СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ

Нема места никаквој еуфорији због отварања Поглавља 23 и 24 за придруживање Србије Европској унији, и то из више разлога.

Прво, Србија никада неће ући у Европску унију. Европска унија се распада и то ваљда једино еврофанатицима у Србији није јасно.

Отварање ових поглавља, као и осталих поглавља, подразумева низ понижења и низ услова које ће Србија морати да испуни, а неће добити оно што актуелни режим жели и оно што желе режими од 2000. године, а постоји некаква суманута жеља и потреба да се наглашава да Европска унија нема алтернативу.

Познат је став Српске радикалне странке о уласку Србије у Европску унију и ми тај став нисмо мењали, а околности показују да смо ми били апсолутно у праву. Сада највеће и најмоћније државе излазе из Европске уније. Почела је Велика Британија и тај процес се, наравно, неће зауставити. Бесмислено је да се ми подвргавамо некаквим правилима Европске уније, а да народ, да грађани Србије немају никакве користи од тога.

Ми смо данас и хтели да ову конференцију посветимо управо тој теми да бисмо скренули пажњу јавности и да бисмо скренули пажњу грађанима Србије шта заправо нама значи отварање ових поглавља. Када кажем нама, мислим на државу Србију и мислим на све грађане који живе у Србији.

Отварање Поглавља 23 и 24 подразумева да Србија у неком наредном периоду мора да испуни 91 услов који ћемо добити из Европске уније.

Оно што нама представници режима желе да представе као нешто чему би сви требало да се радују јесте да ће у Србији отварањем ових поглавља наступити владавина права, да ће се скратити и грађански и кривични процеси у нашем правосуђу, у нашем судском систему. То, наравно, нема никакве везе са отварањем ових поглавља. То има везе са односом извршне власти према судској грани власти и то је тако било увек.

Правосуђе у Србији, нажалост, никада није било независно, али оно што је сада на делу и оно што је било у претходним режимима је нешто што ваљда није виђено нигде у свету.

Наш Устав, Устав Републике Србије јасно каже да у Србији постоје три независне гране власти: законодавна власт, извршна власт и судска власт. То би значило да применом, односно поштујући Устав Републике Србије нико не сме на било који начин да утиче на рад правосудних органа. Да ли је то тако? Наравно, сваком је јасно да то у Србији није тако.

Е сад, ова поглавља подразумевају да ћемо поново ићи у реформу правосудног система, а ја вас подсећам на реформу од пре неколико година коју је, у време режима Бориса Тадића, предводила тада министар правде Снежана Маловић. Ми смо се тада као народни посланици најоштрије супротстављали таквој реформи. Од те реформе дошли смо до тога да је велики број малих места, малих општина у Србији остало без судова. То је, наравно, подразумевало много веће трошкове за евентуално остваривање права грађана из тих општина, јер су морали да иду у седишта округа, па су онда морали да воде и плаћају адвокате, па вештаке, па тумаче и тако даље. Дакле, оно што су тада пропагирали у јавности представници тог Тадићевог режима, да желе равномеран развој Србије, показали су управо на мрежи судова да им то не пада на памет.

Оно што је остало, чини ми се мало се о томе говори, а везано је за реизбор судија у том периоду. Подсећамо да је тада више од 600 њих остало без судијских функција, а да нису реизабрани у тој реформи, условно речено, Снежане Маловић.

Е, онда су дошле реформе које је спровео у име режима Александра Вучића министар Никола Селаковић. Када су те нереизабране судије остале без посла, онда је Српска напредна странка одржала конференцију, представила те неке, тада бивше судије и обавестила јавност да је 600 судија, који нису поново изабрани, прешло и да су постали чланови Српске напредне странке.

У међувремену је Уставни суд Републике Србије ставио ван снаге одлуку Високог савета судства и све те судије су поново враћене на судијске функције. Питање на које јавност у Србији није добила одговор је да ли су тих 600 судија и даље чланови Српске напредне странке. Шта је са онима за које се тврдило да су именовани у кабинету Душана Петровића, тада заменика председника Демократске странке? Е, то су ти суштински проблеми у којима нама не може помоћи отварање било којег поглавља.

Ми имамо Устав Републике Србије који то регулише, ми имамо добре законе, ми имамо доста добрих и часних судија, али нажалост, они су негде у неком ћошку, смирили се, седе, чекају нека боља времена, чекају време када ће судијама извршна власт рећи – радите свој посао, нико неће утицати на ваше одлуке, а они који раде у интересу режима постоје и сада, као што су постојали и у оном претходном режиму. Ми српски радикали тврдимо да то неће променити отварање ових поглавља.

Али шта се још крије иза тих поглавља? Ово што се најављује да би судије биле независније када их не би бирала Народна скупштина, па да би се то реализовало мора да се мења Устав. Куд год кренемо када је у питању Брисел, када су у питању преговори око уласка Србије у Европску унију, све се врти око Устава Републике Србије. Крајњи циљ је да се из Устава Републике Србије брише преамбула и да Косово и Метохија и дефинитивно не буде ни у уставном, ни у правном поретку Републике Србије. Да би се то некако ставило у други план, да би се то маскирало или закамуфлирало, онда се прича о томе да ће се Устав мењати да би се поправило стање у судству, а пошто народ зна да је стање у судству катастрофално, онда ће да кажу – браво, нека се мења или ће да кажу – треба да се смањи и број народних посланика и тако даље. Дакле, говори се оно што грађани воле да чују, оно што прија ушима грађана, а суштина је оно што се заправо крије иза тога.

Желим да подсетим и на преговарачку платформу везано за Поглавље 35, отварање тог поглавља које је иза нас. И тада се причала потпуно друга прича од оног што се суштински десило. Та преговарачка платформа изнедрила је Бриселске споразуме, а Бриселски споразуми су фактичко признавање самопрокламоване државе Косово. И сада представници режима изађу и кажу – нама нико није тражио да признамо Косово. Па није и неће, а и што би, али су тражили да потпишете Бриселске споразуме. По тим Бриселским споразумима нема више српских институција на Косову и Метохији, нема избора на локалном нивоу на Косову и Метохији. Уместо административних прелаза фактички постоје, буквално, границе. Тамо важе закони које доноси та лажна скупштина Косова и то је последица пута ка Европској унији и среће режима због отварања неких поглавља.

Врло кратко о ова два поглавља нешто конкретније.

Поглавље 23, на пример, подразумева оно што прете Хрвати да ће тражити од Србије, да се ван снаге стави Закон о универзалној јурисдикцији. То је закон који је апсолутно у складу са међународним правом и то је закон на основу којег у Србији може да се ухапси свако онај против кога постоји оптужница за ратни злочин.

Хрвати не дозвољавају да се у Србији хапсе усташки кољачи, они који су убијали, клали Србе на најсвирепији могући начин. Таквих има на списку негде око 300 и захваљујући томе што власт у Србији (Србија то не жели, него власт у Србији) жели да иде у Европску унију, тих 300 усташких кољача моћи ће да се шетају по Србији, да се ругају онима које су акцијама „Олуја“ и „Бљесак“ протерали са њихових вековних огњишта. Против таквих ствари се Српска радикална странка бори, борила се и борићемо се докле год постојимо.

Када је у питању Поглавље 24 – говорим само о оним најдрастичнијим случајевима, не говорим о свих оних 91 услова које ћемо морати да испунимо – Поглавље 24 између осталог подразумева уређивање спољних граница. Шта то значи? Опет ће се појавити Хрвати и тражиће 10.000 хектара на левој обали Дунава код Апатина. О томе се већ говори. Ми смо на конференцији већ упозорили Александра Вучића да му не падне на памет, да никако не сме да прихвати да се некаква међународна арбитража бави решавањем овог питања, него да мора да се инсистира на томе да се граница постави средином тока реке Дунав, као што је то свуда у међународном праву признато и прихваћено. Говоре о владавини права која ће наступити отварањем ових споразума. Па владавина права би могла и сада да постоји, само да се режим, односно да се представници извршне власти не мешају у рад судова. Ми имамо законе, ми имамо стручне људе и нама заиста не требају никакви нови европски прописи. Ништа они тамо нису измислили што већ не постоји и што ми већ немамо.

Кажу – скратиће рокове у судским процесима. Па ево, ми подсећамо, ако не знају представници режима, да ми и данас имамо одређене спорове у Србији, у нашем законодавству, регулисане као спорови хитног карактера. На пример радно-правни спорови, спорови за мобинг, старатељство над малолетном децом, али нажалост, разним утицајима на судије и на судове ти спорови, рецимо радни спорови, трају по пет, шест година, спорови за мобинг трају по пет, шест година, за старатељство над децом спорови се воде док деца не постану пунолетна, поступци застаревају, али да бисмо то превазишли, да бисмо те проблеме решили не требају нам поглавља, не треба нам Европска унија. Треба само ми да се понашамо у складу са законом, сви надлежни органи да се понашају у складу са законом и да прекинемо са тим некаквим независним институцијама јер се такође предвиђа још јаче и самосталније деловање тих институција, које само доводи до још већих проблема и још већих неспоразума и када је у питању однос власти и опозиције и када су у питању неки конкретни случајеви. Дакле, само је потребно да се институцијама система врате овлашћења, односно да им се дозволи да се понашају у оквиру својих овлашћења која су регулисана законом.

Како ћемо ми да будемо успешнији у борби против корупције и криминала зато што смо отворили Поглавље 24, које о томе говори? Па нећемо никако ако се та борба настави овако како се до сада водила, ако се неселективно боримо против корупције. Корупција је у Србији ушла у сваку пору друштва. Такође, оно што јавност мање зна, зато што се о томе мање говори, ако је у питању криминал који је проистекао из неког корупционашког посла, ту је онај криминалац најмање крив. Ту је најодговорнији тај државни службеник, општински службеник, функционер, који је заправо извор корупције. Па зар нам зато требају стручњаци из Европске уније и отварање поглавља да би нам ово објаснили? Има нас, хвала Богу, и учених и паметних и поштених који бисмо одлично знали све то да урадимо, а има их много и који су у институцијама система данас који би то могли да ураде само када би им било дозвољено.

Постоји ли већа афера у Европи од тога да неко, већ колико година је председник државе, а да и птице на грани знају да има лажну диплому. Говорим о Томиславу Николићу и његовој лажној дипломи. Постоји ли неко, а да се не исмева, чак и напредњаци, са Томином лажном дипломом? И онда ми говоримо о борби против корупције, а нема озбиљније корупције од куповине диплома или стицања диплома без полагања испита. Можда он није ни купио, можда су му поклонили, није сад ствар цене, него начина како је дошао до дипломе.

Шта је још овде битно? Пратећи ова поглавља и журећи да се отворе још нека нова, ми ћемо испуњавати све и свашта што се буде стављало пред нас. Кад кажем ми, мислим пре свега на режим, ми свакако нећемо. Важно је да се та сва отворена поглавља затварају тек кад евентуално дође до преговора о чланству. И зашто бисмо ми сад унапред радили оно што није интерес ни грађана Србије, ни државе Србије, ако је на дугачком штапу, што би народ рекао, тај дан када ће се евентуално разговарати о тим преговорима. Тај дан никада неће доћи. Па зар није боље да ми своју државу уредимо у складу са нашим законодавством, у складу са нашим Уставом, да дозволимо да институције система раде свој посао, па да онда кад та Европска унија каже – ево, хајде, добро нам дошли, ми кажемо – добро, ево, сад ћемо ми зачас да ускладимо то што још евентуално треба да се усклади. Али се иде наопако. Иде се зато што је постало модерно од 2000. године срљати негде где не знају заправо ни шта их чека, ни због чега желе да срљају. Ево, то су неки од детаља о којима смо данас овде говорили, а има их још много о којима ћемо говорити на разним другим скуповима, у Скупштини, на будућим конференцијама и тако даље. Тврдим да постоји и велики број државних службеника, чак и оних који иду да преговарају у Брисел, а да нису ушли у суштину и да не знају колико зло заправо доносе Србији и српском народу срљајући у ту Европску унију.

Уосталом, Александар Вучић, када се онако значајно јавио из Брисела, је рекао да ће се тек за пет година осетити неки бољитак везано за отварање ова два поглавља. Па, колико пута по пет година ми треба да чекамо да се коначно власт и режим усмере да раде у интересу народа и у интересу државе?

Српска радикална странка подсећа такође да нас чека још једно поглавље, а то је Поглавље 31. Све више се говори о отварању тог поглавља и најављује се можда већ за наредну годину. Отварање тога поглавља значи да ће Србија морати да усклади своју спољну политику са политиком земаља Европске уније, а то у преводу значи да ће Србија коначно морати увести санкције Руској Федерацији.

Српска радикална странка још једанпут позива Александра Вучића и представнике власти, да, поготово пошто још нису направили владу, имају времена да се предомисле, да се окану пута у Европску унију, да се окрену сарадњи са Руском Федерацијом, да се окрену придруживању ОДКБ-у, да се окрену интеграцијама са Русијом и да коначно овај народ и ова држава крену правим путем.