погубљена ливањских Срба, а ја, ето, имам потребу да нешто напишем о члановима моје фамилије, мојим Радетама, Лаганима моје покојне мајке Зоре и Пажинима моје покојне бабе Руже.

Радете су из Великог Губера код Ливна. Усташе су на стратишу у селу Пролог побиле или живе бацали у свеже ископану рупу и све их залили живим кречом 119 Срба, 51 је био из фамилије Радета. Побијени су одрасли мушкарци, међу њима и мој покојни деда Стево, солунски борац. Храбар и поштен, вратио се жив са солунског фронта и поверовао комшијама који су га на превару, као и остале, одвели на стратиште у Прологу. Усташки план је био да наредних дана побију и жене и децу. План им је осујећен. Нисам то учила у историји, али сам запамтила причу покојне бабе Руже, неписмене жене која ми је говорила да ја историју учим из књига да добијем петицу, а да ће ми она испричати праву истину. Испричала ми је да жене и деца из Великог Губера нису побијени зато што је у село дошла „талијанска“ војска и четник Раде Ждеро са својом јединицом. Он је био из оближњег села Коморани и њему су усташе побиле сву мушку чељад у фамилији.

Из фамилије Лаганин одакле је родом моја мајка Зора побијено је 16 одраслих мушкараца. И Лагани су из Великог Губера и жене и деца су преживели захваљујући Ради Ждери који је био страх и трепет за усташе, који су иначе били храбри само када су на превару Србе везали бодљикавом жицом и онда се над њима иживљавали. Од четника Раде Ждере и његових сабораца сакрили су се у мишје рупе.

Моја покојна баба Ружа родом је била из села Голињево. У том селу усташе су побили апсолутно све Србе. Од детета у колевци до најстаријег деде у селу. Када су побили народ убијали су српске псе и мачке по селу да ништа српско не би остало у животу. Моја покојна баба и још неколико жена имале су срећу или несрећу да преживе масакр зато што су се пре 1941. године удале и отишле из Голињева, углавном у Губер. Баба Ружа је 1941. године остала са петоро деце, без мужа и без икога из свога рода из Голињева. До краја живота није скинула црнину. У Губеру је имала сестру Стану, која је остала са четворо деце. У Голињеву је иначе усмрћено 232 Срба, а из фамилије Пажин одакле је родом била покојна баба Ружа њих 135.

Све Српкиње у ливањском крају, удовице од 1941. године цео живот су носиле црнину па ми, док сам била мала, није било јасно зашто бабе мојиш школских другарица Хрватица не носе црнину. И то сам још у детињству научила.

Ова тужна статистика мора заувек да нас подсећа на обавезу да се сећамо својих, на правди Бога, на најмонструознији начин побијених сродника. Мора да се сећа цео српски народ, да памтимо да нам се не би поновило.

Памте и књиге Буде Симоновића - Огњена Марија Ливањска и др Војислава Шешеља - Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације. Добро је да постоје ове књиге и да да Бог да их буде још јер памћење не сме престати нашим нестанком са овог света.

Бог душу да прости ливањским новомученицима!