НАРОДНА СКУПШТИНА СЕ ШТИТИ, ПОСЛАНИК СЕ КРИТИКУЈЕ

Данима почињем да пишем на ову тему, али одустанем. Ипак морам. Знам да ризикујем да можда нећу бити исправно схваћена. Морам. Ово је битно.

Годинама уназад траје медијски линч народних посланика. Те високе им плате, те јефтина храна. Возе се државним аутомобилима, а троше народне паре. Спин који се одлично прима у јавности. Почело је од криминалних приватизација. Из тог времена. Људи масовно остајали без посла и требало је наћи тему која ће им скренути пажњу са правих криваца за њихову несрећу. Кривци су у ЕУ и режимима који подржавају сумануту идеју да Србија треба тамо да иде. Чини се неспојиво. Знам. Али је тако. Циљ је уништити ауторитет институција система. Почели су са Народном скупштином. Посланици пред очима јавности, најчешће у полупразној сали. Људи незадовољни сопственим животима, а медији намећу тему.

Да ипак не будем погрешно схваћена. Не браним народне посланике. Нико не може посумњати да сада имам било какав интерес за то. Браним Устав Србије,  браним парламентарну демократију, браним право грађана да буду бирани и да бирају.

Народне посланике треба критиковати. Појединачно. Или као посланичке групе опозиције. Или посланичке групе власти. Тако може, али не на начин да се код народа ствара отпор према Скупштини, а то значи отпор према законодавној грани власти. Једној од три. Друга је извршна власт, односно влада, а трећа судска грана власти. Извршна власт успешно већ 14 година усмерава критике само на законодавну власт. Они су недодирљиви. У медијима. Као и правосуђе које је инструмент у рукама извршне власти.

Ја свакодневно критикујем посланике зато што мислим да лоше раде свој посао. Када би га добро радили, радили би веома тежак и одговоран посао. Критикујем Мају Гојковић која се понаша противпословнички. Вређа народне посланике. Упада им у реч. Коментарише. Дискриминише посланике опозиције. То не значи да председник парламента не треба да постоји. Треба. Критикујем бахатост посланика власта. Критикујем млитавост посланика опозиције. Критикујем све које који не долазе на посао. Који не читају предлоге закона. Који јасно и гласно не објашњавају шта грађани добију, а шта губе усвајањем одређеног закона. То не значи да народни посланици не треба да постоје. Треба. И то баш 250. Прича о смањењу броја посланика треба да послужи да грађани гласају за промену Устава. Срећни што ће смањити број посланика неће приметити да се из Устава брише преамбула, да се стварају услови за даље распарчавање Србије. Те стварно важне ствари треба "покрити" овим другим, као, важним.

Зашто нема кампање за укидање агенција; ем су неуставне, ем ништа не раде, ем су прескупе. Или, кампање за укидање економских амбасадора. Стотине њих раштрканих по белом свету. Без конкретних обавеза. Са конкретним платама. И они су неуставна категорија.

Посланици нису. И не троше народне паре. То је популистички спин. Истина је да сви треба да плаћамо порезе и таксе. Истина је да та средства иду у буџет. То су државне паре којима управљају надлежни државни органи. Не народ. Народ треба да прати како се та средства користе и на основу чега се повећавају порези и таксе. О томе се води рачуна на дан избора. И на основу тога се бира. Не на основу пакетића и лажних обећања.

Не занима ме Борко Стефановић. Али, има право да службеним скупштинским аутомобилом оде на неки састанак. Има и обавезу. Да аргументовано критикује власт. Службени аутомобил има право да користи и Зоран Бабић, који је народни посланик, али је у Скупштини портпарол Александра Вучића. То не би смео. И због тога га критикујем. Не због јефтиног ручка у ресторану.

Седнице Скупштине увек морају бити јавне. Народ треба да прати рад посланика и да странке које су их послале у Скупштину кажњава или награђује на основу њиховог рада. Скупштина мора да се поштује и кад је чине лоши посланици или посланици лоших странака. Оних који не мисле о државном интересу па зато и форсирају медијски линч Народне скупштине и тако прикривају свој лош рад.