Претражи овај блог

понедељак, 31. август 2015.

СМЕЈАТИ СЕ, ИЛИ ЗАПЛАКАТИ?!

Актера ове приче упознала сам пре двадесетак година.Честит човек, стручан, вредан...професионалац. Нисам га видела петнаестак година. Ништа нисам знала о њему, у међувремену. Сретох га случајно. У суботу.
"Оооо, добар дан! Како сте? Шта радите?", обратих му се. Човек збуњен. Драго му што ме видео. Има свашта да ми прича, рече. Али...на мој поздрав, уместо одговора, гледајући у врхове ципела рече: "Отишао сам код њих. У Главном сам одбору. Срамота ме, али шта ћу..."
Скоро да сам се збунила. "О коме причате?" питам. Слутим, али не верујем. "Пааа, о напредњацима", замуца. Нисам могла да сакријем изненађење. Зато што тај човек никада није био члан ни једне странке. Тврдио да никада неће ни бити. Одавно запослен у једном министарству. Одавно помоћник министра. Вредно и добро радио. Сваком министру добродошао. Професионалац. Сваком, али не и овом напредњачком. Да би остао на том месту морао је да постане члан напредњачке странке. И Главног одбора.
Рекла сам му да не разумем зашто је пристао, ако, како тврди, није желео. Напротив, стиди се. "Па нисте морали остати на помоћничком месту, ако министар тражи искључиво напредњака", рекох искрено. "Морао сам", каже, "рекли су или учлањење и помоћник министра, или ускоро технолошки вишак". А до пензије још која година.
Министру је, значи, требао неко ко зна и хоће да ради, али мора и оно.
"Шта ћете", кажем човеку, "шта је ту је. Бар нисте морали да гласате за њих, ако нисте желели".
"Нисам желео, али сам гласао. Знате, сматрао сам сам то својом обавезом. Ипак сам остао на послу. Нисам ја као они. Ја не знам да лажем..."
Ово је само део разговора. Мени мучног, а оном човеку...много горе од тога. Не само у току тог разговора. Није му лако, очигледно.
Размишљала сам и питала се колико је оваквих примера. Људи који не знају да лажу. И који мисле да имају обавезу само зато што су остали на послу за који су се школовали и који деценијама савесно раде.
Напредњаци заиста имају различите методе да дођу до гласача који им дају глас, а заправо их презиру. Али гласају за њих.
Жао ми човека из ове истините приче. Србије ми још жалије.
Волела бих да ово прочита неко ко је из сличних разлога гласао против своје воље. Да прочита и да схвати да презир који осећа према напредњацима може исказати иза паравана. На бирачком месту. Без моралних дилема. Неморални су они.
Човек чију сам причу поделила са читаоцима више неће гласати за њих. Каже да му је разговор са мном био лековит. И подстицајан.
Када се, после збуњености и нелагоде, мало опустио стварно мије свашта испричао.
И даље ми је жао Србије.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.