СРБИЈА НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ И ДРУГЕ МАХИНАЦИЈЕ

У току неке предизборне кампање Александар Мартиновић, тада члан и посланик Српске радикалне странке донео је у Народну скупштину џак са логом Демократске странке и садржај поређао на скупштинску говорницу. Брашно, со, шећер, уље, паста за зубе, пиринач и још понешто. Добио је то од једне жене у Руми, а она од активиста тадашње демократске странке.

Досманлије и напредњаци исти у махинацијама

Данас такве кесе са идентичним садржајем, али напредњачким логом деле Мартиновић и његови активисти. И у Руми и у целој Србији. Добро научена лекција.

Годинама упозоравамо на непостојање јединственог бирачког списка као основног услова за легалне и фер изборе. Обраћали смо се и Уставном суду. Узалуд. Хаос у бирачком списку одговара властима. Тако је од увођења вишепаретијског система. И ову лекцију су напредњаци добро научили од демократа.

Медији. Вечити проблем. Већина у служби власти. Било и сада је. Напредњаци су пре преузимања власти критиковали медије што служе режиму. Дочепали се власти и одмах се потрудили да се дочепају и медија. Овај савез за све и свашта у прве редове шетача поставља новинере. Недвосмислена порука. Хоћемо власт, али и медије са сиопственим новинарима. Човек се оправдано запита зашто ли се узајамно критикују када су исти?! Иста научена лекција.

Сигурни гласови као вид притиска и злоупотребе

Један модел изборних махинација је ипак ескалирао. Усавршен у Вучићевој Србији. И досманлије су бесомучно користиле државне ресурсе у предизборне кампање и обезбеђивање сигурних гласова. Да се разумемо, обезбеђивање сигурних гласова до којих се долази у контакту са грађанима су легалан и легитиман начин познат у свим демократским друштвима. Проблем је када се то злоупотребљава. Александар Вучић и напредњаци су пронашли „одличан“ начин да дођу до потребног броја сигурних бирача. Помогао им је технолошки развој и појава такозваних паметних мобилних телефона. За сликање и слање тражене фотографије на задату адресу. Често се то ради за ситну накнаду. Вољно прихваћена продаја. Неморално, али уз пристанак. И чињеницу да је морални праг нижи што је човек сиромашнији. А у Србији је много сиромашних. По разним критеријумима и од званичне статистике објављено броје се милионима.

Нису сиромашни само они који се издржавају од социјалне помоћи. Сиромашни су и пензионери чије су пензије испод нивоа просечне пензије у Србији. Али и запослени који за свој рад месечно примају такозвани минималац, чак и ако део не морају да врате послодавцу, а углавном морају.

Гласају, а љути на себе и на Вучића због тога

Већ неколико година, после сваких избора, људи отворе душу и признају: „Гласах за за напредњаке, а мрзим и Вучића и себе због тога. Али, шта ћу. Морам“. Одавно сам престала да питам :“Што мораш?“  Питам: „Због кога?“ Одговори разоружавају. Због детета, брата, сестре, кума, блиског пријатеља...

А ево и због чега. Сви ти млади људи због којих се невољно, често уз гнушање гласа, су запослени на одређено време. Не би то било ништа страшно да су запослени због потеба у установима где раде и да тамо неко оцењује и вреднује њихов рад. Не. Ти људи су заправо врбовани да раде за режим. У току радног времена иду у кол центре или на разне страначке активности, а посебна улога им је резервисана за изборни дан. Свако од њих је обавезан да обезбеди одређен број сигурних гласача и да обезбеди доказ да су ти људи заиста гласали како им је наручено. Тако се чланови породице и блиски пријатељи доведу пред свршен чин. И морање.

У Србији на одређено време ради око 700.000, углавном, младих људи. Највише их је у државној управи, локалним самоуправама, јавним предузећима, али и у погонима светских компанија које уз државне субвенције запошљавају по стотинак људи, уместо громогласно најављиваних хиљада нових радних места.

Шаблон је увек исти. Људи се доводе преко општинских одбора Српске напредне странке. После избора, од оних који пруже доказ о траженом броју гласача, један број заиста добије сталан посао, а остали се држе у уверењу да ће они бити следећи. И тако до неких нових избора. Уместо оних који добију сталан посао доводе се нови на одређено време. И тако у круг. Највише их је који су и по неколико година запослени на одређено време. Они су најревноснији. И најстрпљивији.

Цените себе да ви вас други ценили

Знам и неке који нису прихватили уцену, али нису ни добили отказ. Потребо је само показати одлучност и сачувати достојанство. Гласати по сопственом уверењу и уздати се у личне стручне и моралне квалитете. Ценити себе да ви вас и други ценили. За то у овим тешким временима треба, што би народ рекао, имати петљу. Али и диплому која је заслужена школовањем, а не купљена или добијена преко разних веза. Ко то има има и самопоуздање и с њим се не може манипулисати. И добиће посао, због знања и стручности. Због моралних квалитета.

А на дан избора, без оптерећења и без мобилног телефона. Само са сопственом савешћу. Избори за то и служе. Тако ће се постићи идеал демократије. Власт да се плаши бирача, а не бирачи власти.

Вјерица Радета