А, СВЕ СМО ПРЕДВИДЕЛИ...

 

 

Видим на разним порталима и друштвеним мрежама, Твитер се посебно истакао, реакције на примену закона. Да, на примену закона и то оних који су или донети или потврђени у последњем скупштинском сазиву.

Илустроваћу са неколико примера, али само принципијелно, нећу улазити у конкретна решења. Нека, то ће надлежни. Мала шала!

Прича о девојчици из Зајечара која је одузета од родитеља па дата хранитељској породици потом на усвојење породици из иностранства, узбуркала је јавност. И рекох, нећу о конкретном случају. Хоћу о правди, правичности, закону и деловање српских радикала у Народној скупштини. О истини, пре свега.

Истина је да је Породични закон донет 2005. године вољом досманлијско-социјалистичке већине. Мењан је 2011. године, вољом исте већине. И опет мењан 2015. године вољом напредњачко-социјалистичке већине. У прве две расправе српски радикали су се истицали суштинским и аргументованим примедбама на које је власт остала глува. Суштинске примедбе односиле су се управо на хранитељске породице и на давање наше деце странцима на усвајање. На жалост, у расправи 2015. године нисмо учествовали јер нисмо били у Парламенту.

Проблем нисмо заборавили па смо га актелизовали у октобру 2018. године и почетак сваке седнице обележили смо, између осталог, предлагањем измена Породичног закона. Тражили смо пооштравање услова за одузимање деце из родитељког старања и давање те деце хранитељским породицама. Хранитељство може бити веома хумано, али може бити и добар бизнис, што се у Србији на жалост дешава. Хумано је да нека породица прихвати да брине о деци чији родитељи стварно то нису у стању. И добро је да трошкове издржавања такве деце преузме држава.

Није добро, а није ни хумано, када хранитељске породице добијају децу ради хранитељста, а да та деца носе изношене патике рођене деце „хранитељских“ породица и да у сваком смислу буду подређена тој деци. Многи сиромашни родитељи би обезбедили услове за живот својој деци када би они уместо хранитељских породица добијали новац за издржавање деце, а деца би била срећна и задовољна јер би расла у природном окружењу, испуњени искреном љубави својих родитеља.

Тражили смо и да се укине одредба која омогућава да се наша деца дају на усвајање странцима. Да се потпуно укине таква могућност. Из више разлога. Један је и тај да када дете буде усвојено у иностранству више се не може пратити шта је с тим дететом. А и у демографској ситуацији у којој смо, не смемо себи дозвољавати тај луксуз да и једно једино дете трајно оде из Србије. Што се дешава код усвајања.

Зашто подсећам на све ово? Пре свега да бих подсетила какви се закони доносе у Народној скупштини без адекватне реакције јавности у току расправе. Када се закон донесе и ступи на снагу реакције углавном немају никаквог смисла. И ако је тачно све што се прича и пише о девојчици којој се наводно не може ући у траг, све је рађено по закону. Лошем закону. О чијим штетним последицама смо на време упозоравали.

Ништа мање у јавности није био интересантан ни случај младог пијанисте из Ниша. Чији тактови на клавиру су сметали његовим комшијама. Свирао је он клавир и раније и вероватно сметао том истом комшији, али није било правног основа да реагује. И онда су паметњаковићи у Влади предложили, а напредњачка већина усвојила закон којим је до апсурда ограничена „бука“ у стану. До апсурда зато што је дозвољена бука заправо шапат. И о томе смо детаљно говорили у Скупштини. Нисмо знали да ће проблеме имати млади пијаниста који је узбуркао јавност. Могао је да свира и неки други инструмент. Да певуши. Шлагере, народне песме, крајишке, националне, староградске... Укуси комшија су њихова ствар. А реакција је ствар закона. Који је дозволио да комшије могу да се иживљавају.

Може се десити и да неко слабијег слуха само мало гласније пусти телевизор и да има нервозног комшију који ће пожурити да га пријави. И мораће да утиша телевизор. То што ништа неће чути његов је проблем.

Значи, закон је дозволио комшији да пријави сваку „буку“ мало јачу од шапата и инспектор мора да дође да то провери. Ако утврди да је то тачно, мора писати пријаву судији за прекршаје. Судија мора да поступи по пријави и да изрекне казну. Дакле, бездушан комшија и савесни инспектор и судија за прекршаје забраниће наводну буку. И није проблем у бездушном, завидном, безобразном, фрустрираном...комшији. Ни у инспектору који само ради свој посао. Ни у судији који примењује закон и кажњава. Проблем је у закону, а закон доноси скупштинска већина. У овом случају напредњачка. И проблем је што јавност реагује на последице. И што је тада касно. Просто је. Ако судија за прекршаје казни младог пијанисту, направиће му озбиљан проблем, али ће поступити по закону. Ако га не казни, прекршиће закон и добиће негативне поене јер ће му другостепени суд поништити пресуду. Закон апсурда узима данак. Ко зна колико је још примера који нису доспели у јавност. И колико ће их тек бити. Тешко да ће некоме у фактички једнопартијској Скупштини пасти на памет да тражи измену овог накарадног закона. Ми до следећих избора не можемо. Али, памтићемо.

Зато треба слушаи српске радикале и сада када се као ванпарламентарна странка боримо за разум, знање и озбиљност у Парламенту. Ми препознајемо проблеме и стручно и аргументовано критикујемо предлоге Владе и нудимо права решења. Треба реаговати на време. После буде касно.