ПРИЧЕ ИЗ ХРТКОВАЦА

Сведочанство о једном времену које се не сме заборавити. Хртковчани то и не желе.

          Када је проф. др Војислав Шешељ обелоданио да ће тражити обнову свог хашког поступка било је јасно да ће бити посла за чланове тима који помаже припрему његове одбране. Сазвао је састанак тима и обавестио нас да треба обавити разговор са што је могуће више људи из Хртковаца. Ти разговори, односно изјаве које настају из тих разговора су нови докази против којих ни Хашки трибунал неће имати аргумената.

Истином из Хртковаца против лажи из Хага

Шешељ је одлучио да у поновљеном поступку пред Међународним резидуалним механизмом за кривичне судове, правним следбеником Међународног кривичног суда за бившу Југославију докаже да ни један Хрват из Хртковаца није депортован, да су сви који су отишли претходно тамо негде изабрали српска имања и прогоњене Србе натерали да та имања мењају за њихова у Хртковцима. Углавном на невиђено. И углавном много мање материјалне вредности.

            С обзиром да правила Хашког трибунала захтевају нове доказе да би се уопште дозволило понављање поступке чланови Тима који помаже одбрану др Војислава Шешеља потражили су и нашли те доказе баш у Хртковцима. У разговорима са скоро седам стотина мештана.

            Питали смо се да ли ће људи које је мука довела у Хртковце бити спремни да се после скоро тридесет година врате у прошлост, да врате болна сећања и већ након неколико разговора схватили да је у животима тих људи прошлост и даље жива. Као и болна сећања. Живот у овом лепом сремачком селу се наставио, наизглед као да су одувек били ту, али у душама тих људи живи завичај, живе муке кроз које су прошли, живе сећања на некадашње комшије Хрвате којима су напрасно постали крвни непријатељи и који су се веома потрудили да их отерају из њихових прадедовских домова.

Сећање Хртковчана

Разговору са члановима Шешељевог тима сви су се радо одазивали. И рођени Хртковчани. И они које је мука натерала да се тамо доселе. Разговарали смо и са Србима, и са Хрватима, и са Мађарима, и са Ромима. Сви су желели да отворе душу. Са пуно поштовања и поверења према Војиславу Шешељу, и нама, члановима Шешељевог тима, указали су поверење и кроз разговор се вратили скоро тридесет година уназад.

            Лично нисам била изненађења што су Хртковчани, посебно они који су ту дошли мимо своје воље прихватили да разговарају. Шта више да отворе душу. Без страха од последица. И сама сам често слушала избегличке приче моје мајке, тетака, рођака и комшија који су 1992. године спашавајући голи живот, напустили родне куће и без игде ичега кренули у слободу. У мајку Србију, како су Срби с оне стране Дрине одувек доживљавали своју матичну државу. Ни један сусрет са тим драгим људима није прошао без препричавања бар једног сегмента од страхота које су преживели у усташком окружењу у Ливну. Често сам се питала зашто имају потребу да непрестано причају о томе. Зар им не би било лакше да забораве?! Или бар да покушају.

            Због личног искуства сам знала да ће Хртковчани радо поделити своје успомене. Поготово са члановима Шешељевог тима. И било је тако.

            Сви разговори били су у основи исти, а опет потпуно различити. Сваки је био једна судбина. Проткана са много бола и тешких тренутака. Било је и смеха и суза. Највише дубоких уздаха и жеље да се зло које је деведесетих година задесило српски народ никада не понови. Дешавало се да неко од тих добрих људи на почетку разговора упозоре да немају Бог зна шта да кажу. И почну. Конфузно, нејасно, с теме на тему...А, онда када се „отвори дизна“, навру сећања, смењују се успомене. Од оних најлепших из детињства, одрастања, младости, формирања породице, кућења...до оних ружних, срашних, невероватних...Такви разговори су најдуже трајали. У разлиштом расположењу. Од радости до туге. Преко равнодушности.

У Хртковце их мука довела, љубав комшија задржала

Присећали су се људи који су због претњи и разних других притисака били приморани да напусте своја огњишта како је изгледао њихов први сусрет са Хртковцима. Много их који су нам рекли да никада пре нису ни чули за то место, а неки никада за живота нису напуштали своје родни крај. У Хртковце их је мука довела. У међувремену су се навикли на то питомо сремачко место. Скућили су се, деца одрасла. Поудавали се и поженили. Стигли унуци којима су Хртковци родно место. Ипак, завичај не желе да забораве. Неки су пожелели да их породица сахрани у њиховим родним местима. Да се бар мртви врате тамо где због усташког прогона нису могли да живе.

Осим истинитих, а филмских, животних прича било је интересантно и слушати различите локализме којима су се скоро сви саговорници већ након десетак минута враћали. Неке изразе нам и „преводили“. Неких смо се и сами после много година сетили јер су се користили и у нашим родним местима. Због много чега ови разговори су били веома интересантни. Не само због чињенице да ће бити кључни аргументи којима ће др Војислав Шешељ натерати хашке судије да понове поступак и да на крају донесу једину исправну пресуду. Војислав Шешељ није крив.

Који год локални израз да су користили наши саговорници, колико год тешко говорили о прошлим временима сви су јединствени у једном. Нико од Хрвата није отишао из Хртковаца зато што је морао. Свима који су отишли то је био лични избор. Они који су присуствовали ђурђевданском митингу Српске радикалне странке, те 1992. године сећају се говора Војислава Шешеља. Кажу вратио им је вољу за живот. Подржао Србе преко Дрине и Дунава, а њима је тада једино подршка била потребна. Причали су и да је атмосфера у селу после митинга била уобичајена. Сви су се бавили својим свакодневним пословима и нико није имао никаквих проблема. Бар не због Шешељевог митинга. И Шешељевог говора на том митингу.

Ђурђевдански митинг као подршка

На митинингу је било много људи. Било је Срба Хртковчана, Срба Крајишника, Хрвата, Мађара, Рома. Сви су после митинга отишли својим кућама. Потпуно мирно. Уобичајено за политичке скупове. Нико никоме није претио, нико никога није узнемиравао. То је општи став свих људи са којима смо разговарали. Они злонамерни који су отишли да истерују Србе из њихових кућа и да им у замену нуде своје, много лошије и мање вредне, су ти који су ширили лажи о Шешељу и његовом говору на митингу. Ваљда су хтели да оптужујући Шешеља оправдају своју грамзивост и безобразлук. Да оправдају то што су Србе уселили у своје неусловне куће, а отишли у њихове луксузне. Да оправдају то што су се обогатили на туђој муци.

Интересантно је било слушати како они који су дошли у Хртковце и они које су тамо затекли причају једни о другима. Тек то је било лепо слушати. Они се узајамно поштују, воле, помажу, разумеју. И тако је било од почетка. Нико од оних што су дошли није доживео ни једну непријатност од комшија који су у Хртковцима рођени. Нити они од оних који су у Хртковце дошли. И без обтира на верску и националну припадност. Они су од првог сусрета једноставно добре комшије. И једни и други поносни на то.

Кућа Војислава Шешеља обасјала Хртковце

И једнима и другима је драго што им је Војислав Шешељ нови комшија. Кажу, добро је да и они имају у свом селу неког тако познатог и тако популарног. Јављају му се кад га виде испред куће, он им одговара. Одмахује када му у пролазу махну. Препричавају како се увече заустављају возила и да сликају Кућу Војислава Шешеља. Кажу баш је лепа. Ноћу светли, што је посебно обрадовало једну мештанку која мора рано на посао па је ту на углу увек било страх. Било је мрачно, а сада, какже, све сија.

Чули смо у Хртковцима много истинитих прича. Импресија. Сећања. Жала и туге. Прчапуних бола, али пре свега поноса. Ово су потресне приче које никога не могу оставити равнодушним. И помоћу којих ће Војислав Шешељ доказати своју невиност.

Вјерица Радета